петак, 4. октобар 2013.

Благо цара Радована - О херојима


(Одломак)

Сваки човек је херој. Још и више: сваки је човек херој у много случајева; чак и већма него једном дневно. Није човек херој само кад свој живот ставља на коцку, него је он херој и у небројеним малим случајевима племените храбрости. Али обично херојем називамо човека који сав жртвује себе за добро других; а такав човек је за старе народе био божанствен. Постојао је култ хероја као виших бића, чак и пре него што је постојао култ богова као бесмртних бића. Питагористи су били поставили хероје између богова и људи, и као посреднике између неба и земље. Највеће почасти су припадале Богу, организатору свемира, а одмах затим боговима који су највећа бића на свету, и која излазе из њега, као прва после њега, бесмртна и њему слична, и који су његови сарадници у организацији ствари. Али на трећем месту, после богова, долазе хероји, који су примили снагу од највећег бића, и зато не могу бити одведени у зло. Они окружују Бога као хор; вечно су добри и вечно озарени. Тек на четврто место долазе људи, који су мањи од богова јер су смртни.

- Херакле је направио дванаест чудеса која су сва учињена за добро људи, и зато је Херакле највећи херој античког света. И Тезеј и Белерофонт су исто тако хероји ослободиоци. - Наш је Обилић херој ослободилац, дакле, херој свештеног карактера. Сви косовски хероји су истог рода. Код Троје ратују све ахајске војске, и цео грчки свет и сви грчки богови, због једне лепе Јелене; рат између Тебе и Фокеје био је исто тако због отмице лепе Тебанке Теано; а између Фокејанаца и Киреанаца због лепе Мегисте. Међутим, на Косову се бију војске српске за идеју небеску против идеје земаљске. На Косову су се бориле не само две војске, него и две идеје: европска против азијске, хришћанска против нехришћанске, идеја права против идеје силе. Лазарево царство небеско, то је идеја о слободи. Да се наша војска одмах покорила Султану и Антихристу, то би била победа земаљског царства над небеским. 

Хероизам, то је снага у којој ратује божанство добра против божaнства зла, Бог против Сотоне, правда против неправде. Херојство и храброст нису једно исто: храброст може бити без херојства али херојство садржи у себи обоје: и храброст која је слепа сила природе, и идеју која је силa свесног и доброг генија. 

Има момената кад многе и највеће одлике човекове постану излишне, а кад живот тражи од човека само снагу железног карактера. Има и момената кад се више не мисли како ће се живети, него у каквој ће се лепоти умрети. Херој је пре свега карактер. Инстинкт за живот, који је урођен човеку, постане у њему мањи и слабији него човекова љубав за идеал, која, међутим, човеку није урођена, него само створена историјом. Има људи који се не боје смрти, јер немају идеју о смрти; или који умиру лако, јер су очајници; или погину својевољно, јер немају осећање љубави за живот. Зато се умире често без великог бола за животом, мада је љубав за живот усађена у инстинкт. Храбрости су зато разноврсне. Има људи који су храбрији пред смрћу него пред животом. Има и људи који радије умру за једну заблуду, него што хтедну да живе за једну идеју. 

Има дакле хероја и хероја, а има кукавица и кукавица. Нико није до краја ни једно ни друго. Према томе херојство не значи храброст тренутног прегнућа, него неограничена преданост идеји. Ово може бити идеја о отаџбини, или идеја о вери, или идеја о друштву, или, најзад, идеја о својој породици, домаћем миру, љубави за једну жену. Али човечанство зове херојима само оне велике духове који су умрли за највиши смисао о добру, а то је идеја за коју се боре његови сународници. Ово је најчешће идеал о отаџбини и вери. Наш херој Лазар је један од највећих и најлепше изграђених хероја човечанства, зато јер се борио за тај двоструки идеал који је он звао небеским царством.


- Постоји разлика између идеала и фикције, за које људи умиру често са истом лакоћом. Идеал, то је једно сазнање о највишој истини; а фикција, то је само пуста машта. Ка идеалу се иде памећу и науком, а ка фикцији се иде страшћу и перверзијом. Херој умире само за идеал. Зато храброст мора да има племенит и несебичан циљ да би се звала херојством. Само је таква храброст свесна и божанска; а друкчија храброст је само несвесна и животињска сила. Српски је херој Лазар који гине за веру, и Милош који гине за своју војничку част, и Марко који умире од замора што се целог века борио бранећи нејаке. Херој хришћанства је мученик.

Храброст, и кад је највећа, није дакле довољна да се назове херојством. Има људи неизмерно јаких, али по мрачној и бруталној сили, а не по свесној идеји. Највише је храбрих по атавизму, свирепости, сујети, болести, чак и по војничком васпитању. У једном јуришу на тврђаву, гину јуначки храбри људи свих ових категорија. Међу свима њима усамљен гине само онај херој, који има дух омађијан једино победом неке идеје. Поред њега пада човек који у том јуриши гледа само победу силе веће над силом мањом, а не силе више над силом нижом. И поред овог гине човек који из личне сујете убија, или пада убијен чак и против непријатеља који се боре за виши идеал правде.

Херој не убија за своје задовољство, ни из личне освете, ни из личне сујете, него само из љубави за идеју правде и за добро других људи. - Наш херој Лазар је постао идеал народног хероја тек онда кад га је песник опевао према оваквом идеалу. Иначе, историјски, кнез Лазар је био само свирепи човек феудалног доба, себични господар, неумитни владар. Победивши војводу Николу Алтомановића, свог великог противника, отео му  је Ужице, а њега је ослепио. Али доцније, жртвујући свој живот и своју државу на Косову за небеско царство, постао је херој за идеале народне, најпопуларнијим владаром историје, и, најзад постао је светац, као што би у античко доба постао такозваним полубогом. Тако небо враћа земљи оно што она чини за победу светлости над мраком. Река Дирас је изашла из земље да помогне Хераклу да расхлади своју рану.

Као што су одувек народи имали потребу за божанствима, тако су имали и за херојима. Људи су имитирали хероје, грамзећи за њиховом славом. Било је случајева да су они претварали хероје у богове, као Зевса, али и богове у хероје, као Херакла. Херој је био, по правилу, посредник између бесмртних божанстава и смртних људи; али су и сами хероји полубожанске лозе, јер је увек био какав бог њихов отац, или им је мајка била нека богиња. Истина, хероји су умирали, али затим живели својим загробним животом на Острву Блажених. Неоспорно је да је сваки град славио најпре свог земљака хероја, пре него хероја каквог другог града, као што би у нас у Прилепу славили хероја Марка, а у Тополи хероја Карађорђа.

Када се какав грчки херој враћао као победилац у свој град, онда га његови земљаци нису примали на капију града, него су у градском зиду отварали нарочити продор кроз који је херој свечано улазио. У старом грчком епосу су хероји слављени само као борци, али су доцније постали предмет и верског обожавања. Људи су одувек осећали да великим људима није довољна слава, него да им је потребан и култ, а нарочито да великим краљевима није довољан престо, него им је потребан и олтар. Александар је имао у Олимпији статуу у изгледу Јупитера, а песницима Есхилу и Софоклу посветили су култ и подигли олтаре на којим су приношене жртве. Сви су грчки градови побожно чували гробове својих хероја, онако као што хришћански градови чувају ћивоте својих светаца.

И пре и после своје смрти, хероји су спасавали друге људе од њихових непријатеља, бесних животиња, или тешких болештина. Паусанија каже да су се Ахајци били забринули што се Тројански рат био прекомерно отегао, а врачеви су били тад објавили да ће рат бити завршен само кад Ахајци набаве једну стрелу Хераклову и једну кост хероја Пелопса, коју су ови одиста нашли али изгубили за време преноса морем. - Некад доцније ударила је била болештина на Елиду, а врачеви су опет саветовали народу да иду и нађу кост хероја Пелопса која је била пропала у море, кад су је онако први пут носили у помоћ тројанским херојима. Значи да су стари грчки хероји били чудотворци, као, уосталом, и наши посвећени српски владари, краљ Првовенчани у Студеници, или краљ Дечански у Дечанима, или као кнез Лазар у Раваници. Многи наши хероји, истина, нису били посвећени у нашој српској цркви, чак ни највећи међу нашим херојима. На Косову није био посвећен Милош, него Лазар. Уосталом, и у Хомера има оваквих случајева: у Илијади су посвећивани као хероји само борци, слични Ахилу и Патроклу, али доцније су у Одисеји посвећивани даље само краљеви, слични крфском краљу Алкиноју. Најзад, српски народ можда није ни грешио што је херојство Лазарево ставио и изнад херојства Милошевог. Лазарево је херојство чистије и ближе божанству.

Други народи су обожавали своје хероје као инкарнацију Сунца, и такве хероје називали су херојима сунчаним. Имали су их Индијци у свом сјајном епосу Рамајани, као што су овакви хероји постојали и у Грчкој, и у Јудеји, и у Германији. Чудо је како и наш Момчило, који лети на свом крилатом коњу изнад Скадарског језера, није постао сунчани херој; а нарочито Марко, који је правио натчовечанска дела, убијајући црног човека који је имао три главе, и бацајући са Шаре планине свој топуз чак у далеко и невидљиво море.

- Херој из Рамајане, пореклом из краљевске сунчане династије, учи се код мудраца Вишвамитре магичном оружју да брани његов жртвеник, и тим оружјем задобија девојку Ситу, ћерку краља Виче. А кад су том хероју Рами украли Ситу, он прави савез са краљем мајмуна, и затим одлази са Великим Мајмуном да са обале баци камени мост на острво Цејлон, где убија отмичара Равану и спасава своју жену Ситу. Али је отровна љубомора већ била помрачила његову душу, стрепећи да није отмичар Раван повредио чистоту његове Сите. Млада жена пристаје да одржи кушање, улазећи у огањ, док су је гледали краљ Вајсравана, и бог Индра с хиљаду очију, и Варуна, бог свију вода, и Брама, творац свију светова. Иако овај Рама није ослободилац људи, него само херој своје љубави, он је ипак сматран сунчаним херојом.

