понедељак, 17. август 2015.

Јован Дучић (1874 - 1943)

За разлику од Алексе Шантића, "највећег поклоника завичаја и родне груде кога је наша поезија дала" други херцеговачки песник и његов друг из детињства, Јован Дучић (1874 - 1943), био је опседнут "великим и умним Западом". Рођен је у Требињу, трговачку школу завршио у Мостару, а учитељску у Сарајеву и Сомбору. Након дипломирања (1893), као учитељ је радио у Бијељини и Мостару. Већ 1899. године напушта Мостар и одлази на студије у Женеву, да би по њиховом окончању (1906), дошао у Србију, ступио у службу у Министарство иностраних послова, а 1910. ушао у дипломатију. По избијању Другог светског рата одлази у Америку где и умире 1943. године - посмртни остаци су му тек 2001. године пребачени у родно Требиње где је по други пут, уз изразе највећег поштовања, и сахрањен.

Дучић је један од ретких наших уметника код кога се у педесетогодишњој уметничкој каријери константно региструју развој и усавршавање. Управо зато је и у праву Зоран Гавриловић кад на почетку свог рада о овом нашем песнику бележи како је управо он "моћно развио нашу поезију и уздигао је на висину на којој никада дотле није била".

У том дугогодишњем стваралачком напору могу се регистровати три развојне фазе које га битно карактеришу: прва, временски везана до одласка у Женеву у којој се као следбеник Војислава Илића развија у оквирима "домаће песничке традиције", и која се слободно може назвати војиславовска; друга, која временски траје до Првог светског рата, парнасо - симболистичка, у којој се развија под искључивим утицајем француске поезије и у којој прави радикалан раскид с првом фазом, и трећа, или пост - симболистичка која почиње од краја Првог светског рата па траје надаље - до самог краја - у којој упознајемо Дучића у пуној и правој мисаоној и уметничкој зрелости.

Оно што се код Дучића да одмах осетити јесте непрестани и увек додатни напор да се буде на висини задатка и тежња ка стваралачком савршенству. Та амбиција, ма колико и људска, и уметнички била и оправдана и разумљива има и својих недостатака који се код Дучића, пре свега, рефлектују у "пренапрегнутости" језика и тежње да се у сваком тренутку, па чак и код савршено безначајних ствари "види нешто изузетно, судбинско". Управо зато код њега је присутна одсутност конкретног и непосредног, а управо је то оно што најмање погодује љубавним и родољубивим песмама - ономе што чини бит традиционалног српског песништва. Зато код Дучића нема ни конкретне жене, ни конкретног љубавног доживљаја, његова је љубав апстрактна до нестварности, измишљена - присетимо се само Заласка сунца. Али, иако чак и таква, љубав је ипак основа, "извор и утока његовог певања", успркос меланхоличном, сетном и суморном расположењу.

Но, насупрот чињеници да је његова љубавна поезија много хваљена, да је својеврстан "фатум, надмоћна сила" којој се и он немоћно приклања, и насупрот изричитом подвлачењу Јована Скерлића да је "љубав главна, и искључива преокупација" Дучићева чини се да је Миодраг Павловић више у праву кад каже да "љубавна поезија Дучићева (...) спада у слабији део Дучићева стварања".

Оно врело, оно извориште у коме му уметничке домете не само нико не спори но их сврстава у највише висове наше поезије ипак је дескриптивност, "загњуреност" у шумове природе, прелазе из дана у ноћи, зоре и сутоне, трептај лишћа и цветање цвећа.

Дучићев опис изражава субјективан однос и прераста у симбол "људског осећања света". Његова је слика препуна интимних људских садржаја. Он бежи од "тачности слике у фактографском и фотографском смислу", замењује је симболом у непрестаној потреби да дочара доживљај предмета.

Бавећи се Дучићевом дескриптивном поезијом Јован Скерлић још на почетку 20. века примећује оно што би се и данас тешко могло спорити: Дучић нема истанчан осећај за прелив боја - он се код њега готово и неопажа, али тај недостатак изванредно надокнађује изванредно развијеним осећајем за шумове:

"Мало који од наших песника тако јако и тако потпуно осећа та треперења звука. Он добро распознаје све могуће шумове, каткада изгледа као слепац који сав живи тим чулом; читави описи нису ништа друго до вешто ухваћен и преведен звук. Он нарочто воли ноћ која се диже и спушта са неким шумом, јер у њеној тишини осећа све могуће шумове, он тада чује зборове, олује, хујање река, роморење потока. Када види пусту цркву, првиће му утисак бити, да је она без гласа и без звона; небеса му немо блистају; ваздух је без гласа, без звука, без јава; вал јеца; мрак је глув; пустиња је нема; за своје песме вели да су ’плач вјетрова у дрвећу голом’, плач јесењих вјетрова који, промукли од бола, дубоко јецају и умиру у јесењем зраку. У ноћи, када умукне свака врева:

Сваки цвијетак, камен, талас, лист са горе,
Звук свој има у њој; сви шапћу и струје...
И мој дух се мрачни јасно у њој чује...

