Љубав Магдалене Живановић и Јована Дучића

Оно што сваког посјетиоца Бијељине оставља без даха је прича о трагичној љубави између Магдалене Маге Живановић, прве пјесникиње из Бијељине и једног од највећих српских пјесника и књижевника Јована Дучића. Кренете ли трагом ове приче, пут ће вас одвести у улицу Светог Саве, недалеко од цркве Светог Георгија и некадашње зграде Гимназије, до мале, оронуле куће обрасле у коров и заборав времена и људи. У овој кући, своју прву и једину љубав пронашло је двоје младих, Магдалена Мага Живановић и Јован Дучић. Некада је ова кућа била најљепша у Бијељини, а данас свједочи о нашој немарности и небризи. Са малим балконом, урушена након пожара и годинама препуштена сама себи, ова кућа одољева зубу времена и свједочи о једној великој и трагичној љубави, чекајући да јој врате стари сјај и да заузме право мјесто које јој вијековима и припада.

У јесен 1893. године Дучић стиже у Бијељину, који је у јулу те године завршио Учитељску школу у Сомбору. Након тога добио је декрет Земаљске владе којим се поставља за учитеља Српске основне школе у Бијељини. Одмах по доласку, смјешта се у кућу познатог трговца Пере Живановића, заправо његовог зета Јове Николића..

Тако је унука Пере Живановића и кћерка Јове Николића, Магдалина, звана Мага имала прилику да одмах упозна новог учитеља.

Одмах по доласку, Дучић се смјестио у најљепшу кућу у граду. „То ти је кућа газда-Пере Живановића. Из протина сокака, како од Дашнице идеш, има узан сокак што води према Живковића кући. Крај тог сокака ограда је његова и његов одађжилук, ђе шљиве суши. Отуд се пређе у башчу, из башче у авлију.“

Упознавши Магдалену-Магу Живановић, Дучић је био импресиониран њеном љепотом, а временом је упознавао и друге њене особине.

Дучић је са својим вршњацима у Бијељини-трговцима, осталим занатлијама и ријетким намјештеницима основао драмску аматерску групу која је припремала и давала позоришне представе разних комада са романтично националним садржајима, којих је тада нарочито у српској књижевности било заиста у великом избору и од разних писаца. Ти млади представници новонастале грађанске класе града тражили су пунији и културнији живот са личном афирмацијом у култури. И у том смислу била је запажена велика јавна приредба у великој Сали новоизграђеног Хотела Дрина, на празник Светог Саве 1894. год. Јован Дучић је припремио највећи дио овог програма са својим аматерима из града, режирао је трагедију „Светислав и Милева“ Јована Стерије Поповића и био тумач улоге несрећног Светислава. Ово се све заснива на реалној претпоставци, јер је Дучић имао посебну љубав и наклоност према књижевности још док је био у школској клупи. Те године је процвјетала романтична пјесникова љубав, коју ће цијелог свог живота носити као незараслу и неугаслу рану на срцу, која је остала све вријеме младости усамљена и рањена, без исцјељења.

„Љубав, кашаљ и сиромаштво не могу се сакрити“, писао је Андрић, те се о љубави између Живановићеве унуке Маге и сиромашног учитеља из Требиња све више причало. Чаршије је чекала шта ће се догодити и како ће реаговата чувена породица.

У причањима старијих становника Бијељине, Дучић и Мага су се морали растати јер он као младожења није одговарао таквој дјевојци. Могло би се претпоставити да су против Дучића били Магин отац Јово Николић и њен брат Стево, који је сам покушавао да пише.

У мјесецу новембру Дучић и Мага обећали су се јадно другом. Годину дана касније у писму Маги Дучић је подсјећа на то: „ Ја ти нисам дао прстен, али сам ти дао нешто што више вриједи него комадић злата, дао сам ти ријеч. Прстен је само формалност, а главно је поштена ријеч.“

Јован Дучић није одговарао њеном богатом оцу који није желио да му се ћерка јединица уда за човијека из непознате даљине, него је тражио пријатеља себи равна по богатству и положају. Као добро васпитана патријахална ћерка, послушала га је и није се удала за Дучића, али ни за „нађеног“ богатог трговца Брчака, Параносова, кога је отац свесрдно својој јединици препоручивао.