- И сам велики Буда није по традицији био историјско него само легендарно лице. Његово рођење и живот и смрт су само један мит, и то најчистији. Овај се херој рађа из јутарње магле, улазећи одмах у страховиту борбу против демона тмине; он по небеском своду окреће „точак закона“, јурећи на својим огњеним колима, док увече не потоне у помрчину.

- У Старом завету, најкрвавијој књизи која је икад постојала, има пуно хероја. Али је цар Давид сматран у јеврејском народу за највећег хероја, а то је цар још из XIII века пре Христа. Давид је, стварно, био један од највећих крволока старог века, јер је, између осталог, наслеђујући престо првог цара Саула, најпре мачем искоренио сву његову родбину. Али је Давид био и један од највећих монарха античког доба, творац славног Јерусалима, победилац редом свих непријатеља Израиља. Зато је и остао као први национални херој. - Давид је био национални јунак, али не херој сунца. Био је и легендарни херој, али ипак само личност историјска. Међутим, Давид је имао и натчовечанске борбе, као борба са Голијатом, који изгледа као каква од оних немани с којима се борио Херакле, или као змај Питон којег је убио Аполон.

- Један леп мит о сунчаном хероју изграђен је о једном другом и мање заслужном јеврејском човеку, Самсону, који није био краљ него судија, што опет значи заштитник и вођ. Већ само његово име значи Сунце, а његов мит пун и чист. Његове су косе сунчани зраци; а лишен такве косе, он пропада. Самсон врши херојски циклус од дванаест чудеса којом одговара дванаест знакова у зодијаку. Као српски херој Марко, што пије вино с непријатељима Турцима, тако и Самсон иде међу непријатеље Филишћане да с њима пир пирује. Путем наилази на лава кога растргне „као јаре“, а идући даље, убија још и тисућу људи; и то једном магарећом вилицом. Кад га је у граду Гази издала његова вереница Далила, и кад су му одсекли косе, и бацили га у тамницу, Самсон је чекао да му косе поново порасту, после чега једним замахом обара стубове на кући својих непријатеља. На крову је било три хиљаде људи Филишћана, који су туде нашли заједничку смрт са овим јеврејским херојем. У чудној Књизи о судијама, библијска традиција и сама јасно истиче блиску везу овог хероја са божанством, јер се на његову молитву једног дана отвара стена, да из ње потече хладна вода, и утоли његову жеђ.

Ниједна идеја о хероју није достигла врхунац као што је грчки мит о Прометеју; а ниједан песник од постања света није овог ненадмашног борца за идеал представио моћније него песник Есхил. Уопште херој, то је одиста дух који мења законе реда у природи, и који на тај начин удара на божанство: херој побеђује јаче од себе, и ставља срећу слабих изнад среће јаких, а то значи сасвим противно начелима саме природе. Прометеј је још и новатор, који се бори против старих предрасуда, носилац науке, мученик свог идеала. Рекло би се и творац нове вере, иако то у Есхиловој трагедији не каже Прометеј сам за себе.

- Неоспорно, херој Прометеј је херој просветитељ, значи највиши сој хероја. Прометеј се бори против Зевса који је оборио са управе на Олимпу свог оца бога Хрона, и затим завео тиранију над свима божанствима, и најзад хтео и да уништи људство, како би створио затим друго и друкчије. Али Прометеј, титан, долази овде као спасилац људи. Он је украо Зевсу величанство Огња, којим се дотле служио бог Хефест, и дао га људима као највеће добро, јер је ватра извор све цивилизације. Сам Прометеј каже, на уста песника Есхила, да све што људи знају и умеју, дугују само њему. Он их је научио да праве куће од цигала, и да подижу скеле, и да више не живе под земљом као мрави, не знајући за годишња доба. Да би, каже, умели људи и да мисле, показао им је како се неке звезде правилно подижу, а како неуредно залазе. За њих је пронашао и Број, „најосетљивију ствар“, и затим измислио поредак слова; а најзад је пронашао и „памћење, које рађа Музе“. Први је он запрегао животиње да раде место људи, и саградио бродове, и научио људе лукавству, и показао им тајну прорицања помоћу снова и тамних открића, по лету птица и по спаљивању костију. Најзад, он је за људе пронашао у земљи туч и жезло, злато и сребро, и научио их затим свима занатима и индустрији. - Тако каже Есхил. - Али зато је човекомрзац Зевс осудио Прометеја да буде прикован за стену у Кавказу, „где престаје последња стаза на свету“, како пева исти Есхил; и сам Хефест је хероја онде приковао. Прометеј је на Кавказу подносио поносито своја страдања, и трпео да му орао Зевсов тридесет година кљује у тело. Он је боговима Урану и Хермесу, који су га једног дана посетили на Кавказу, говорио о громовнику са презирањем, уверавајући да ће Зевс најзад пропасти, и то од сопствене слабости, а да ће Прометеј напослетку доћи до тријумфа.

Много векова пре, и песник Хесиод је опевао истог Прометеја у својој Теогонији. Кад је херој Херакле после ових  Прометејових тридесет мученичких година, прошао кроз Кавказ, тај син Зевса и Алкмене са лепим ногама, убио је орла, и тако ослободио окованог титана Прометеја. Зевс је ово ослобођење дозволио само да би његов син Херакле имао још више славе на земљи. Затим се и бог богова коначно одрекао своје мржње против напаћеног титана, човекољупца Прометеја, сина Јапетова, који је био и брат Атланта што на другом крају Европе, „у пределу вечери“, исто тако мученик, држаше на својим плећима стубове небеске. - Прометеј је оличење љубави за људство, а то је и апотеоза стваралачког генија, који је геније само човеков. Многи су сматрали хероја Прометеја злотвором људи, јер их је научио радовима које им је сама природа одрицала, и тако их направио несрећним. Међутим, песници, који су одиста једини схватили овај мит у његовој правој и јединој лепоти, опевали су овог хероја као претка свих других античких хероја, и који је затим постао и предак свих хришћанских мученика. Прометеј је, неоспорно, највећи херој међу свима херојима света, јер није ни локалан, ни националан, него једини херој општечовечански.

Два типична историјска хероја, и то хероја владара, то су македонски краљ Александар и француски цар Наполеон. О оба ова хероја владају, као и о свачем другом на свету, подвојена мишљења. Једни сматрају Александра само као мегаломана и авантуристу великог стила; као великог војника, али не и великог човека; као ученика философа, али не и пријатеља философа; као пријатеља хеленске културе, али не и као пријатеља хеленског народа и хеленске слободе. Нико о овом ученику Аристотеловом није говорио горе него мудри Сенека, учитељ Неронов. Он га зове лудим Александром. - Други, сасвим обратно, обожавају, као бога, овог младог краља и хероја. За Монтескјеа, није Александар један освајач римског типа, који све освоји да би све уништио, него, напротив, да би све сачувао; и није ишао да побеђује како би само покорио, него како би ослободио, дарујући слободу сатрапијама и просвету варварима. - Што је одиста најчудније, свет се не пита где би данас било човечанство да је Александар отишао да хеленизира Европу, а не варварску Азију; и да просвети европска племена која су била тек почела живети; а не азијска која су била већ дегенерисана у својој сопственој цивилизацији, и потонула у најсрамнијим пороцима. Што је најгоре, после Александрове смрти, његови наследници у Азији, македонски генерали, нису се ни сећали да их је млади краљ довео онамо да хеленизирају варварске масе, него су одмах прешли у отмичаре, бијући се један с другим до истребљења. Узмите само борбу Антигоне против Еумена, и Птолемеја против Селеука, или борбе доцнијих македоноких владара против Атине, како би је коначно збрисали са сунца. Због ових случајева није могуће, одиста, не бити усхићен иначе тако сјајном личношћу младог Александра. Јер нема људске величине ако у њој нема људске доброте; величина без доброте, то је само сила, налик на силу материје.

И за Наполеона постоје два разна мишљења. Тако историчар Иполит Тен сматра Наполеона само типом талијанског кондотјера из доба ренесансе. За њега је то човек од самог инстинкта, који зато више воли акцију него идеал, служећи се људством већма него служећи људству, вођен слепом самовољом, а не принципима или љубављу. То је оличење егоцентризма, сујете, деспотизма. Он није ни Александар ни Помпеј, него источњачки завојевач, и човек који све гази да би се он сам што више попео. - Према овом мишљењу, Наполеон не би, одиста, био тип хероја, јер је био без доброте. Истина, није никог убио „изван бојног поља“, али је гледао у крв људску без ужаса и без гађења, умирујући себе да ипак неће упропастити толико француских војника колико ће му француске жене народити француске деце. Да је могао сто година ратовати, он би сто година ратовао. Значи, Наполеон није био узвишен херој него само велики генерал. Али срећом, постоји о Наполеону и друго, и општије мишљење. Наполеон је био творац велике војничке легенде једног од највећих културних народа, легенде која је највећа после римске. Значи да је био и један од твораца Француске. Као херој, тукао је увек веће војске својом мањом војском, а као ослободилац, ишао је у земље мањих слобода где је био носилац великих принципа револуције. Можда је био још већи као организатор и администратор реда и правде. Изменио је у Француској поделу земље, судство и финансије, створио Народну банку, направио путеве и луке, канале и мостове, болнице и азиле, помагао уметност и књижевност, донео нови грађански законик, створио трговински полет какав се није видео од Колберовог времена. Значи да је он био херој - добротвор. А био је и херој - ослободилац Француске, јер је ту земљу спасао од анархије која је била настала после велике револуције, а тим отклонио можда и туђу окупацију.

