субота, 10. новембар 2012.

Благо цара Радована - О срећи

(одломак)

Свака филозофија је тужна. Ако говорите дуже о срећи, ви ћете се напослетку осећати помало несрећним. Ужаси живота постану једним делом наше судбине само ако се у њих нарочито удубљујемо.

Није тачно речено да је сваки човек ковач своје среће; тачно је, напротив, да је човек увек сам ковач своје несреће. Ако су среће случајне, несреће нису случајне. За сваку нашу несрећу крива је или наша лакоумност, или наша гордељивост, или наша глупост, или нас порок. Зато човек кроз цео живот чини себи самом више зла него добра. Што успемо својом памећу, покваримо нашом ћуди; али што успемо нашом добротом, упропастимо нашим пороцима; и најзад, што постигнемо својом мудрошћу, изгубимо нашим темпераментом.

Човек зна само за дубину и горчину несреће коју је сам доживео, као и за тежину болести коју је сам преболео, али нико не зна несреће ни болести које други подносе.

Ми смо истински добри само кад смо истински срећни. Несрећа квари срца и руши карактере. Ретко је било људи који су одолели отровима несреће и продужили да воле друге људе. Сиротиња је највећа несрећа зато што отрује човека таквим мржњама, а једна велика напаст човекова, то је што у несрећи добије рђаво мишљење о људима и погуби пријатеље.

Извор несреће човекове лежи у његовом егоизму: у томе што хоће да увек други ради за њега. Бегање од рада и напора, то је највећи мотив борбе у људском друштву. Не мучити се сам, а зарадити богатство, и постићи велико богатство, да би тиме постигао највећу сигурност; и то пре свега сигурност да ни доцније неће морати правити напор, пошто је напор највећа горчина људске судбине!

Људи могу да несебично воле, али ретко несебично мрзе. Свака мржња је страх или завист. Мржња је најчешће страх, јер човек не мрзи него само онога кога се боји. Човек одиста храбар не мрзи него презире. У осећању мржње има унижења за нас саме, а у презирању има поноса и уверења да смо бољи и виши од онога кога презиремо, и да можемо без њега, и да смемо против њега.

Најбеднији је човек који живи у мржњама на друге људе; тај се први исече ножевима које је сам изоштрио. Мржње расту као пролетање воде. Платон је говорио: "Љубав умирује људе и стишава буре на мору; љубав успављује ветрове." – Мудрац нема мржња. Наше мржње шкоде нама више него нашем противнику. Говорите рђаво о неком човеку пола сата, и ви сте после тога несрећни и отровани; а говорите пола сата о њему добро, и кад то не заслужује, и ви постанете мирни и блажени, чак и поносни на лепоту својих осећања, или бар на лепоту својих речи. Ако вам је неко учинио зло, сачувајте се да га не омрзнете, јер ће вас та мржња стати још једног новог губитка и новог неспокојства и од непријатеља тренутног и случајног можете направити злотвора сталног и убеђеног. Укрстите мачеве и побијте се, али не из мржње према непријатељу, него из поштовања према себи.

Несрећа је што нико не мери срећу према себи и својим потребама, него према другом, и то према најсрећнијима. Живот је једна неизмерна логика и хармонија, а пошто су природа и живот једно исто, не постоје ни у животу апсурдуми и аномалије. Све је на свету везано једно за друго, па су везане и срећа и несрећа у људској судбини. Кад из корпе румених трешања што се не да извући само једна трешња, а да се прстом не закачи и извуче одједном више њих, тако иду и среће и несреће увек у серијама – трешње здраве и трешње отроване стављене заједно у једној кобној корпи. Сваки је човек по неколико пута у животу добијао осећање коначне пропасти, као да га је изневерило тло под ногама, крма на броду, узде на бесним коњима. Али се сваки уверио у то да је после серије срећа долазила серија несрећа, и обрнуто. У самим моментима очајања, човек не мисли да поред његове несреће скоро, укорак иде и срећа. Среће и несреће, то су бели и црни коњи који трче у истом правцу, блиско и напоредо, тако да час промакну бели поред црних, а час црни поред белих. Тако иде целог живота, који је сав саздан од такве утакмице белог и црног. Зато човек истовремено преживљује срећу и несрећу, и онда кад за то и не зна. Нема апсолутне несреће и апсолутне среће, и зато их обе истовремено проживљујемо.
Манија свих људи је да усвајају туђа мерила и за свој сопствени живот. Права срећа човекова биће ако постигне своје ослобођење од других људи; а ослободити се, то је најпре одвојити своју судбину од пресије туђих примера, дајући свом животу печат своје сопствене природе и својих укуса.