У мају 1894. год. извршен је претрес Дучићевог стана по налогу Котарског предстојника Чернија, и том приликом нађене су двије пјесме „Ој Босно!“ и „Отаџбини“. Ријешењем земаљске владе од 10. јула 1894. год. под бројем 1872 Дучићу се забрањује вршење учитељске дужности на српским школама у Босни и Херцеговини. Након тога Дучић је напустио Бијељину. Мага је стегла срце када се растајала од свог вољеног. У једном писму, касније, Дучић ће јој замјерити што није пустила сузу приликом њиховог растанка, али лијепа и горда Мага знала је да крије свој бол. Тако су двије Дучићеве пјесме придоњеле да он напусти Бијељину.

Бијељински Ромео и Јулија су тако заувијек раздвојени, вољом старијих који су уништили једну искрену љубав: он је остао неожењен, а она Магдалена Живановић неудата из пркоса због забрањене љубави. Магдалена Живановић, кћерка богатог бијељинског трговца Јована Николића, несрећна велика Дучићева љубав остала је у породичној кући у сјеновитом хладу заборављена и напуштена, усамљена и неповјерљива, у свијету својих успомена из младалачких дана гдје је проживљела своје дане, испуњена тугом и болним сјећањем. Вјерна обећању које је пред олтаром дала оцу да се неће удати за Дучића, умрла је 2. јануара 1956. године у дубокој старости, у својој 80.тој години живота. Краткотрајни боравак у Бијељини и љубав према Маги, остаће неизбрисиви и у пјесниковом сјећању. Дубоко урезане носиће их у свом срцу до краја живота, скривајући тајну о једној дјевојци и једној љубави. Јер Мага је дио Дучићевог живота, а Бијељина је легендарно мјесто његове младости. Заметак новог, другачијег Дучића потекао је из Бијељине. И зато се Бијељина може поносити што је њеним улицама, једно вријеме корачала таква величина као што је Јован Дучић.

Извор: Туристичка организација Бијељина

Бијељински Ромео и Јулија

Јован Дучић је један од најзначајнијих српских мислилаца и пјесника, аутор низа књига поезије и прозе, међу којима су и „Градови и химере“ и „Благо цара Радована“, академик Српске краљевске академије, дипломата Краљевине Србије и Југославије у Риму, Атини, Мадриду, Каиру и Друштву народа, посланик (у рангу који је одговарао рангу амбасадора) у Будимпешти, Риму и Мадриду, први југословенски дипломата са звањем амбасадора (у Букурешту), велики родољуб, али и освајач бројних женских срца у градовима у којим је службовао, заводник који је од једне заљубљене грофице на поклон добио вилу у центру Будимпеште, коју је поклонио својој земљи и у којој је и данас амбасада Републике Србије, човјек који је, прича се, на питање зашто нема кућу у Београду, одговорио: „Шта ће ми кућа, кад ћу једном имати читаву улицу?“.

Једног јесењег дана 1893. године у Бијељини је, на почетку узбудљивог животног пута, освануо Јован Дучић. Прво запослење које је нашао након завршене сомборске Препарандије (Учитељске школе) било је у Српској основној школи (данашња ОШ „Свети Сава“) у Бијељини.

Под утицајем југословенских слободарских идеја и таласа националног буђења који су захватили тадашњу Босну и Херцеговину, Дучић се одмах укључио у друштвени живот Бијељине, привлачећи пажњу околине како већ тада богатим духом, тако и херцеговачким стасом и наочитошћу. Врло брзо по доласку у Бијељину, са вршњацима – трговцима, занатлијама и ријетким службеницима, основао је аматерску драмску групу која је изводила комаде национално-романтичарског садржаја.

У то вријеме, средишњи културни догађаји су биле Светосавске академије, а Академија у хотелу „Дрина“ 1894. године је имала следећи програм:

1. Говор – Јово Дучић, српски учитељ
2. Србин, Србин – композиција Хавласа, пјева мушки збор
3. Вила – Ј. Ј. Змај, декламује Вјера Бугарска, срп. учитељица
4. Сабљо – пјесма
5. Свети Сава – пјесма В. Илића, декламује Катарина Новаковић, ученица IV разреда осн. школе
6. Дует за тенор и баритон, од Ивана пл. Зајца, пјева г. Стево Тодоровић, овдашњи грађанин
7. Издајици – Ј. Ј. Змај, декламује Павле Чонић, срп. учитељ
8. Под прозором – пјевају чланови мушког збора
9. Косовка дјевојка – народна пјесма уз гуслу
10. „Светислав и Милева“ – жалосна игра у четири радње, представља бијељинска српска омладина.