Историја чини неправду и према Цезару, кад не говори о њему само као о војсковођи и себичном диктатору. Неоспорно, Цезар је имао све погрешке човека свог времена; био је често ближи Сули и Помпеју него Катону или Цицерону. Није имао пуно моралних скрупула, али није био зао, него чак и добар, често и добродушан. Био је у сенату осумњичен да је учествовао у завери Катилине против републике, што изгледа и тачно. Али је и Цезар, као Наполеон, ишао да створи моћно Царство од Републике, која је тек била изишла из анархије Маријеве и тираније Сулине. Наполеон је обожавао Јулија Цезара, и често се питао шта би Цезар урадио да није био убијен. - Истина, и поред свег тог, Јулије Цезар није херој чистог типа о каквом овде говоримо. Међу великим карактерима античког века стоји, можда, Епаминонда као једна од најсјајнијих физиономија чистог типа хероја: јер је био борац за општи идеал, без икакве примесе егоизма и личне таштине.

Свесна и просвећена храброст, то је највећи степен херојства. Чак и дужност, то су два највећа покретача за сваког хероја, а све друго може бити и само сујета и крволоштво. Метел, два пута конзул, диктатор и понтифекс максимус, изгубио је вид што је улетео у велики пожар храма Весте да спасе паладијум. Српски краљ Стеван Дечански није хтео да ратује на земљи свог зета краља Михаила Шишмана у Видину, него је молио противника да свој хришћански мач окрене на неверне Агарјане који су већ прелазили Балкан. А овај је варварин одговарао само речима: „Хоћу с тобом да се бијем“. Побожни српски херој примио је тај бој, на Велбужду, где је затим био убијен тај бугарски краљ, као што ће доцније бити убијен и на Косову други наш сличан непријатељ, турски краљ Мурат. Али српски краљ, после сјајне битке на Велбужду, која је дала српској држави хегемонију на Балкану, задовољио се само моралном и хришћанском победом над једним злим човеком, а не примивши никаквих других трофеја од Бугарске, која је већ била покорена, и бачена под ноге. Ово је један од највећих и најтипичнијих случајева класичног херојства у историји. На ово изгледа налик само један антички случај. Краљ Гелон у Сиракузи, који је потукао триста хиљада картагинских војника, закључујући с Картагином мир, није тражио услове друге него да се Картагина обавеже да неће више приноситина жртву богу Балу своју сопствену децу. Ово је несумњиво најплеменитији уговор о миру какав је икад направљен у историји, а краљ Гелон најхуманији победилац.

Човек је добар само по једном разлогу: ако је здрав духовно, а нарочито ако је здрав душевно. А рђав човек је рђав из више разлога, и на више начина. Међутим, оним добрим припада дужност да од рђавих бране не само себе, него и идеал о добром. Ови малобројни добри људи праве корисне револуције, дају идеји сјајне хероје, и доносе добре законе. Историју, истина, нису правили само добри људи, него заједно с рђавим и најрђавијим; али су све добре путеве људству прокрчили само добри људи, борећи се и против самих закона природе, који не познају добро, него само слепу силу. Зато ће бити спасено људство када буде разумело да је свакидашњи добар човек у ствари један свакидашњи херој.

Јер се често не може бити добар за друге људе, без штете за себе; нити се увек чинити доброта другом, а да се не учини себи понека неправда. Кад је Сократ рекао да је врлина највеће добро, и да само чинећи добро дело човек чини и самом себи добро са што мање зла за другог. Учинити себи добро са што мање зла за другог - ово је, према општем осећању у огорченој људској утакмици већ довољан идеал о добру.

Прави путеви зна се где почињу, и зна се где свршавају, а кривим се не зна ни правац ни крај. Добри људи не знају за криве путеве, јер они по њима не иду; самом кривоумни људи најпре виде и изаберу криве путеве. Један енглески писац негде је паметно рекао: „Кад би поштени људи имали дрскости непоштених људи, где би био овај свет?“ - Када би умни и добри људи имали очи на тим кривим путевима, никад им лукавство не би нашкодило памети, и живот би био победа добрих.

Највећа врлина женина јесте душевност, а највећа врлина човекова јесте храброст.

Највећи број хероја били су у свему племенити и благи људи, а плашљиви су редовно врло рђави али и дрски људи. Плашљив човек, пошто је истовремено и зао, мање се боји хероја што је храбар, него што је частан; пошто добро зна да је частан човек одвећ строг у својим суђењима. Добар човек је прав као мач, али и оштар као мач.

Ко је могао мислити од Тацитових савременика, да ће они људи који се сакривају по катакомбама, бити наследници праве величине Римског царства; и да ће мученици бити већи од освајача света? Ко је могао мислити да ће од малих општина хришћанских у Риму, где су при земљаној уљаници у подземним ходницима читали посланице апостола, постати стубови престола нових императора? И да ће речи полукултурних проповедника однети победу над беседницима из Сената и са Форума? И да ће они који су главу посипали пепелом, и облачили се у кострет, бити судије оних који су у своју косу сипали мирисе и носили сенаторски пурпур? И, најзад, ко је знао да ће најсавршенији дотадашњи законик човечји, дело законодаваца који су били велики мудраци пагански, устукнути пред неколиким прописима хришћанске науке, и Десет заповести које су дошле из пустиње?

Људи ће увек живети, као и досад, са свега два или три општа принципа. Биће чак и убудуће народа који ће постати јаки само тим што су фанатизовани у једној утопији, колико су други васпитани у једној идеји. Али поред оваквих, биће увек великих народа који ће живети срцем цео свој историјски век. Није хришћанство било религија која је победила само зато што је штитила бедне; јер су те бедне штитили већ и римски закони, који су били и јаснији. Хришћанство је победило зато што су хришћани давали животе за своје речи, онако како то није чинио нико и никад пре откад је света и века.

Није хришћанство победило што је праведно за сваког, него и што је логично за све; зато што су логика и доброта изражене овде у форми какву грчки философи нису умели наћи; у љубави човека за човека, какву Сократ није знао направити философијом, а коју је Питагора направио само школском доктрином. И поред све наивности философске и научне, хришћанство је, као осећање, као ствар срца, веће него све што се пре јавило као веза међу људима.

Мењаће се култови и молитве, али ће истина о Добру и Миру међу људима бити занавек везана за хришћанство као најпотпунију истину о човековој срећи на земљи. Хришћанство је религија љубави, што значи песма срца. Христос је показао да је Песник - Херој једини господар и победилац у свемиру.

Паганство је посвећивало хероје, а хришћанство мученике. Стари свети оци кажу да мученик, већ тим што је мученик за веру, постаје свецем своје вере; као што су Грци хероје правили боговима. Грчки бог и хришћански светац имају једно исто порекло и исту свештену мисију: први да брани човека, а други да умре за идеал.

Сама фигура Христова, издигла се из идеје о самопрегорењу, и направила мучеништво једним високим начином да се умре за идеал. Мученик хришћански је једини који је ишао узастопце трагом за Спаситељем света. Овде је херојство за Бога, а не за отаџбину. Овде се умирало за божанство и за идеал, а за људе само уколико је било у питању њихово спасење на оном свету, а не за њихову славу на земљи. Свети Игњатије, у својој посланици Римљанима, с усхићењем говори своју жељу да постане мучеником. „Ја сам пшеница Господња, и треба да ме изломе зуби звери, да би се повратио у чисти хлеб Христов“.  Хришћанство је дало први пример да човек дадне себе, целог, посветивши свој век само једној истини. Зато су хришћански мученици узори ненадмашног самопрегорења, врло честог у историји те вере, а врло ретког пре појаве хришћанства.

Ниједан херој антички, ни Херакле, ни Персеј, ни Агамемнон, ни Ахил, нико им није раван. Нико није ишао на губилиште с оном ведрином и узвишеном чистотом као хришћански мученик, који благодари судијама за смртну пресуду као за акт који му је дао само прилику да се скрушено искупи пред својим идеалом.

Срби су посвећивали своје заслужне краљеве, као што су Грци посветили краља Зевса, чији се гроб до у хришћанско доба показивало на Криту. Срби су једини европски народ који има култ хероја, као што су га имали некад и стари Грци. - Бог и страдање за веру, то је извор величине хришћанске; да није било тих жртава, тешко би хришћанство победило пагански култ, ма колико да је он већ био профанисан. Мученик је био главни носилац еванђеља. - Паганци су бацали у море или спаљивали на ломачи тела својих мученика, да се ништа не очува од поштовања за њега, јер је за њих херој морао увек бити победилац. А хришћани су, напротив, често око гроба мучениковог сазидали цео какав нови град. Император Теодосије носи на својим рукама кроз цариградске улице главу Јована Крститеља, да је положи у Евдомони, као највеће благо прве хришћанске престонице. Доцније долазе у исти град мошти светог Стевана, светог Лаврентија, светог Јована Златоустог, свете Агније, и свете Анастасије.

Грчки херој легендарног доба је био победилац натчовечанских бића, Медузе, Минотаура, бика из Маратона или змије из Лерне, и био је син какве богиње или каквог бога; али грчки херој историјског доба, то је мудрац, истављен као идол и узор савршенства.