Или:

Мир, тишина смрти. Али испод мира,
Често ко да чујем глас далеког хора,
Тајанственост, страшног у дугој тишини.

То се буди гробље под широком водом!
Почиње оп’јело... Ноћ под црним сводом
Шуми псалме, палећ’ св’јеће у висини."

Постоји, међутим код Дучића једна ствар која, имајући у виду поднебље из кога потиче, у најмању руку изненађује. Реч је о "националном осећању". Он као да нема "довољно осећања" за оно што је изван њега, за појаве од "вишег, ширег, општечовечанског значаја".

Објашњавајући ову парадоксалност, Скерлић полази од констатације да је Дучић песник форме и описа, а не идеја. "Он није у стању", подвлачи овај наш знаменити критичар, "да изађе из себе, у животу види само облике и контуре, он чује само шумове, он осећа само љубавну френезију која после тога остаје, (...) кад хоће да се вине даље, осећа се немоћ, тромост, укоченост, као тежак лет барских птица".

И доиста, кад се детаљније погледају његове песме родољубиве инспирације, из времена балканских ратова и Првог светског, не може а да се не уочи његова "хипнотична успомена" на Душана - попут оне коју је Виктор Иго имао према Наполеону. Душан, цар, царство, застава, победа, слава - то су појмови којима Дучић оперише у својој родољубивој поезији. Нема сумње да му је средњи век и далек, и туђ.

Дучић је песник објективне и наративне поезије. Тамо где су те склоности долазиле до израза презентирао нам је праве поетске медаљоне. Невоља је само у томе што његова развојна линија није ишла ка афирмацијама ових склоности колико их је убедљиво сузбијала. Можемо само наслућивати каквог бисмо песника у Дучићу имали да је ствар текла обрнутим путем.

Мр Рајко Премовић, Голгота Србије 

недеља, 17. мај 2015.

Благо цара Радована - О пророцима

У човековом животу је извесна само прошлост; јер садашњост не постоји, а будућност ће тек постојати. Због такве неизвесности свог живота човек није престајао да разбија врата ћутања на великој и тамној тврђави судбине. Узнемирење и страх на земљи долази само од нечег што човек слути, а увек слути само оно што је страшно. Због тога су и сујевере биле јаче него вере. Вере, као што је хришћанска, почивају на начелима божанске правде, а сујевере се оснивају само на осећањима страха од фаталности; зато су само најсавршеније вере с нешто успеха сузбијале мрачну и необуздану моћ сујевере. За хришћанина је веровање у чудеса значило веровање у чудеса Божја; али је за паганца то веровање значило само веровање у мрачна и фатална чуда у природи, пошто је, стварно, природа за пагански материјалистички свет остала до његовог краја увек у стању хаоса.

Зато је сваки човек пророк, јер по цео дан прориче или себи или другом. Он прориче мало и велико, добро и зло, право и неправо. - Ово ће се догодити, а то неће! У овом ћете успети а у том нећете! - тако шапуће сваки човек на којег наиђете путем, или којег сретнете на степеницама. Ко зна да овај нагон за прорицањем није можда наш најближи додир с Богом. Пола човекових размишљања су начињена од оваквих зидања ни на чему; и оно што људи зову својим идејама, нису у великом броју ништа друго него осећање и такве пророчке опсесије. Најзад, добра половина целе људске енергије иде на прегнућа која су поникла само из химера ове врсте. Људи често своја сопствена прорицања, више него туђа, узимају за готове истине. - Уосталом, авантура је урођено пијанство свих инспирисаних људи, и људи снажних по карактеру или по духу. Свет има природну потребу да увек иде за нечим што јe само наслутио, јер никад обичне стварности нису биле сматране за потпуне среће. Света ватра, то је пламен који осветљава само путеве оних који стварно не гледају куд иду, али  добро знају камо одлазе. - Нико се не може ослободити потребе да верује у чудеса. Кад људи не би веровали у чудеса, не би било великих људских стварања. Најбољи доказ, што је веровање у чудеса више особина моћних људи него слабих. Зато велики људи увек изгледају другим људима манијаци. Они одиста не верују у немогућно, и никад се не осећају слабијим од оног што хоће да постигну.