Вјероватно на овој Светосавској академији млади Дучић је упознао Магдалену – Магу Живановић, унуку богатог бијељинског трговца и једног од најугледнијих Бијељинаца (Магдаленино рођено презиме јој је било Николић, али је из љубави према дједу преузела његово презиме). Касније је Дучић овако описивао Магдалену: „Ал' и бјеше ђевојка, рођо мој, да је не би аман у свој Посавини нашао! Мани се, чоче, ко је није видио, није му ни око запело за њом.“ Њихови савременици су о младој Магдалени говорили да је вољела да се последња појављује у колу, јер је држала до тога да сви на њу обраћају пажњу. Била је увијек лијепо обучена, држећи у руци при игрању црвену марамицу којом је често махала, а остале су им у сјећању и њене црвене папуче у којим је играла.

Између двоје младих убрзо је планула љубав, која је од почетка била осуђена на пропаст, што ће Јовану и Магдалени донијети ореол бијељинских Ромеа и Јулије. Крајем 1893. године млади љубавни пар се тајно вјерио и, вјероватно под Дучићевим утицајем, Магдалена је почела да пише поезију, поставши тако прва бијељинска пјесникиња. Убрзо је о љубави Живановићеве унуке и сиромашног учитеља почело да се прича по чаршији и сви су чекали да виде шта ће се догодити и како ће реаговати Магдаленина породица.

Наравно, у то вријеме је било тешко прећи преко класних разлика и Магдаленин отац није дозволио да му се кћерка уда за сиромашног човјека из непознате даљине и за њу је тражио прилику равну себи по богатству и положају. Као патријархално васпитана кћерка, Магдалена га је послушала и није се удала за Дучића, али је била довољно одлучна да се не уда ни за „прилику“ коју јој је нашао отац, богатог трговца из Брчког.

Крају Магдаленине и Јованове је допринијела и сила много моћнија од бијељинске чаршије и породице Живановић. У мају 1894. године полиција је извршила преметачину Дучићевог стана и пронашла двије родољубиве пјесме у којим Дучић, између осталог пјева:

„Не трза те ужас бједе, нит' те трза ужас рана,

Мирно спаваш, мила мајко, тешким санком окована,

Зарудиће љепша зора, љепшом добу сванут дани...“

10. јула исте године Дучић је, на основу рјешења Земаљске владе, морао да заувијек напусти Бијељину и своју Магдалену. Дописивали су се још неколико година, а онда су Дучићева писма престала да долазе. Својеврсна пјесничка преписка је остала забиљежена и на страницама књижевног часописа „Босанска вила“ у којем су објављиване њихове пјесме.

Магдалена је писала:

„Над гранчицом дјено славуј болно јеца,

Спустила се ноћца тија,

Ђе поточић тихо бруји, вјетрић пирка

И гранчицу лако нија:

Ту уморна душа моја мира тражи

И у чежњи тебе чека:

Груди дршћу, усне шапћу, боно, тијо,

Кад ћеш доћи издалека...?“

А Дучић јој је „одговарао“:

„Тебе тражим дан кад мине

И спусти се вео ноћи,

Кад звјездано небо сине,

И по тихој, по самоћи,

Мјесец блиједи кад заплови

По пучини неба плава

...

Тебе тражим слатко лане

И пламене твоје очи

И све дане просниване,

Пробдивене страсне ноћи –

И веселе, бурне сате

И јад што ме сјећа на те...“

Магдалена никад није пребољела растанак са Дучићем и све до смрти, 1956. године, живјела је у кући своје младости, усамљено и у неповјерењу према спољном свијету, заборављена готово од свих. Једина утјеха су јој била безброј пута прочитана Дучићева писма.

А ни Дучић, и поред небројених љубавних авантура, вјероватно никад није преболио Магдалену, о којој је често са сјетом причао својим пријатељима.

О Дучићевој вези са Бијељином свједочи и једна молба коју је Дучић, као већ познати књижевник и дипломата, добио од Пјевачког друштва „Србадија“ за помоћ у изградњи дома за потребе Друштва: „На првом мјесту, у овоме идеалном, друштво је слободно да Вам саопшти да би жељело и да би било срећно, ако види да Ваш дом 'Србадије' буде сазидан и назван 'Задужбина песника Јована Дучића'“, стоји, између осталог, у писму упућеном 1937. године.

На маргини писма Дучић је записао: „Послао 6. децембра 1937. године прилог од 1.000 дин. Молио да неизоставно назову свој дом именом великог пјесника Филипа Вишњића, њиховог најближег земљака“.

При изради текста о љубави Магдалене Живановић и Јована Дучића, између осталог,

кориштени су подаци из књиге "Корзо старе Бијељине" Слободана Петровића.

