четвртак, 05. јул 2012.

Јован Дучић - Растанак

Опет сам те срео тамну, пуну сете -
Браниш невидљивој сузи да потече;
Ко сен безнадежни, тако, јадно дете,
Ти беше поред нас цело једно вече,

Све беше одавна нестало међ нами,
И љубав, и мржња. А наше две стране
Душе осећаху, ипак, ко у тами:
Кипе две-три сузе још неисплакане.

И негдашњег срца, никад неречена,
Притајена, тамна, реч хтеде потећи...
А кад пође као безнадежна сена -
Никад можда нисмо били ближе срећи.