Проричући себи неку могућност, човек заборави све друго око себе, и свом силином инстинкта иде ка том циљу, скоро затворених очију; и право, као копље бачено у простор. Пронаћи себи циљ, то је пронаћи свој пут у животу и одмерити своје место међу људима: то је истовремено једна човекова духовна моћ и његова морална дужност; јер ко не пронађе свој циљ, тај лута као слепац без очију, или као злочинац без моралног смисла. Међутим, људи све у свом животу остварују случајно; најмање је оних који знају куда иду, и да ли иду путем своје природе и свог талента. А они који су у себи пронашли свој циљ, врло често и стигну да га остваре. Јер између нас и нашег циља постоји једна нерасудна али сигурна веза, пошто ми никад нећемо дубоко пожелети осим оно што истински можемо и остварити; и увек наш циљ стоји у сразмери са нашом крајњом моћи, као да се наша жеља зачиње без нас, у одсуству нашег разума који и није права мера ни наше снаге ни туђег отпора. - Најбољи су докази за ово хероји, јер њихова дела увек превазилазе меру разума. Хероји су  људи изванредни, већ и зато што не знају за највећу људску беду, за страх на свету. Стога легендарни хероји убијају змајеве и аждаје, а и сами историјски хероји, у стварном људском животу, обарају гомиле и народе. Не разумевајући ништа од оног што их премаша, људи нису разумевали ни хероје. Због тога хероји из старе легенде имају оружја по правилу  увек друкчија него сви остали људи, и увек онаква каква им припадају према њиховој снази или величини њиховог циља. Чак најчешће имају она оружја која су сами себи сковали. Ахилу је оружје сковао сам бог Хефест, а опис његовог штита у Илијади спада међу најсјајнија места у тој епопеји. Средњовековни херој Сигфрид иде у своју авантуру против аждаје која чува благо, њу убија а благо осваја; али затим напушта благо да би ослободио девојку Брунхилду што чека у својој огњеној планини хероја ослободиоца, хероја који се не боји чак ни огња. Циљ херојев био је свагда израз највеће човекове судбине. Историјски хероји Александар и Наполеон, бацајући под ноге своје читаве народе и њихова царства, чинили су то верујући да ослобађају некултурне народе и њихова царства од њихове сопствене несреће, и да их воде вишим циљевима.

Људи који верују у своје више судбине, увек верују и да су силнији од свих противника и од свих препона; а само кукавице верују да је од њих свако силнији, и да их све тешкоће премашају. Плашљивци нису обдарени пророчком моћи,  јер у духу плашљивог човека постоји неред. Кукавица и глупак имају то заједничко што је један глуп вољом колико је  други глуп памећу. Ни један ни други не познају основни закон мисли, а то је закон о пропорцијама, пошто све виде без сразмере и у збрци. Због тог је пророчка моћ одлика само храбрих срца и ведрих духова.

Постоје четири велике беде човекове пред животом, и то човековим животом који увек тражи намере и акције, а то су: слабост воље, лична сујета, разочарење, страх од другог човека. Хероји живота за ово не знају, а кукавице живота, напротив, не знају него само за те беде. У здравом и моћном духу је први знак здравља, то је осећање мере равнотеже. Због тога су наше жеље увек у сразмери са нашим духовним и моралним здрављем. Многобројне жеље, то су увек многобројне моћи и још неостварена дела; неостварена али прецизирана  дела. Ко има много жеља, тај има много снаге, а не само много маште или сујете. Престајање жеља, то је пропаст инстинкта и прва смрт човекова. Апатија и смрт, то је једно исто; а  жеља и живот иду нераздвојно. Желети, то је живети. Жеља која је бесна и необуздана, то је већ жеља која је упола постигнут циљ. У битки на Арбалесу се борио млади краљ македонски Александар гологлав, како би распалио у војсци жељу за такмичењем и победничку обест воље, пошто су његове трупе биле малобројне према непријатељским војскама. Шпански краљевић Дон Хуан је у битки код Лепанта стајао на својој адмиралској галији сав у злату као изливен, и са папином заставом у руци, да би међу хришћанима разбуктао жељу за победом, и то закона једне више воље.