Мудрац Сократ, то је херој, не зато што се не уклања од непријатеља и што умире херојски за идеал частољубља, него што је био савршен у својим врлинама духа и карактера у исто време. Сципион Африканац је херој, јер је победио Картагину, а стари Катон Цензор јер је спасао државу од рђавих краљева. Његов потомак Марко Катон је био и по врлини и по личној храбрости пример римског савршеног човека његовог доба. Цицерон је несумњиво не само највећи философ у то време, него и херој римски. Не само што је био највећи беседник и писац, него је узоран политички карактер, зато што је очувао републику стављајући под суд Катилину и његове другове. Као такав државник је добио и име Спаситеља. Био је некористољубив и чистих руку; и, најзад, убијен од тирана Антонија и Октавијана, непријатеља републике. - Међутим, браћа Грах не могу бити названи херојима. Истина, били су најчеститији Римљани по свом животу; и државници који су извршили поделу земље, оснивали нове градове, извршили реформу судства. Били су и велики јунаци; пошто је Тиберије први истрчао на зидове Картагине, а у Нуманцији спасао двадесет хиљада Римљана; а његов брат Кај је у Шпанији исто тако био славан борац. Па ипак, они нису типски хероји, јер су најзад побегли пред непријатељем, иако, по целом изгледу, из обзира опрезности команданта него из страха за себе. Херој мора бити узор не само сјајном смрћу него и светлим животом, и обратно.

Страх човеков на земљи је врло различан, а зато је различна и храброст. Постоји страх од смрти, од Бога, од животиња, од људи, од болести, од духова, од губитака материјалних, и најзад, од губитака части и угледа. На сваком кораку, и најхрабрији човек има дакле разлога да устукне и да застрепи. Страх и досада, то су две највише човекове несреће, а оне су раширене свугде. Страх је извор свих заблуда, а досада је извор свих порока. Емерсон има једну лепу реч: „Уради увек оно од чега те је страх“. Ово је један савет нарочито за људе који измишљају бауке. Али човек би одиста, навикавајући себе на страх, пустио својој машти да ствара страшила сваког тренутка.  

- Неоспорно, и храброст може постати једна навика као и страх. Сви смо ми имали или младост врло храбру, или велику храброст у старости. Колико сам лично видео, ретко је који човек имао кроз цео живот исти напон храбрости и исту снагу воље. Многи се људи варају у стварима смелости. У обичном јавном животу кукавице дају себи највише изглед одважних и бунтовних. Они увек све смеју. Али има људи који све смеју не зато што се ничег не боје, него зато што се ничег не стиде. Храброст правог хероја је срамежљива и девичански уздржљива, а дрскост бестидних је увек набусита и убојита. Људи обичне памети, сматрају најдрскије људе за најхрабрије.

Одиста, откуд тај инстинкт хероју да погине за друге? Како то да љубав за идеал постане наједном моћнија и већа него и урођени инстинкт за живот? То је само зато што је љубав за идеал форма љубави, која је усађена у нагон колико и воља за живот. Јер стварно, само љубав и јесте једина сила мрачнија и страшнија него и инстинкт за живот. Љубав у свима њеним облицима, то је једно свеобимно осећање, искључиво, неразумно, изнад живота и изнад смрти.

Платон каже овако: љубав, то је аспирација на бесмртност, жеља за продужењем живота; а жеља за славом, то је само једна форма ове љубави према потомству. Мизантроп је једини који не тражи славу, зато што не воли ни потомство, као што није волео ни своје савременике. Слава, то је жеља за љубављу, и то двоструком: да волимо и да нас воле. Херој на бојном пољу или научник на тешком раду оба су љубавници славе. Љубав за отаџбину, каже даље Платон, то је жеља за нечим вечним, у чему бисмо и ми постали вечним. Најобичнија форма љубави, то је љубав за жену, значи опет за потомство, у чијем бисмо животу и ми постали бесмртним. Љубав појединачна, колективна, комплексна, то су љубави за славу, за отаџбину, и за потомство своје лозе. Као нагон за вечношћу, та љубав је у основи наше природе: јер човек је нешто пролазно које свом снагом тежи да постане вечним. Према овој Платоновој идеји, највећи и најдубљи инстинкт човеков лежи баш у овој љубави за славом, чији су облици различни, али сви подједнако моћни и фатални. Љубав за славу, дакле, толико је исто инстинкт, као и љубав за живот. Ако је ово тачно, што каже Платон, онда је херој онај човек који се дигао одиста до савршенства божанског јер је ујединио живот и идеал у једној истој човековој судбини.

Прави несрећник, то је незналица. Тако је мислио и Сократ, а тако су мислили и многи после њега, нарочито Данте и Леонардо. Али прави херој је мудрац, пошто сваки порок истиче из незнања, а свака врлина истиче из знања. По самом Сократу, знати, то значи бити добар; и зато логика, то је истовремено и наука о моралу. Ако сте роб, онда сте незналица, и зато немате врлина, а због тога не можете имати ни права на срећу: јер мудрост припада слободи. Роб је сваки човек који служи страстима; и он је неизлечив, јер робује незнању. Све срамоте и несреће извиру из заблуда. Према свему овом,како мисли мудрац, херој је човек свестан свог циља, значи једна велика философска воља; онолико воља философска, колико је мученик Христос једна велика религиозна воља. - Међутим, за једног модерног мудраца, Емерсона, херој није ни философ ни побожан, него сав интуитиван; и зато што је херој само једна неизмерна дубока интуиција зато је он јачи и од разума. Према Емерсону, херој може бити и човек без науке, и без много памети, али с пуно свете ватре. Херој, то је онај човек, каже Емерсон, који је сав сконцентрисан. Он себе сматра јачим од свих противника садашњих и будућих. Од примитивног човека херој има љубав за борбу, а од мудраца има мржњу за уживање. Херој презире опрезност која обезглави више него што умудри. Некористољубив, он не гледа око себе, него само гледа пред собом. Он је искрен и прав, великодушан, умерен, непрорачунат. Емерсон замишља хероја безобзирним према противнику, колико и према противностима, с душом која се не да преиначити ничим па ни страхом. Емерсон има право. Ја сам познавао неколико српских хероја који су били равни Агамемнону или Ахилу. Сви су били благи као деца.

Херој је веран себи, сањалица, срдачан, весео, скроман, себи довољан, без сваке потребе за хвалу. Међутим, често се видело и храбрих људи који су били користољубиви, разметљиви, срачунати и осветљиви; али то су били само храбри људи а никако хероји. И разбојник може бити одлучан и лично храбар, колико и херој; разлика је само у циљу. Такав јунак без часног херојства, није се могао сматрати класичним грчким херојем, сином бога и човекове жене, или сином једног човека из ложнице са једном богињом. Цезар Борџија није херој, а Савонарола је херој колико и Сцевола. Узмите на пример само ове античке карактере пуне благости херојске: Сократа и Фокиона у Грчкој, или П. Емилија и Сципиона Африканца у Риму. У српској повести, можда већма него игде, разликоваћете тако јасно славне хероје од славних разбојника. - За разлику, многи су народи стварали око хероја мит по којем се они боре и са натприродним бићима, и са неманима: српски херој Марко Краљевић убија троглавог Арапина, а шпански херој Сид Кампеадор се бори са лавом.

Херој се рађа, као и песник; али херојем се и постаје. Многи су људи починили права херојска чуда и постали славни, чак и вечни, иако нису припадали лози старогрчких хероја чији је отац био бог или мајка богиња. И у данашње доба је срамно бити кукавица колико и лопужа. Човек добре породице, или син велике расе, и сам сматра да мора бити јунак пред животом. Велики беседник Есхин је оптуживао на Пниксу генијалног Демостена, како није заслужио златни венац после боја код Херонеје, јер је из тог боја побегао. Антички човек, нарочито Атињанин, морао је бити интегралан; морао је бити и леп, а камоли не храбар. Римски војници Фабијеви нису полагали заклетву само да ће се храбро борити, него да ће и победити. Најхрабрији су војници модерног доба били Французи и ону имају највећу војничку епопеју после римске. Многи њихови краљеви су били и лично славни војници и борци; чак је немогућно замислити Француза који није храбар. У Енглеској су храбра само господа. За Американце кажу да не познају страх. Срби су храбри само у рату, а најхрабрији су људи на земљи кад се боре у гомили.

Данас је најтежа болест нашег времена болест персоналности. То се види у савременом друштву где је свако налик насваког. Човек одиста персоналан има против себе и људе и конвенције, и на сваком кораку наиђе на нетрпељивост и на непријатељство.  Па ипак, прави пут наше среће, то је учити човека да подигне поверење у себе, што значи развијање персоналности до њених крајњих мера. Снажни људи никад неће инстинктивно ићи застарим грчким идеалом, а то је био мудрац, јер је мудрост сузбијање и ограничење личности. Зато треба развити личност више у форми хероја него у форми мудраца. - Данас је друштво повезано већма него икад: религијом, патриотизмом, државом, странком, синдикатом, војском, клубовима, тајним ложама, породичним традицијама, покрајинским конвенцијама. Све ово неизмерно униформише човеков карактер и сузбија развијање персоналности. Човек који одиста има персоналан дух изгледа завереник против конвенција, непријатељ друштвених завета, противник већине, манијак, и изазивач. У друштву често најмудрији иду за најлуђим, и најразумнији за најстраснијим, јер их побеђују јаче воље а не јачи мозгови; зато људи који су моћни или умом или вољом лако завладају, а само људи који су друкчи него остали, не завладају никим. - Међутим, идеал је одвојити своју личност од терора групе, и сличити себи а не целом свету. У том можда није срећа човекова, али је у том сатисфакција елите, истина врло скупа; јер људе не вређа ако сте од њих бољи или гори, него само ако сте друкчији од њих. Одвојити се, значи одметнути се, и зато је одвојен човек сматран као одметник. Личност нашег времена је болесна; европски рат, у који је свако ушао без сопствене воље, и не знајући куд иде, оставио је таман траг у духу човековом колико и крвав траг у историји.