Извор: Званична презентација општине Бијељина

Тамо где је остала Дучићева душа

Млади учитељ Јован Дучић у Бијељину је дошао између Велике и Мале Госпојине 1893. године из Сомбора, чим је завршио учитељску школу. Стигао је са репутацијом даровитог песника, јер је већ сарађивао у познатим часописима "Босанска вила", "Нова Зета", "Голуб", "Весник".

Почео је учитељовати а онда га у тихој варошици стиже право песничко усудиште - љубав. На Светосавској свечаности у хотелу "Дрина" упознаје Магдалену Николић, кћерку рано преминулог Јована Николића, о којој се бринуо њен деда по мајци, познати бијељински трговац Перо Живановић, чије је презиме касније додала своме крштеном. Под њим је у "Босанској вили" објављивала своје песме.

Магдалена је била лепа девојка, тек свршена ученица Трговачке школе. И планула је страсна, лирска и јединствена љубав између чудесне Семберке и стаситог Херцеговца.

Судбина је хтела да се Магдалена и Јован убрзо, не својом вољом, раздвоје. Званично је забежено да су полицијске власти у Бијељини, по налогу котарског предстојника, у мају 1894. године, претресле стан младог учитеља Дучића, и том приликом нађене су две његове песме "Ој, Босно!" и "Отаџбина".

Дучић је одмах морао напустити Бијељину. И своју Магдалену - са којом се, највероватније, тајно верио претходне године. После прогона из Семберије Земаљска влада у Сарајеву јуна 1894. године забрањује му вршење учитељске дужности у свим српским школама у БиХ. Ипак он успева да добије намештење у манастирској школи у Житомислићу и почиње да се дописује са својом вереницом Магдаленом. Њихова кореспонденција настављена је и касније, када је прешао у Мостар, где је од 1895. до 1899. године био учитељ у српској школи. Из Житомислића, 29. новембра 1894. године, песник пише:

"Кад сам отишао из Бијељине и пољубио се с тобом а ја сам се зарекао Богом и животом да моја уста неће пољубити никог више док тебе не пољубе као своју. Од тог часа, тако ми Бог помогао, моја уста не дотакоше се ничега а не као што ми ти рече да се ја љубим. А тим сам се чисто поносио и то ми беше нешто мило..."

У неким писмима он је назива "једином на свету, рајем у грудима и срећом сведржећом". Највећи део те Дучићеве кореспонденције сачуван је.

Магдалена се по одласку Дучића закапијала у велику кућу. Много прстију је било уплетено у ову љубав а испаштали су само њих двоје - ни криви ни дужни. Никада, изгледа, нису могли једно другом да објасне шта им се, заиста, све то догодило и зашто је око њих баш све то тако неразумљиво, непојмљиво. Дучић није дошао својој Магдалени а ни у Бијељину никад више. А Магдалена га је чекала о много Божића, све до 1956. године, када се, у дубокој старости, упокојила. Причају, да је годинама, као сенка, тумарала по тој старинској пустој кући, чекајући Дучића. Да јој је дошао, можда би му рекла да никада није "наваљивала да се уда". Посебно не за неког богатог Брчака, нити за Д. К. којег јој Дучић помиње у једном своме писму.

Чекала га је читав свој век - и није га дочекала. А било је много љубави - на обе стране - а били су млади и лепи.

Кнез песника Јован Дучић - био је Семберац скоро онолико колико је био и Херцеговац - у равници између две реке танкоћутно је вољен.

И Магина кућа у Бијељини, као и она знаменита у Верони, има балкон - још једна сличност између бесмртних љубавника: Ромеа и Јулије. Пре неколико година, тридесетак метара даље од Магдаленине куће, радници Комуналног предузећа у Бијељини поткресивали су дрвеће - на месту једне одсечене гране појавио се јасан и препознатљив лик Исуса Христа. То дрво је сада постало мало светилиште.

О великој љубави двоје песника и сада се у овој равници приповеда.

Родна кућа

У Бијељини, готово у центру града, се и сада налази Магдаленина родна кућа, доста оронула, нарочито изнутра. У њој је, може се поуздано закључити на основу њихове преписке, становао и сам песник.

Потврда љубави

Колико је Магдалена волела Дучића потврђује и споменик на гробљу Пучиле. На камену је уклесано : "Магдалена Николић - Живановић, 1874 - 1957, сама песник и песника Јове Дучића прво велико надахнуће".

Тихомир Несторовић

 26.08.2008. Глас Српске