Увек победа духа долази пре сваке материјалне победе. Наше су жеље свагда зависне или од наше сопствене воље ако је јака, или од нечије туђе сугестије ако нисмо довољно  јаки. Човек који понови себи своју жељу стотину пута, он затим изгледа сав од ње изграђен, а то је прави пут ка циљу. То је одлазак Сигфрида да продре и у саму огњену планину. Човек зове уверењима и своје фикције о будућим стварностима, пошто човек много мање дугује свом разуму него својим инстинктима. Зато су све дубоке енергије произишле само из  дубоких химера и пророчанских опсесија. Има људи који од почетка изгледају да носе своју судбину као го мач у рукама, и да ништа неће моћи омести њихове планове у животу. Ово  је врхунац духа и воље који постижу само људи дубоких пророчких енергија. Цезар је победио у Галији, а не римске легије; а Наполеон је на Аустрелицу био јачи од обе војске које су се бориле.

 Пошто сваки човек прориче себи и другом, сасвим је у његовој природи да верује и кад други њему проричу. Зато ће прорицања бити сматрана за свете ствари докле траје сунца и месеца. Према томе, и постанак пророка је био један резултат историје људског срца, и духа. Најкултурнији народи античког доба, као египатски и грчки, дигли су били своја пророчишта до највиших религиозних установа. Амон је у Египту прорицао судбине људима и народима као и доцније  Аполон у Грчкој. У Делфе су ишли не само Грци као у средиште света, него и краљеви из Лидије и цезари из Рима. Храмови страшног Бога Сунца у Египту били су изворима највећих мистерија, као и храмови грчког Бога Сунца. Велико пророчиште у Делфима није било прибежиште људи само слабих вољом и нејаких духом, него су онамо одлазиле и славне војсковође, као Темистокле, и велики философи, као  Аристотел. Према таквим пророчанствима, иако једва разумљивим, управљале су се и саме државе; и ма колико сумња била урођена људима, већма него вера, нико није сумњао у делфијска прорицања. Атињани су за време персијске најезде напустили свој град и склонили се на бродове код Саламине да Персијанце дочекају у једној поморској битки, а не у копненој, само зато што је тако тражило делфијско пророчиште. Тако је исто Питија прорекла и да ће слава македонске монархије достићи врхунац под једним Филипом; а тако се и  догодило. Није уопште било античких прорицања која нису и погађала, а о таквим озбиљностима пророчанстава говоре све књиге Херодота и Плутарха. Зато није ни чудо што су Грци имали ништа мање него три оваква велика пророчишта, најпре у Додони, а затим у Делфима и у Самотраки, и сва подједнако света. - Било је и врачева шарлатана, али је било и грчких врачева који су одиста и завек сматрани правим пророцима и тумачима божје воље. - Било је међу таквим пророцима и људи који су прослављани као прави хероји. Паусанија помиње некаквог пророка Агију који је прорекао славном спартанском генералу Лисандру да ће у битки код Егоспотама заробити све бродове атинске, осим десет трирема које ће једино успети да побегну у Кипар, што се за длаку и остварило; а после овога је исти Агија за то добио своју бронзану статуу на главном тргу града Спарте. Зар и Ханибал није поверовао и сам пророчанству Амоновом кад му је оно прорекло да ће умрети у Либији, што је тај херој разумео како ће умрети у афричкој Либији; значи као слободан човек и победилац, а не у једном азијском селу Либији близу Никомедије, као што је одиста и умро, и то бедном смрћу побеђеног. Ни Александар ни Цезар нису ништа предузимали док нису саслушавали врачеве; Александар је водио читаву гомилу таквих аугура, а Наполеон је саслушавао чак и бабе које су врачале у боб. Истина, ни грчки врачеви ни римски аугури нису сматрани светим лицима; први су били само погађачи а други само свештеници. Чак ни јеврејски пророци нису постали светитељима док их нису посветили хришћани, него су у Старом завету били само обичним посредницима између Јехове и његовог изабраног народа.

Многи су велики људи и сами за себе лично веровали да стоје у непосредној вези с Богом, и то не само Мојсије и Нума који су били законодавци, него и Фидија који је био славни вајар. Свршивши код свог Зевса од злата и слонове кости, за храм у Олимпији, кип који је био најпознатије и најславније вајарско дело античког века, уметник Фидија је запитао громовника да ли  је задовољан његовим радом, а Зевс је на ово одговорио скулптору ударивши громом у патос храма, и осветливши на тај начин његов кип радосном небеском ватром. Тако пише о Фидији стари Паусанија.

Али ово су само врачања, а пророчанства су нешто сасвим  друго. Човек носи своју тајну собом као закључан ковчежић или запечаћено писмо. Човек зна за ово откад је постао, и то га мучи и тера у сујеверу. У Аркадији је постојао један бунар  у којем су људи, огледајући своје лице, увек сагледали оно што су тражили да сазнају. И српски херој Марко се огледао у бунару на Шари-планини и видео у води да му нема главе на рамену, по чему је и разумео да ће скоро умрети.

