Ја не знам раскршће на ком смо се срели,
Некад, као странци, са два разна пута;
Кад нит смо то знали, и нити то хтели,
Једног безименог и страшног минута.
Као у дворани огледалâ, и ти
Сад у свакој мисли боравиш по једна.
И цела исткана из сунчаних нити,
Као крупно једро стојиш, недогледна.
Хоћеш ли остати или проћи? Куда
Иде твоја бразда? Какво семе клија
Путем твог триумфа? И да ли је свуда
Само тамни бездан где твој фар засија?