Две су праве и највеће човекове несреће; немати здравља и немати пријатеља. Међутим, и из једног и другог има излаза: човек или прездрави или умре, а са пријатељима или се измири или добије нове пријатеље. Част је најтеже понова задобити ако се једном изгуби. Зато су сви други губици само лични, а овај погађа породицу и земљу; а ако је посреди велики човек, она погађа и његову идеју. Сократа су после пресуде хтели да откупе ученици, или да му помогну да побегне, али је он радије испио отров, говорећи своје последње побожне речи: "Треба жртвовати једног петла Ескулапу." Другим речима: смрт је оздрављење.

Највећи број људи не знају шта хоће, а велики број људи не знају ни колико могу. Најређи је случај човека који зна шта хоће и колико може.

У великој несрећи треба све несреће поновити у памети, како би се очеличили за дане кад једном црни коњи измакну исред белих. Треба овде рећи: "Ако сам мудар, нисам млад и леп; ако сам богат, нисам здрав; а ако сам и мудар и здрав, нисам богат."

Несумњиво, људству највише несреће праве глупаци. Највећа је беда што глупак не зна да је глуп, као што ни рђав не зна колико је рђав; а свет би можда био спашен када би глупаци знали каква су несрећа за човечанство.

Више човеку загорчавају живот несреће којих се боји да не дођу, него оне које су већ дошле и од којих већ пати. Од свих несрећа човек се највише плаши сиротиње, које је, међутим, најмање човеково зло. Ми целог живота нешто чекамо, а надати се, то је помало очајавати.

Никад човек не може да каже онолико мудрости колико може да прећути лудости, чак и глупости. Једино ћутање може да прикрије код човека страсти које су најнасртљивије и најштетније: сујету, лакомост, мрзовољу, осветљивост, мизантропију. Једино ћутање може да сачува човека од последица које могу да му нанесу тренутна и несмотрена расположења, и нагле и непромишљене импулсије.

Богатство је, неоспорно, половина људске среће на земљи. Највећи степен среће то је независност, а богатство је ипак човеку пут да дође до своје слободе. Човек богат, то је човек независан бар од људи. Чак и здравље и памет купују се или одржавају новцем.

Све беде међу људима то су несреће које учини човек самом себи, или ураде људи један другом. У природи нема срећа и несрећа, него има само смрт или живот. Човек је највећа штеточина на земљи.

Од свега што је човек посејао, ништа није рађало брже него мржња.

Праведност је једно краљевско осећање, и човек показује праведност често више ласкајући себи, него волећи другог. Најбољи људи су они који су према себи најстрожи, и који опросте другом и оно што никад не би опростили самом себи. Сви људи имају исте мане, али немају исте врлине; у томе је и сва разлика између великих и малих људи. Људе треба судити по њиховим врлинама, а не по њиховим манама; међутим, по врлинама нас оцењују само наши пријатељи, а наши непријатељи нас оцењују само по нашим манама

Велика несрећа човекова јесте што живот почиње младошћу, а свршава старошћу: јер би живот био неизмерно савршенији да, напротив, почиње старошћу, а свршава младошћу. Не знамо да смо млади кад смо млади. Ми сазнамо шта је младост тек онда кад нас је напустила.