 Четири велика покретача и творца међу људима, то су песник, херој, краљ и пророк. А пошто сваки човек носи у себи елементе ове четири стихијске и необуздане творачке силе, човек је божанствен, рођен од Бога (диогенес), и богочовек. Песник дадне пророку своју лепоту говора, хероју дадне своју веру у славу, и краљу дадне своју љубав за људе. Али је пророк можда збир свију могућности ове тројице осталих покретача и твораца. У једно доба људске историје, пророк је био одиста све ово уједно. Он је једини био већ и законодавац, песник и краљ; Мојсије и Хомер, Хума и Ликург. Пророк је онај који навештава победу добра над злом, победу чистог идеала над рђавом стварношћу, тријумф среће над несрећом, везу између неба и земље. Он кличе војскама да издрже битку до краја, песницима да нађу реч која је синтеза божанске мудрости, краљевима да буду над добром нишчих. Без пророка би свет потонуо у мрак и изгубио пут; и зато је Бог ставио  у њега једну тоталну снагу какву у истој мери немају ни песник, ни краљ, ни херој. Пророци су први указивали на ствари за које су хероји гинули, којима су песници певали, и за које су краљеви стављали на коцку државе и народе. Они су људски дух стално подизали изнад малих срећа и изнад ситних несрећа. Они су највећи сањари и утописти, богоносци и  животворци, гласоноше и предстраже. Њихове личности су увек биле изнад свих историјских  личности, а њихови су животи увек постојали фабулом и митом. Њихове речи нису сматране само за речи највећих мудраца, ни за речи најдубљих визионара, него као највиша поруке с неба, и као највеће тумачење закона божјих.

Пророци су вечити борци за нешто што је више од свега оног за што се боре обични људи, или за које живе народи, а то је за виши закон. Пророци су били борци против идеологије и заблуде, мрачњаштва и назатка, који су у крви и људима. Они су били највећи носиоци божанских завета и откривачи обетованих светова. Многи су пророци веровали и у религиозно братство као најчвршћу везу између оних који владају и оних који слушају. Христос је говорио о оном свету као о вишој стварности, а овај је свет био оставио Цезару. Пророци су били бунтовници против зла више него против злотвора. Христос је говорио да Богу треба дати божје, а Цезару цезарово, и зато римски суд у Јудеји није судио новог пророка као непријатеља римске државе, него га је, кажу, осудио на смрт јеврејски суд само као јеврејског јеретика. - Хришћани су говорили о равноправности међу људима, и били су за слободу робова; али су истовремено говорили и да је свака сила од Бога. Они су проповедали послушност и покорност према јачем, јер  је овај свет споредан а онај други је главни. Апостол Павле је чак проповедао да остане свако онде где се затекао, и да роб и слуга одају господару почаст, јер му она припада. Међутим, сви су подједнако одговорни пред небом. Свети Јустин је говорио императору да Бог тражи рачуна од оних којима је дао власт над људима, али светац не каже и да ли су великаши за злоупотребу одговарали на овом свету. - Лутер, који је био пророк, пренеразио се кад је видео да је његова побуна против папе изазвала у Немачкој сељачки устанак против грофова. Штавише, тад је Лутер, индигниран против. бунтовника, рекао ове занимљиве речи: „Сваки усташ крије у себи пет тирана". Јер је Лутер био скрушен пред владаоцем и онда кад је био највећи бунтовник према папи. Уосталом, овај компромис је можда био и главни узрок његовог успеха у тој борби. - Најзад, хришћанство је било против отаџбине, зато што је она од овог света, а признавало је само једно идеално царство, а то је божје, које није од овог света. Избегавајући овако сукоб са цезарима, хришћанство није никако било револуционарно, бар на иаглед. Одобравало је само дефанзивни рат, мада су све хришћанске доктрине стварно ишле за потпуним превратом тадашњег друштва.

Свагда је земља дала од себе знак радости кад се родио један пророк. У часу кад се родио пророк Зороастер, цела се земља обасјала, реке набрекле као после благодетних киша, шуме затрептале светлошћу и музиком, а звери и пламенови  дошли да чују заповести пророкове. За тридесет година колико је тај пророк обитавао пећину, једна ватра је стално залазила у његов стан, као посланик Ахура-Мазде, чију је мудрост пророк објашњавао свету. Краљ Виспа је и сам примио веру од овог пророка, и ставио своје војске у службу његове свете речи, против Дева, лажних богова, који су онда пустошили Бактријану. - Христоса су објавили анђели и звезде. Пророк Мухамед је био поздрављен светлошћу кад се родио, а истог часа су се и демони стрмоглавили из небеских сфера у црни понор. Козроеса се затресла из основе, палате краља Козроеса препукле, и четири куле на месту сурвале, а света ватра персијска, запаљена пре више од хиљаду година, наједном се  угасила пред првим дахом овог новорођеног детета које је било пророк. Мухамед је сличан Мојсију и Заратустри, пошто  је и он био рушилац идолатрије, као и ова друга двојица. 

