понедељак, 17. август 2015.

Јован Дучић (1874 - 1943)

За разлику од Алексе Шантића, "највећег поклоника завичаја и родне груде кога је наша поезија дала" други херцеговачки песник и његов друг из детињства, Јован Дучић (1874 - 1943), био је опседнут "великим и умним Западом". Рођен је у Требињу, трговачку школу завршио у Мостару, а учитељску у Сарајеву и Сомбору. Након дипломирања (1893), као учитељ је радио у Бијељини и Мостару. Већ 1899. године напушта Мостар и одлази на студије у Женеву, да би по њиховом окончању (1906), дошао у Србију, ступио у службу у Министарство иностраних послова, а 1910. ушао у дипломатију. По избијању Другог светског рата одлази у Америку где и умире 1943. године - посмртни остаци су му тек 2001. године пребачени у родно Требиње где је по други пут, уз изразе највећег поштовања, и сахрањен.

Дучић је један од ретких наших уметника код кога се у педесетогодишњој уметничкој каријери константно региструју развој и усавршавање. Управо зато је и у праву Зоран Гавриловић кад на почетку свог рада о овом нашем песнику бележи како је управо он "моћно развио нашу поезију и уздигао је на висину на којој никада дотле није била".

У том дугогодишњем стваралачком напору могу се регистровати три развојне фазе које га битно карактеришу: прва, временски везана до одласка у Женеву у којој се као следбеник Војислава Илића развија у оквирима "домаће песничке традиције", и која се слободно може назвати војиславовска; друга, која временски траје до Првог светског рата, парнасо - симболистичка, у којој се развија под искључивим утицајем француске поезије и у којој прави радикалан раскид с првом фазом, и трећа, или пост - симболистичка која почиње од краја Првог светског рата па траје надаље - до самог краја - у којој упознајемо Дучића у пуној и правој мисаоној и уметничкој зрелости.

Оно што се код Дучића да одмах осетити јесте непрестани и увек додатни напор да се буде на висини задатка и тежња ка стваралачком савршенству. Та амбиција, ма колико и људска, и уметнички била и оправдана и разумљива има и својих недостатака који се код Дучића, пре свега, рефлектују у "пренапрегнутости" језика и тежње да се у сваком тренутку, па чак и код савршено безначајних ствари "види нешто изузетно, судбинско". Управо зато код њега је присутна одсутност конкретног и непосредног, а управо је то оно што најмање погодује љубавним и родољубивим песмама - ономе што чини бит традиционалног српског песништва. Зато код Дучића нема ни конкретне жене, ни конкретног љубавног доживљаја, његова је љубав апстрактна до нестварности, измишљена - присетимо се само Заласка сунца. Али, иако чак и таква, љубав је ипак основа, "извор и утока његовог певања", успркос меланхоличном, сетном и суморном расположењу.

Но, насупрот чињеници да је његова љубавна поезија много хваљена, да је својеврстан "фатум, надмоћна сила" којој се и он немоћно приклања, и насупрот изричитом подвлачењу Јована Скерлића да је "љубав главна, и искључива преокупација" Дучићева чини се да је Миодраг Павловић више у праву кад каже да "љубавна поезија Дучићева (...) спада у слабији део Дучићева стварања".

Оно врело, оно извориште у коме му уметничке домете не само нико не спори но их сврстава у највише висове наше поезије ипак је дескриптивност, "загњуреност" у шумове природе, прелазе из дана у ноћи, зоре и сутоне, трептај лишћа и цветање цвећа.

Дучићев опис изражава субјективан однос и прераста у симбол "људског осећања света". Његова је слика препуна интимних људских садржаја. Он бежи од "тачности слике у фактографском и фотографском смислу", замењује је симболом у непрестаној потреби да дочара доживљај предмета.

Бавећи се Дучићевом дескриптивном поезијом Јован Скерлић још на почетку 20. века примећује оно што би се и данас тешко могло спорити: Дучић нема истанчан осећај за прелив боја - он се код њега готово и неопажа, али тај недостатак изванредно надокнађује изванредно развијеним осећајем за шумове:

"Мало који од наших песника тако јако и тако потпуно осећа та треперења звука. Он добро распознаје све могуће шумове, каткада изгледа као слепац који сав живи тим чулом; читави описи нису ништа друго до вешто ухваћен и преведен звук. Он нарочто воли ноћ која се диже и спушта са неким шумом, јер у њеној тишини осећа све могуће шумове, он тада чује зборове, олује, хујање река, роморење потока. Када види пусту цркву, првиће му утисак бити, да је она без гласа и без звона; небеса му немо блистају; ваздух је без гласа, без звука, без јава; вал јеца; мрак је глув; пустиња је нема; за своје песме вели да су ’плач вјетрова у дрвећу голом’, плач јесењих вјетрова који, промукли од бола, дубоко јецају и умиру у јесењем зраку. У ноћи, када умукне свака врева:

Сваки цвијетак, камен, талас, лист са горе,
Звук свој има у њој; сви шапћу и струје...
И мој дух се мрачни јасно у њој чује...

Или:

Мир, тишина смрти. Али испод мира,
Често ко да чујем глас далеког хора,
Тајанственост, страшног у дугој тишини.

То се буди гробље под широком водом!
Почиње оп’јело... Ноћ под црним сводом
Шуми псалме, палећ’ св’јеће у висини."

Постоји, међутим код Дучића једна ствар која, имајући у виду поднебље из кога потиче, у најмању руку изненађује. Реч је о "националном осећању". Он као да нема "довољно осећања" за оно што је изван њега, за појаве од "вишег, ширег, општечовечанског значаја".

Објашњавајући ову парадоксалност, Скерлић полази од констатације да је Дучић песник форме и описа, а не идеја. "Он није у стању", подвлачи овај наш знаменити критичар, "да изађе из себе, у животу види само облике и контуре, он чује само шумове, он осећа само љубавну френезију која после тога остаје, (...) кад хоће да се вине даље, осећа се немоћ, тромост, укоченост, као тежак лет барских птица".

И доиста, кад се детаљније погледају његове песме родољубиве инспирације, из времена балканских ратова и Првог светског, не може а да се не уочи његова "хипнотична успомена" на Душана - попут оне коју је Виктор Иго имао према Наполеону. Душан, цар, царство, застава, победа, слава - то су појмови којима Дучић оперише у својој родољубивој поезији. Нема сумње да му је средњи век и далек, и туђ.

Дучић је песник објективне и наративне поезије. Тамо где су те склоности долазиле до израза презентирао нам је праве поетске медаљоне. Невоља је само у томе што његова развојна линија није ишла ка афирмацијама ових склоности колико их је убедљиво сузбијала. Можемо само наслућивати каквог бисмо песника у Дучићу имали да је ствар текла обрнутим путем.

Мр Рајко Премовић, Голгота Србије