Данас треба човека вратити к њему самом, дижући му поверење у себе; упутити га продубљивању своје личности и своје могућности, развити духовни егоизам личности насупрот материјалном егоизму гомиле. Уздати се више у себе него у друге; веровати у своју судбину и у своју главу; полагати на своју снагу колико и на своју мудрост; смети ићи увек до краја своје бразде; не одрећи се ниједног права у животу! Античка грчка резигнација је помагала бедним, али је обарала јаке.

Има једна храброст према себи, али постоји и један прави хероизам према себи. Храброст према себи, то је способност појединих људи да се одрекну неколико некорисних или штетних прохтева; коцке или алкохола. Али херојство према себи, то је када човек себи не дозволи ништа што није у вези с најдубљим основама идеје о части и о општој срећи. Зато је херој по природи некористољубив, без свирепости према побеђеним, пун благости према мањим од себе.

Прва разлика између разбојника с ножем и хероја с мачем јесте некористољубивост хероја, и затим његова немогућност да икад буде свиреп. Пауло Емилије је херој, а Тамерлан је пре свега разбојник. - Према учењу питагориста, реч „херој“ долази одречи „ерос“, што значи љубав. Ово казује да су хероји заљубљени и љубавници, и да љубе божанство, и да све нас друге уче да га љубимо. Ово је дубоко дирљиво тумачење једне божанске лепоте у човеку, и зато није чудо што то тумачење долази из грчке школе. Хијерокле, један антички тумач Питагорин, каже да нас хероји уздижу из свог земаљског боравка у вечни град божанства. Исти писац каже да хероје зову и добрим генијима, јер имају натчовечанских знања, и разумеју науку о законима божанства.

Има и случајних храбрости, кад човек испадне победилац, али неочекивано, и као да је све радио у сну. Знам код нас људи који се чуде зашто их сматрају храбрим, и зашто су их као такве у ратовима одликовали, јер они се не сећају за време својих јуришања ни да ли су кога непријатеља оборили, ни како су се на неки положај пробили. Догодио се један случај када је један културан српски официр питао војнике који је од њих убио којег од великог броја непријатеља што су лежали на једном бојишту, али се ниједан војник није сетио да је неког оборио. - Човек храбар, неосетљив је за страх, као што је глув неосетљив за звук, или као што животиње хладне крвине не осете студен. Наши Црногорци један другом честитају у боју добивену рану, као што другде честитају војнику добивену златну медаљу за храброст. Прва одлика једног ратничког народа, то је што не оплакује оне који су пали у боју као што се рида за онима који умру на свом огњишту. Српске народне песме певају а не оплакују погинуле јунаке, јер их не сажаљевају него прослављају; а Спартанци су се облачили у свечано рухо, место у коротно, кад им је него у породици погинуо за отаџбину. Македонски краљ Александар је говорио свом оцу краљу Филипу, који је после једне ране био изгубио око, а после друге ране остао хром: „Не љути се на рану, јер те она сваки час опомиње на твоју храброст“.

Херој већма цени, чак и већма жели, у боју добити рану него добити орден; а само сујетан и крволочан војник нема овакво осећање. - Између хероја и кукавице има разлика, што кукавица мисли да ће погинути у првом сукобу и од првог зрна, и да ће се, у исто време, сви његови другови разбећи, а њега оставити самог на бојишту против целе непријатељске војске; а херој дубоко верује да њега зрно и не погађа. Хероји један другог истински обожавају, и то без сваке зависти, која је, уосталом, увек ствар егоиста или крволока. Прешавши са војском у  Азију, Александар је потражио гроб Ахилов и оптрчао го око њега три пута, према једном старом култу за хероје.

уторак, 6. август 2013.

Благо цара Радована - О песнику

(Одломак)

Наука види све у еволуцији, а песник у вечности: значи у времену које се не даје определити ничим, па ни етапама. Наука види стварање и развијање, а песник разграђивање и рушење. Наука види тријумф живота у новом листу који избија из старе гране, а песник већ види увелу грану у новом листу. Наука све види у заточењу хладних природних закона, а песник све хуманизира: изнад свега ставља сензибилитет људски. Он све мери по судбини човековој која је пролазна, и зато неизмерно трагична. 

За науку је човек део света, а за песника је свет део човека. Правећи од судбине свемира своју судбину људску, и обратно, живот тим постаје само једно црно море туге и чемера, изливено на све ствари и на сва бића. Сви су велики песници били тужни: Софокле, Шекспир, Данте и Гете; и сви велики музичари, као Бетовен и Шопен; и сви велики философи, као Хераклит и Платон. Зато су сви песници тужни по својој философији. Сва су песничка дела меланхолична, и најбоље дело је у исто време и најтужније. Све на свету је у вези са човеком, јер све постоји само утолико уколико постоји за човека и његову судбину. А судбина је тужна. 

- Наука мери духом који је ограничен, а песник мери душом којој се не знају границе, и која је у вези с душом ствари. Зато наука само констатује, а песник суди; наука о свету мисли, а песник о свету осећа. Због тога се никада наука и поезија неће измирити, као ни вода ни ватра. 

Зато је песник од свих других људи сматран најближим божанству. Платон ставља у уста Сократа - у једном дијалогу учитеља са рапсодом Јоном - своју дефиницију поезије: песник је нешто лако, крилато и свето - тумач божанства. Одиста, постоје само два творца у свемиру: Бог и песник. Први све почне, а други све доврши. Тајна песниковог стварања исто је тако дубока и необјашњива као и тајна божјег стварања. 

Човек није песник зато што ствара дело. Он је само виши од других људи зато што је једини он њихова есенција; а говори кроз песме, јер се све велико међу људима изразило певањем. Велики пророци говоре језиком великих песника. Чак многе птице и инсекти, кад раде и стварају, певају. - И она толико пута горка нелагодност, коју песник осећа у додиру с другим људима, чак и најбољим, и његов напор да се прилагођава средини која је сва у компромисима, доказује да је он вечни странац и међу најближим. Једино место на којем се он срета с другима, то је сублимна тачка људског живота: идеал. На сваком другом месту, он је одрођен.



Песник је свагда и непомирљиво идеалист, јер све гледа кроз идеал, то јест кроз призму савршенства. То не значи да песник нема осећања стварности, могућности и немогућности; песници су, напротив, једини људи који гледају на стварност помичући је увек до њених крајњих граница усавршења. Песник мисли подсвесно; он је једини сасвим интуитиван, и није измислица кад се каже како он има једно чуло више него други људи. Јер стварно, и оно што не постоји, они виде у облику као да постоји. За све друге људе један комад белог мрамора, јесте само један комад белог камена, а за њега је у том хладном предмету затворена једна богиња или једна сотона, који траже само руку скулптора да те замисли пусти из њиховог каменог заточења у живот и у обожавање. 

На белом листу хартије, на којем за сео свет нема ничег написаног, за човека који се зове Данте или Шекспир, на том празном простору, затрепере истог часа речи најлепше које су речене после речи божјих. Песник је тумач божанства, јер је божанство слика човековог идеала. Тај идеал је песник био некад изразио у виду предмета, или доцније у виду човека, сликајући свог бога увек према развитку своје културне историје. 

Песник је први објавио Бога. Идеја о божанству јавила се, извесно, у својој чистоти и величини само кроз уметност: чим је примитиван човек почео да ствара, он је добио идеју о стварању; а видећи себе као творца свих других ствари, питајући се откуд и све друго око њега. Само тако мерећи своја дела са делима тог непознатог градитеља, добио је појам о његовој свемоћи, свезнању, свеумењу.

Најизразитији и најпотпунији тип једне расе, то је песник. Он је мерило расног генија, сензибилитета, идеологије. Као што песник увек стоји на раскршћу између два доба, он стоји увек и на раскршћу између два народа. То је сунчани сат на којем сама сунчева луча црта своје путеве у васиони; и песник је есенција расе, као што је можда и њен крајњи мотив. Зато је песник непобитно и фатално највећи патриота. 

Осећање љубави почиње с родитељима, наставља одмах с отаџбином, и свршава, тек на трећем месту, у љубави за жену. 

- Песник је зато увек огледало своје расе. Еуклид и Хипократ су могли бити научници ма којег народа у културној историји старог доба; а Галилеј је могао лако бити и сународник Архимедов. Међутим, Софокле је могао бити песник само грчки, а не ни персијски, ни египатски. Тако исто је Данте могао бити само песник хришћанске религије и латинске расе, и песник католичке Италије тринаестог века. Тринаестог, јер је песник огледало не само своје расе него и свог времена: идеала једне генерације. Тако је Тасо био песник једног колена, а Ариосто једног другог колена, ма колико било кратко доба које је раздвајало периоде ренесансе и реформе. Између Дантеа и Петрарке има растојање од четрдесет година, а то се већ види и по њиховим делима. Између Корнеја и Расина има иста разлика у годинама: као шездесет према двадесет шест, што се и овде добро види по њиховој естетици и њиховој фактури. Песник је најчистија груда своје земље. 

Али предмет човекове љубави за отаџбину који се мењао с временом по форми, ипак се није мењао по суштини; и та љубав је стара колико и историја човекова. То је осећање стечено у првој заједници срећа и несрећа једне групе људства: у сигурности код куће, у страху од непријатеља споља. 