Иако су и песници и краљеви и хероји исти такви богољупци, ипак су пророци били једини који су говорили с Богом насамо. На молбу Мојсија, престао је да пада страшан град који је у то време пустошио Египат; и тек кад је, по наредби Господа, пружио Мојсије руку према Црвеном мору, порасло је то море толико да је потопило силне војске фараонове које су гониле Јевреје приликом њиховог изласка из Египта. Доцније је Господ преко пророка Самуила основао и краљевство израиљско. Значи да је било примљено као коначно веровање како Господ дејствује само кроз своје доглавнике на земљи, а то су пророци. - Мухамед је сам себе сматрао слугом једног вишег закона и више воље, али се он називао и божјим пророком. Мухамед је био убог човек, крпећи сам свој плашт и своју одећу, али је био и силан војсковођа, који је сам предводио своју оружану војску. Он спада међу највише животворце међу људима, јер је окупио у једну огромну религиозну породицу сва дотадашња незнабожачка племена, међусобно закрвљена. Ово је учинило да за хиљаду и пет стотина година, откад постоји муслиманство, никад припадници ислама нису знали за ратове међу собом, нити су ратовали ни с другима него само да прошире велике истине пророкове. Није уопште било дозвољено једном муслиману да убија другог муслимана, јер га је чекао иначе вечни пакао, како каже једна сура из Корана, која је пала с неба. У овом погледу, Мухамед је највећи миротворац какав се дао замислити. Само Христос који је први знао за општечовечанску  љубав, превазилази својим човекољубљем арапског пророка. 

Било је великих песника који су били први пророци. Есхил је певао у свом спеву о Прометеју како ће Звес, бог човекомрзац, најзад пропасти, и то пропасти од своје сопствене слабости. Зар песник није овде одиста био пророк? Зевса, човекомрсца, оборио је хришћански Бог који је био човекољубац, и којег се, као таквог, никад више неће до краја одрећи! Хришћанство је највећа победа прометеизма. Прометеј је предак свих античких хероја и предак свих хришћанских мученика; он је оличење творачког људског генија који своје законе доброте ставља насупрот природним законима силе. Прометеј је био прави Христос у грчком политеизму.

Песник и пророк изгледају често једно биће са два лица;  јер песник, дижући се у својој чистоти изнад свих људи, најзад добије уверење о својој мисији међу тим људима. Почните одакле хоћете, од Хомера и Хесиода, који су написали прве свештене књиге грчког политеизма, до Есхила и Софокла, који су написали прве свештене драме. Оно што су били пророци у Јудеји и Арабији, у античкој Грчкој су то били песници. Велики рапсоди Илијаде и Теогоније су били они који су  утврдили коначно грчку религију и одредили боговима њихова места на Олимпу у вези са њиховим занимањем међу  људима. Све до ових двају великих рапсода је грчки политеизам одиста био конфузан, и божанства су живела неодређено и без правог свог родословља; али после ових рапсода је наједном утврђен култ који је затим издржао, скоро без промене, до краја старог хеленског света. Чак и извесне новости, које су дошле фатално после Хомера и Хесиода (нарочито тенденција да се од аморалних божанстава направе божанства која разликују међу људима добро и зло, и према томе им одређују казне и награде, а то је орфизам), било је опет  једно дело песника, који су испевали познате божанствене орфичке химне, те усхићене молитве и религиозне дитирамбе.

И Дантеова Божанствена комедија једна проповед: да се ка срећи иде философијом, а ка савршенству теологијом. То су моралне алегорије изражене највишим религиозним језиком Средњег века: јер пакао има онолико кругова колико, према хришћанској доктрини, има људских грехова. Његов пакао и рај су углавном високе слике идеја Платонових и Аристотелових, и многих замисли Диогена Ареопагита. Данте је уопште био пророчка личност (схваћен и ван своје поезије), а то је као патриот и државник. Није само из гордељивости и набуситости тај велики песник изјавио, кад је био послат да преговара са папом у име флорентинске републике: „Ако ја одем у Рим, ко ће остати у Фиренци; а ако ја останем, ко ће отићи?". Велики песник је могао ово да каже само верујући у своју мисију. Данте, највећа личност Средњег века, има и целим својим поноситим и страдалничким ставом све црте једне огромне пророчке фигуре. - Уосталом, љубав за отаџбину, као и љубав за Бога, задахнула је често велике патриоте правом пророчком инспирацијом, правећи их визионарима. На једном месту каже стари Плутарх да је патриот Катон прорекао све несреће које ће Рим снаћи после његовог времена.

Било је тако и неких великих песника који су постали пророцима својих нација самим својим огромним делом које се временом ставило у средиште националног живота, као нека духовна жижа која је у себи апсорбовала сва друга зрачења. Такав је био и Шекспир, који у својој личности сједињује све што енглеска раса има као свој посебни расни геније; Шекспир стварно везује међу собом све Енглезе растурене по свим континентима, и то већма него што то Енглезе везује и сама њихова енглеска црква или енглеско краљевство. У наша времена су највеће пророчке фигуре међу песницима били Достојевски и Толстој, својом еванђеоском хуманошћу. - За Гетеа су говорили да није живео у свом времену, и да није разумевао ток историје, и да према томе није ништа предвиђао. Међутим, за Хајнеа се зна да је, пишући о Паризу, предвидео катастрофу Другог царства. Али је Шилер неоспорно био једна пророчка природа, јер је био апостол новог  доба за немачки народ. Док је Гете писао своју драму о Гецу од Берлихингена, као конзервативац заљубљен у прошлост, Шилер је, напротив, написао своју драму о Валенштајну у којој се показује као пророк будућности. 

Пророци нису могли постојати а да не буду и сами истовремено песници: они су Старом завету дали песнички језик и високи беседнички тон, зато што су били песници. Без те поезије би крвава Библија била нечитљива као књига, а немогућа као верски докуменат. Пророци који су говорили с Богом израдили су и прикладан језик за себе као посреднике између неба и земље. 

 Пророци нису били само људи који су говорили само о оном свету, него, чак пре свега, о овом свету. То су не само велики моралисти, него и велики политичари. Је ли Конфучије пророк? Несумњиво, јер је пророковао људима срећу на земљи ако буду поступили по законима вишег смисла, које је уосталом он сабрао сам у своје четири књиге. Затим, он сам, као Христос доцније, поставио је себе за модел и морални идеал свима другим људима. Био је и политичар, и то велики, јер већ у првој од његових свештених књига, званој Велико учење, цела садржина је испуњена мудровањем како се постаје добрим владаром и шта је добра влада. Он тражи од краља да сматра државу као породицу, али да зато најпре и сам лично имадне све најбоље породичне одлике: искреност, верност, мудрост, љубав. Ако је краљ млад, треба да има према држави осећај синовљев, а народ ће га волети као што отац воли сина; а ако је краљ стар, треба да према народу има осећаје очинске, и народ ће га волети као што дете воли оца. - Одиста, ако овог источњачког мудраца можете сматрати и пророком, то није једино због дубине његових размишљања, јер би по томе био само философ или песник; али је Конфучије пророк зато што је себе изједначио са својим учењем, и то начином свог личног живота, покушавајући да представља по свему узор најбољег човека на земљи. Такав, одиста, није био израђен лик Епикура, за којег су ипак његови ученици веровали да је оличено савршенство, а којег је и сам стоик Сенека сматрао као бога. Међутим, Епикур је био најубогији и најбољи човек у Атини свог времена. Такав није био до краја изграђен ни Сократ, иако је био племенит, и умро за своје учење поносито као светац за своју веру. - Такав је после Христа био само Мухамед који је направио једнобожачким Арапе, сурова племена која су дотле убијала чак и своју децу да умилостиве своје немилосрдне богове. Учећи варварска пустињска племена о једном Богу, који добре награђује а зло казни, Мухамед је наметнуо том народу један дотле непознати смисао о човечанској дужности. Најзад, Мухамед је као пророк добро изграђен, зато што је својим сопственим животом посведочио дубоки морал својих истина.