За племенитог човека љубав према земљи превазилази љубав према породици. Већи му је бол кад непријатељ загази у његову земљу, него кад негде на граници потуче војску. Ми волимо своју земљу и кад не волимо своје суграђане; и ми волимо свој родни гради онда кад нас прогна из себе, као што је био случај Овидија и Дантеа. Човек се после свих неправди враћа у своју отаџбину кад је у опасности, да јој ипак помогне, као Аристид што се кришом вратио из прогонства да се бори у битки код Саламине; или као Платон што се вратио, да би учио своје суграђане како да управљају својом државом. 

- Најпросвећенији човек није неминовно и највећи патриота, али је највећи патриота неоспорно онај човек који је најдубљи; значи најдушевнији, и значи најраснији. А то је увек песник. Он је то и онда кад није највећи војник. 

- Јунаштво је често ствар грубе и тврде воље, наслеђе, васпитање, лична сујета, патолошко крволоштво, љубав за физичку победу човека над човеком, жеђ за славом или за осветом, чак и страст за један страшан лов. Али песник који би био кукавица, не да се ни замислити. Хорације је сам говорио да је бацио штит у једној битки и побегао из борбе; међутим, зна се добро да је код Филипа био храбар војник. И песник Овидије се код Филипа борио храбро на страни републиканаца Брута и Касија. Бајрон је ишао да се мачем бори за ослобођење Грчке, а и Пушкин и Љермонтов су погинули на двобојима. Немачки песник Гете, присуствујући битки на Валми, шетао се пољем, које су засипали топовски меци, да би окушао снагу својих нерава, а у истом рату је Шатобријан, бретонски војник, био озбиљно рањен. И сам Данте је у два маха био флорентински војник. Све ово доказује исто крвно порекло хероја и песника. 

- Међутим, хероизам није само један случај пред смрћу, него и духовни пред животом: има свакодневних моралних храбрости које су страшније и лепше неголи и физичка храброст на бојном пољу. Оно што понекад нема песник од хероја (снагу воље), то има херој од песника (идеал). Херој и песник, то су два близанца и два најсавршенија узора људског соја. Не да се замислити истински уметник који није дубоко частан човек. Поштење уметниково је једна главна основа његовог дела. Шарлатан, то је уметник без поштења. Може неко бити рђав кројач, или рђав војник, па ипак бити поштен човек. Али рђав писац није само човек који рђаво пише, него је још рђав и непотпун у многим стварима, а најчешће покварен и зао човек. Сви лоши писци су били неваљали људи. Ја сам их познавао много таквих.

Кад једно осећање постаје поезија, и кад се јави искра творачка? Ко би на то могао одговорити, кад знамо да је тајна уметникова велика као и тајна божја. Мени се ипак чини да се та искра јавља у судару двеју супротности, у додиру двају полова, На пример, у осећању трагичног, а то је када идеја о вечности стане насупрот идеји о смрти. Затим, та искра избија у осећању љубави, а то је у спајању двеју душа или двају тела. Или, најзад, у осећању идеала: када инстинктивна љубав човекова за себе треба да се жртвује у свесној љубави за другог. И тако даље. Искра поезије избија, дакле, равно из оне тачке где су се таква два противна правца укрстила - Човек је утолико дубљи, уколико има више оваквих сукоба у његовој души. А ако томе зна и да дадне уметнички израз, да један моменат уопшти и направи свеобимним људским фатумом, онда тај човек постаје песник.

Велики број људи живе без оваквих унутрашњих потреса, или су ти потреси код њих сасвим епидермички; а то је онда гомила обичних људи, непотпуних, недовршених и плитких. Овакав човек, и кад је у стању да нешто осети, он није у стању да том осећању дадне место ни цену. За ситне људе је све ситно, а за велике духове нема ситнице; јер велики духови виде све у недељивости. Ситница је за њих само део нечег безмерног. Велики духови су као дубоке планине из којих се понова сваки ехо враћа стократан. 

Један шпански мислилац каже на једном месту: „За разочараног философа нема ничег новог под сунцем, али за песника илузионисту све је ново у сваком тренутку". А илузија, то је највећи фактор стварања. - Илузија о животу, то је читав оптимизам космички. Зато је оптимизам одлика младости, а песник је увек млад, често и увек дете. 

- Песник је природно оптимиста, јер је он једини стваралачка сила, и јер нешто хоће до крајњих граница. Зато је он у сталном сукобу поменутих двеју супротности, и у сталном додиру двају поменутих полова. Зато је свако његово осећање једна искра зачећа. Треба волети човечанство само због неколико великих  људи које дадне с времена на време. Ја не знам шта је Бог, али велики човек даје ми идеју о томе. 

Лепота и божанство се не дају изразити речима; покушајте то па ћете видети колико је велико сиромаштво људског говора. Једини песник успе да нађе речи и да се приближи тим неприступачним и неизрецивим величинама. Треба одиста невероватна смелост онима који се умешају између песника и тих извора његове инспирације. Стари Грци нису за уметност ни имали критичаре него само памфлетисте; а зна се да су имали историју књижевности још у старо време. Имали су и уџбенике о законима естетике. Поликлетов канон је била књига које су се држали они који су учили скулптуру само по школама; али у атељеу самог Поликлета су, извесно, учили без те књиге. Јер се уметност учи од уметника, а не од критичара, који увек истиче себе више него уметника. Скулптура се учи од скулптора, сликарство од сликара, а техника поезије се учи само из песничких дела. Уметност се не даје објаснити него само осетити. У томе је она супериорнија од свих творевина људског генија. 

Било је великих научника и војсковођа који су или сами писали песме, или са страшћу читали туђа песничка дела. Међутим, укус за лепоту је донекле урођен свима људима. Примитивни човек је почео да прави уметничке шаре и фигуре на зидовима своје пећине и пре него што је знао да броји, и пре него што је знао да говори. Можда је и певао мелодије, пре него што је изговорио и прву фразу. Али ко нема такво урођено уметничко осећање, узалуд му је тумачити ствар лепоте. Тумачења лепоте нису учинила друго него да се укуси нивелишу, и да људи пођу за једном општом формулом лепоте више него за својим сопственим осећањем: више за туђим речима, него за својим очима.

Критика, то је наука о човековом духу (као што је антропологија наука о човековом телу), али је критика наука само кад је у питању човек уметник. Предмет проучавања критичког, то су особине писца које су у вези с делом. Можда су то бескорисне дисертације за читаоца, а нарочито за писца, али ипак тесно везане за његово стварање. Критичар треба да пише само о добрим уметницима и добрим делима; а он је користан само кад хвали. О рђавим се писцима нема шта рећи, као ни о најбољим. О рђавим писцима пишу само рђави људи. 

- Не постоји у уметничком суђењу експеримент ни принцип, него осећање и каприс; нити се суди до краја методом и памећу, него темпераментом који није ни методичан ни паметан. Зато је критика непотребна. Један страни писац је рекао да песник увек говори о себи, а нама изгледа да говори о нама. Неоспорно, оно што ми нађемо на једној слици или у једној песми, као да је интимно наше, то је оно што је најлепше и најдубље за нас лично, и кад је најповршније за него другог. Због тога делића ми волимо или мрзимо једну песничку ствар и њеног творца, и на том делићу нико није потребан да нам ишта тумачи.

Историја уметности, то је историја развијања само општег, колективног укуса. То је прича о том шта су културни људи заједнички сматрали лепим у разним периодима историјског процеса. Та прича ништа не доказује, него само показује.

Новатор може да донесе нов таленат, можда и нов начин израза, али не може написати или насликати дело које чак и у далекој прошлости не би имало свог премца. На двеста година пре Рафаела било је рафаелских Мадона и по нашим немањићким манастирима.

Нов уметник, то је човек који унесе нове емоције или нарочито само појединачне нове форме. Ништа више. - Стари век европски је био скоро цео у продукцијама грчког генија, или грчко-латинског, и зато је био узак и једнолик, јер је био израз само једне расе и историје. Средњи век је био шири. Средњи век је имао много варварских најезда, и велики број нових народа, много страшних ратова, много свирепих болештина, и, најзад, хришћанско схватање живота и смрти. Зато је средњи век морао дубоко изменити сензибилитет људски, и природно учинити огромне промене у стварима уметности. На средњовековној уметности је сарађивало много нових и разних народа, али је ипак питање да ли је који век створио одиста ишта ново, или само допунио нешто старо. Такав је био XIV век када се човечанство нашло између две противуречне духовне и моралне струје: средњег века и ренесансе, вере и сујевере, али ипак између нечег што је већ било старо (хришћанство) и нечег што је било још старије (паганство).

Свака историјска периода има свој посебни покрет философски, религиозни и књижевни. Али је таква нова периода морала бити увек само велика последица дубоких философских криза у човеку и у друштву. У таквом случају иду и философски и религиозни и књижевни покрети напоредо, тесно повезани и скоро сливени у исто корито. Тад се има илузија као да се рађа једно ново човечанство.

Сваки покрет има једног свог великог протагонисту и главног иницијатора. Он почне, све изрази, и најзад све доврши. Школе које се направе около таквих протагониста само су уточиште бедних епигона, који се заклањају за једно крупно име, или за један крупан правац.

- Ни симболизам, који је дошао нешто доцније, није био нов духовни покрет, колико један нов манир. Симболи и симболизми нису нимало нови; чак су то начини људског говора можда старији него и ма који други. То је само један начин говора али не ново осећање. Кад је француски симболизам покушао крајем XIX века да буде ново осећање, он је пао брзо исцрпен. Ниједан озбиљан песник није хтео да се ограничи на само симболистичке ефекте.