Мојсије, који је младићем живео на двору силног фараона Рамзеса II, извео је из Египта прогоњене Јевреје после пет векова њиховог боравка на обалама Нила, и по томе би Мојсије био само један херој ослободилац. Али је он у пустињи Синаја први открио Јехову, и наметнуо затим ту једнобожачку идеју Јеврејима који су до Синаја дошли с њим као непомирљиви многобошци, и затим наметнуо им и десет божјих заповести, примљених с неба. А по овом је Мојсије пророк. Истина, Мојсије је направио свог Бога по облику фараона, чију је безграничну и апсолутистичку силу и сам познавао живећи у Египту. Он је први сазнавао његове намере, као пророк, а спроводио те намере као свештеник. - Али и као државник. Извођење Јевреја из Египта било је једно политичко дело. Мојсије, отишавши из Синаја на Јордан, ишао је тамо већ као државник, да освоји Ханан, обећану земљу, с разлогом  да то чини што треба створити прву државу. То је држава у којој Јехова треба да имадне свој култ у свом изабраном народу.  - И наследник Мојсијев је наставио ту мисију, ратујући против небројених јудејских краљева као против многобожаца, који су у Ханану приносили жртве убијајући своју децу пред Богом, једним правим дивљачким божанством. - Зато, дакле, ниједан пророк није био једино моралист ни само објавитељ новог божанства, него и политичар и државник. Црква и  држава су биле одувек нераздвојне као тотална организација духовног и материјалног живота човековог.

Пророци нису били свагда и потпуно оригинални творци, творци на начин песника. Све њихове доктрине су постојале већ много раније, било у савести самих њихових народа, или неког блиског људства. Ни Конфучије није ништа ново створио, него само сабрао многобројне моралне норме које су већ на две хиљаде година пре њега представљале етички идеал тог људства. Стари су Грци све своје идеале сматрали науком о усавршавању, а грчка мудрост је значила збир свих тих великих начела. Мудрост, али не религија, коју су до краја задржали сујевером и бајком. Тако је исто и Конфучије, и то много пре њих, потпуно искључио Бога од сваког мишљења у његову науку о савршенству. Уосталом, ако пророци нису свагда били ни главни творци свог учења, ни посланици божји, они су увек били инкарнација своје проповеди.

Пророци су увек били људи своје расе, патриоти своје земље, највећи заточници своје цркве. Христос је одиста најмање изгледао расни јеврејски човек, а зато можда није чудно ни што је био противник патриотизма. У својој скромности, никад нисам до краја веровао да је Христос био јеврејске семитске расе, мада је био припадник цркве Јеховине. На једном месту каже и Ренан да је Палестина у то време имала јаке слојеве разних народа друкчије крви: Сиријаца, Асираца, Грка, и Филишћана који нису били семитске расе. Христос је био чак личност која се не даје ни замислити у јеврејском светлу; његов је Бог сасвим друкчији него Јехова, а кад је покушао да измени Синагогу, он је њу само разоравао. Истина, Јехова је био неумољив Бог пошто је био Бог Ослободилац свог народа из египатског ропства, значи командант својих војска. Он их је водио против многобожаца, према којим нема милости: као против Ханана, где је постојала свештена проституција, оргије при обредима и родоскрнављење. Неоспорно, Јевреји су једна од највиших раса које су постојале под сунцем: јер су Заповести Мојсијеве основа целог данашњег морала, примљене из Јеховине руке, због чега је добила Синагога и њено светло место у односу људства са небом.

По својој љубави за Бога, место страха од Бога, Христос има изглед античког Грка; по свом мистицизму, имао је изглед јеврејског пророка, говорио је као Месија и богочовек, какве Грци нису познавали. Али као личност, значи као срце, и као први носилац општечовечанске љубави, а не националне на начин јеврејски, он је хеленски човек. Ако је и један велики краљ, Александар Велики, био пошао да створи једно општечовечанско царство, и то је био сан једног грчког човекољупца. - Зна се да су сви становници Палестине морали веровати у Јехову, зато је и Христос припадао тој вери, можда вери једне расе која је лако могла бити потпуно страна његовој крви. Поезију љубави и доброте коју је овај пророк проширио по целом човечанству није могао осетити човек с атавизмом Старог завета. У Христу је пуно хеленизма; а ко зна  да то није био глас крви, пошто његова доктрина није поникла из једне учене главе него из једног великог срца. Зато није чудо ни што се дуго у грчкој Александрији измиривала вечна човекољубива философија хеленска са хришћанском љубављу, чему извесно треба захвалити што је хришћанство тако оплемењено и прилично очишћено од оријентализма допрло до нас. Хришћанство је рођено у Синагоги, али као реакција на њено учење, и као јерес према Јехови, а примило је много и од будизма које су проносили аскети. - Христос је несумњиво Богочовек, већ и зато што га досад за две хиљаде година највећи и најпросвећенији народи сматрају за таквог, али је његово учење, за људе који нису само теолози, ни само историчари, ни само верници, још и један резултат расе и крви, за коју можда могу мислити научници према конкретним документима, ако их има, а сасвим друго осећати песници према доказима душевним и духовним. Христос је по свом начину говора и својој инспирацији љубави био већма антички Грк него савремени Јеврејин.