Има у симболизму великих погрешака. Његова психологија је ненормална; његове идеје и асоцијације су одвећ бизарне; његово негирање непосредног проживљавања јесте сасвим погрешно; његово претпостављање магловитих наговештаја сваком јасном и логичком изражавању, јесте лажно; и најзад, његова музика ветра и воде пре људског говора („музика пре свега другог"), само је једно бесциљно прецењивање споредних случајева. Зато је и тај покрет прошао са досадом, као и све друго што је имало несрећу да се једном назове модернизмом.

Најлепша песма једног песника има увек изглед молитве; и најлепша слика једног сликара има изглед иконе. Све су уметности одувек биле у служби религије. Зато је лаж у  дну сваког оног покрета који не долази из најдубљих човекових извора вере или сумње.

Све што се догађало у променама уметничког смисла кроз векове, догађало се у тесној вези са осталим стварима живота. Постојале су увек логичке везе између појединих појава друштва. Смисао уметнички је варирао често можда сасвим без реда у погледу његовог развијања, али у потпуном реду са друштвеним појавама; а ја мислим да је уметност највише варирала према моралним променама једног друштва. Свакако, постоје у уметности разне форме лепоте: чудно, ново, наивно, љупко, мисаоно, узвишено, срдачно, равнодушно, чедно, лепршаво, преозбиљно; порнографско, аморално. Зато је и често у историји постојао неспоразум између уметника и њихових савременика; а то је онда када су уметници били виши него њихово друштво, или када је њихово друштво стајало културно и морално више него његови уметници. Ипак, никад није било неспоразума између најбољих уметника и најпаметнијих њихових савременика. Кад је Верокјо видео слику „Крштење Христово" свог ученика Леонарда да Винчија, још дечка, кажу да се тај дан решио да никад више не узме кичицу у руку.

- Паганску је уметност разумевао њен свет, јер је стајала у вези са паганским митом; а средњовековну уметност разумевали су тадашњи хришћански људи, јер је била религиозна као и њено доба. Данашња послератна уметност би требало да буде нешто треће, па да буде схваћена, што значи вољена. Можда она лута зато што је свет остао без своје основне идеје о животу, без своје централне идеје философске и моралне, расејан, разорен, анархичан, зараћен, и можда на ивици пропасти. Данашња уметност очевидно стоји на беспућу једног човечанства које је изгубило сву снагу да у нешто верује онако као што је пре веровало у Бога.

Идеје имају своје порекло и своје рођендане, као и људи. Ништа се у духовном животу није родило без везе са општим законом напретка или назатка човековог. Нарочито се ово може односити на људска осећања, која су постајала или нестајала увек са великом логичном поступношћу. Можда би се могло и чак тачно утврдити којим је случајем постала која идеја у животу, и каквим је обртом постало које човеково осећање о величини и лепоти. Зато постоји тако велика разлика између човека паганског и човека хришћанског. Хришћанство, уносећи у  људски живот доброту и култ бола, унело је међу људе и верску тугу какву стари мудраци нису извесно сматрали ни лепотом ни врлином. - Неоспорно, религија је била увек највиша наука о судбини. Зато ни историја уметности није друго него један део историје религија. Уметност се никад није могла одвојити од мисије да буде афирмација божанског у човеку; и уметност је увек била главна веза између неба и земље.

Било је много случајева неразумљивих у књижевним појавама. За мене је такав чудан случај како су Французи имали романтизам, који, стварно, није био њихово расно осећање него туђа импортација. Цео свет је пре њих био романтичан и имао романтичку литературу: Талијани са Ариостом, Шпанци са Калдероном, Енглези са Шекспиром, и Немци са Гетеом. Чак Французи нису уопште имали историјског осећања у уметности, нити су били заљубљени у прошлост, него увек  у садашњицу. У њиховом такозваном златном веку, Молијер је говорио с ужасом о готским катедралама, као и одвратним наказама, из векова незнања и тмине. Тек доцније, са падом рационализма, романтици уносе историјско осећање у уметност. Они чак и тада сликају туђи романтички живот, правећи тако свој француски књижевни романтизам. - Интересантно је да су Французи били увек под туђим књижевним утицајем, већма него и Талијани и Шпањолци. Песници француски из ренесансе су били сви под утицајем латинске литературе, а узалуд је школа Ронсарова покушала да француску књижевност хеленизира.

Данашњи смисао о лепоти јесте производ дугих векова. Историја уметности радила је дуго и много на стварању извесних заједничких осведочења у стварима лепоте. Поставила је понека мерила, која су већ узела облике принципа, чак и догма. Данас народи исте културе имају скоро и исте принципе о укупном животу; а није могуће да то не захвати и уметност. Све већма мисао човекова постаје космополиткиња. Доказ, што се једно уметничко дело, са једног континента, сматра лепотом и на другом континенту. Ако црнци нису  у стању да осете нашу уметност, ми смо зато били у стању да осетимо њихову; чак је прилично и копирали, нарочито данас, у скулптури, плесу и музици. Али што је и сад најопштије за све нас, то је формула лепоте коју су дали стари грчки артисти. Лепо, то је ипак оно старо грчко лепо. То је материја и идеја, уједињене у хармонији. - Јер нема уметности без лепоте, нити се уметност и лепота смеју одвајати; јер је то онда само вештина и виртуозност, а не уметност.

Кад један песник пише о другом песнику, тај је случај интересантнији него кад о песнику пише критичар. Јер је песник одиста једини који може да неко дело проникне до у саму његову срж, а то значи до у крајње танчине сваке појединости. Песник је једини који може да оцени, не само шта је други урадио, него и свешта је хтео или требало да уради, значи све што је и постигнуто и непостигнуто. Он једини може да код другог творца оцени и цело стварање. Критичар стварно није ништа друго, ни више, него један префињени читалац, који записује своје импресије, и који има сујету да их објављује. Али сам критичар није творац. Ако је творац, он више није само критичар, него философ књижевности, што значи писац који од уметности прави науку.

Књига критика и студија уметничких, то је увек биографија једне сујете. Можда ни сама књига једног лиричара, није у стању  да буде такав докуменат духовних навика и личног васпитања, као критичарева књига.

Песник и у туђем делу тражи своје сопствене маште, и оцењује нешто не према томе како је то успело, него баш према оном како није успело. Песник не гледа при критиковању како је онај други писац нешто урадио, него како би он сам урадио да је о истом предмету писао. Зато је несигуран и често нетачан. Свод резонанце је, истина, много шири и дубљи, и друкчији, у песника него у другог човека. Зато је и једно дело увек друкче одјекнуло у њему него у обичном човеку, чак него и у једном необичном критичару. Критичар би требало да има исту моћ асоцијација, и исто толико висок емотиван живот какав имају и песници, па тек тад да имадне храбрости да верује како је тог песника довољно и правилно осетио.

Песник је увек интересантнији и неоспорно богатији од сваког критичара, чак и кад је тај критичар највећи књижевни философ. Али то не значи и да је много тачнији, и да ће он рећи оно што се тражи од једне оцене, и што критичар није хтео или није умео дати. Зато је песник несигурнији судија него и сам критичар. Затим, што у једном делу највећма волимо или највећма не волимо, то је сам његов писац. Ово се односи и на писце античке, као и на писце које лично познајемо, и које можда сретнемо често и у својој улици. Ми у једном писцу видимо или једног умног пријатеља и забавног друга, саветника или утешитеља, или, напротив, нађемо у њему човека који није за нас лично ниједно од свега тога. А песник, баш зато што одвећ силно воли и силно мрзи, може бити неизмерно неправедан и нетачан према писцу којег или лично воли или лично не воли. - Најзад, песник, пресуђујући другог, увек помало пресуђује и самог себе, или увек брани пре свега свој уметнички смисао. Оцењујући и већег од себе, или друкчијег од себе, он је, и нехотично, у оба случаја неправедан. Јер је и песник човек са људским страстима, од којих се не може ослободити, ни кад је најчеднији и најплеменитији. Критичар, међутим, може да не дође бар у оваква искушења. Али није искључено да падне у искушење много горе: да говори о себи више него о писцу којег оцењује. Он често афектира одвојено мишљење од свих других мишљења каква су пре њега била речена о том истом писцу. То може да повреди јавни углед једног талента, и доведе у забуну читаоце према једном важном националном делу. Критичар је, по принципу, или новатор или конзервативац: а ако писац којег оцењује не буде човек његових идеја, или бар човек његовог круга, може да за то скупо плати такву случајност. - Најзад, да би критичар и сам имао изглед писца, чак и важног, употребљује често неко дело у чију вредност нико други не сумња, да се његовим поводом баци каменом на освештане вредности једног времена, или на усвојене мере једне књижевне генерације.

Класична дела су величине које време није могло оборити, и које су пролазиле у тријумфу с колена на колено. Монтескје је зато рекао ону лепу мисао да модерне писце чита публика, а класичне писце да читају аутори. Одиста, ко се васпитавао на духовима старе уметности и литературе, не треба да се боји да ће његов укус икада застарети. Неки стари грчки песник каже да велика богиња Атена никад није огледала своје лице у дискосу од бронзе, ни у провидним таласима Симоиса, јер је знала да је њено лице увек  лепо. Ни за уметничку лепоту не треба никакво огледало, нити икакав тумач. Песничко дело, уколико је дубље, утолико је простије; а уколико је простије, утолико се мање о њему може говорити.

Ништа не може одолети времену, па ни дело песниково. Ако га време и не поништи, оно га исквари или награди. Сви њижевни родови застаревају с временом, а лирика је прва која застари. Оно што нарочито у поезији једног времена најбрже пропадне, то су метафоре и описи природе. Хомерове описе Алкинојевих вртова, који су једини славан пример античког описа природе, могао би данас написати и обичан дилетант. И Петраркини такви описи, најбољи који су нам остали из Средњег века, нису достојни ни осредњег имена међу данашњим писцима. Осећања за религију и за љубав не мењају се много с временом, али осећање за природу - као трећи од великих мотива људске инспирације - мењало се стално и огромно. Опис природе какав ми данас волимо, постао је тек последња два столећа. Карактеристичан опис природе у старијој књижевности била би Фенелонова метафора о пољу за који не уме друкче да каже него да изгледа као зелен ћилим. Некада је и та метафора могла изгледати нова и лепа, а данас је стара и ружна. Хомер је говорио „Дан са белим коњима", или „Зора с ружичастим прстима", или Есхил „Све шуме мора", што је више бизарно него лепо. Шекспир на једном месту каже, имитирајући Хомерову метафору: „Зора са сивим очима"...

Догађа се и да два умна човека у два разна доба историје дођу до једне исте идеје о истој ствари, чак и да ту идеју изразе скоро истим речима. Ово нарочито важи за писце сличне културе и сличног сензибилитета. И у уметности, као и у обичном животу, многи су људи дошли на наше идеје и пре нас. Срећа је што метафора и идеја нису једино што може да садржи неко уметничко дело, јер би рушилачка рука времена била још страшнија. Али има у уметничком делу још један фактор, а то је фактор душевни. Петрарка има један сонет „Прође мој брод пун заборава", извесно један од најбољих његових сонета, и који нико неће ни надмашити ни поновити. У њему је речена о човековој судбини тако једна лична и интимна душевна реч, која се не може два пута рећи, или бар не једним истим начином. Ма колико да је описна лепота и мисаона дубина у том сонету нешто од најсавршенијег у светској лирици, ипак душевни фактор у том малом делу превазилази и његову мисаоност и његову метафору.

Зато је највећи песник онај који је имао највише душе, а не највише духа. Душа је индивидуална, а дух је универзалан.  Човек који одиста има своју сопствену душу, веома је редак међу људима; али се нарочито међу писцима такви људи дају избројати на прсте. Истински персоналан песник, то је само песник дубоко душеван. Свако доба човековог живота има свог нарочитог песника. У двадесетој години људи су залуђени неким песником, којег већ у тридесетој години неће више читати, или ће га читати без некадашњег уживања. У четрдесетој години имамо опет нарочитог свог песника; а доцније се те разлике оцртавају још оштрије.

Бајрон и Мисе, или у нас Бранко и Војислав, остаће занавек песници наших двадесетих година, јер су певали страсти и идеје младог света. Леопарди и Бодлер, песници болесне душе, читаће се дуго, са више уважења него и најбољи међу песницима, јер су занимљиви и кад нису лепи.

Не треба се зато чудити ако људи двадесетих година немају о једном песнику исто мишљење које имају људи када су већ у четрдесетим или педесетим годинама. Под сунцем неба све су ствари друкче обасјане, и друкче обојене, и друкче изражене. Лирски песници застаревају, јер се мења наш сензибилитет на сваком раскршћу историје. Ово ће с будућим временима, у којима ће се брзо живети а много стварати, ићи још брже. Свима данас многи велики лирски песници прошлог столећа изгледају хладни и равнодушни. И велики Гете, и велики Иго. Али ако су ова двојица дивова застарели, ипак има лирских песника, чак историјски од нас још удаљенијих, а који су нам остали душевно увек блиски: Сапфа, Тибул, Петрарка, Ронсар. Јер што једну песму сачува и направи вечном, то је њен интимни тон, интимна идеја о љубави и судбини, које су  у основи неменљиве и опште. Велики песници су узвишени, али не и интимни; они нас задивљују, али не заносе. У томе је њихова величина, али и њихова несрећа. Нарочито бол, искрено изражен, сачува песму свежом кроз векове; јер су среће различне, али су болови увек исти. Религија и бол, то су два извора стварања, и две лепоте које никад не мењају своју снагу над људима. Све уметничко се зачиње у њима двома. Нема великог књижевног дела без великог бола. Све се родило из бола и крви, као и дете. У тамници је Сократ писао песме пре него што је дошао час да испије чашу отрова: написао је једну химну Аполону, и у стихове преносио Езопове басне.

Разлика између песника и научника јесте и у том што је сваки песник једна фигура за себе. Песниково је дело увек као једно усамљено острво, које изгледа да има своје сопствено небо и сопствено сунце, на чијем осветљењу зрачи његова сопствена лепота.

Никад у историји човекове мисли није било на површини више шарлатана, ни више трговаца прљаве хартије. А међутим, било је писаца који су се по примеру цркве могли назвати „Светим Оцима" једне књижевности.

Има много лирских песника који су близу великог, али стварно није то још ниједан. Упоредите само како су недогледни врхови у другим гранама књижевности, као на пример велики творци епопеја и драме: Хомер и Софокле, међу паганцима, а Данте и Шекспир, међу хришћанима. Можда су такви и у роману Балзак и Толстој и Достојевски. Нема ниједног лирског песника на свету који може да издржи упоређење с огромном манифестацијом силе која излази из ових неколико генијалних имена.

Лиричар је, напротив, затворен само у себе, и не излази из своје природе, из описа својих личних срећа и несрећа, својих личних идеја и сопствених емоција. Изгледало би да лирски песник и не може бити израз целог човечанства, чак ни кад је то највећи човек свог времена. - Међутим, то ипак само тако изгледа, јер само лиричар описује оно што је есенцијално и основно у човековој природи. Драма описује акцију и карактере, а роман даје догађаје и описе, а само лирика записује најтананије и најскривеније покрете човекове душе.

Лиричар ће постати великим песником само онда кад буде казао велике истине о трима највећим и најфаталнијим мотивима живота и уметности: о Богу, о Љубави и о Смрти.

У песмама о Богу, велики песник би да да израз свему оном чим је човекова душа везана за природу и њене тајне. У песмама о Љубави, казао би све оно што нас везује за ствари и бића у једној не измерној лепоти атракције и снаге. И најзад, у песмама о Смрти, казао би све слутње о коначном циљу, и сву горчину неизвесности на нашем проласку кроз мистерије живота.

За мене, драмско песништво, откад постоји, груписано је око три велика имена. Три велика драмска протагониста, иако неједнаки по свом генију, представљају целу светску  драму: Софокле, као централна фигура античке драме, и Шекспир као централна поетска личност модерне трагедије, а Ибзен као највећи писац савременог духовног театра.

Судбина човека је изражена помоћу драме кроз ову тројицу песника најпотпуније, чак ни у једном логичком и историјском развијању. Наиме, у Софокловим драмама божанства прогоне човекову расу са колена на колено, као лозу Едипову, и тај мрачни детерминизам значи стварно бој неба и земље. Међутим, у Шекспировим драма више не ратује божанство противу човекове лозе, него ратује човек против наивног црнца, и зеленаш Шајлок против доброг Антонија; значи порок једног човека против беспомоћне доброте другог човека. Најзад, у покушају који је дао Ибзен, изграђујући један духовни театар свог времена, не ратује више ни божанство против људства, ни зао човек против доброг човека. Напротив, према овој драми се бије бој у самом човеку: једна наша сујета против једног нашег принципа, или једна наша прекомерна амбиција у сукобу с нашом слабом вољом. У овим драмама не падају људи ни од анатеме својих божанстава, као у Софоклу, ни од ножа и отрова својих суграђана, као у Шекспиру, него су све њихове катастрофе чисто унутрашње: мрачни атавизми и пороци, у сукобу са отпорном силом уверења или васпитања; кобна и неумитна битка између белог и црног у самој природи једног драмског лица.

Можда ће се велики лирски песник вечито чекати, а можда он никад неће ни доћи. Јер никад нећемо моћи осетити да је неко изразио све од оног што је главна тајна човекова на земљи. И кад највећи лирски песник буде дао највећу књигу, она нам ипак неће изгледати последња реч. Увек ће људи веровати да је човек виши од ма које човекове књиге. И увек  ће имати право кад буде тако мислио.

Има писаца који су изгубили много времена док су нашли сами себе. Ови су ми артисти били увек најмилији. Можда су још симпатичнији они који уопште нису успели да се икад коначно нађу. Вероватно чак да међу ове последње спадају људи од највећег талента: јер је таленат једно вечно неспокојство, и вечна борба духа са формом. Песник који је с почетка нашао свој пут, или је био геније којем је све могуће, или мали човек који је увек с мало задовољан. Људи малих својстава увек су господари себе, увек присебни господари своје речи и свог чина. Они увек знаду шта хоће и шта могу, а то им даје једно осећање самопоуздања дрског и простачког. Али истински велики творци, напротив, хоће много, хоће одвећ, често чак и ван граница својих могућности. Хтети нешто ван своје снаге, то је највећа трагедија човекова. Ово је била и трагичност свих правих генија. Сваки је од њих био собом незадовољан, и сваки је на крају живота горко знао да своју најкрупнију реч није рекао. Писци носе у духу једно дело целог живота. Тако је Гете у врло старе дане писао други део свога Фауста, и наставио роман Вилхелма Мајстера, који је био писао давно, а који је за сваког био већ свршено дело. Нема ниједне књиге за коју њен писац мисли да је сасвим готова. Најбољи је онај писац, који мисли да би свако своје дело требало да изнова напише.

Песник који себе увек тражи, то је творац, који неминовно већ тим доказује да је у сталном развитку. Тражити себе постојано, то је непрестано пењање ка идеалу. Песници који су се одмах нашли, нису ни осетили ово мучење. Али зато нису осетили ни величанственост таквог пењања ка звездама.

Редак је случај Микеланђела који је извајао свог Давида пре тридесете године, а Торквато Тасо је цео свој славни епос био написао већ у својој тридесетој. Редак је и случај као што је био са три највећа лирска песника енглеска, Бајроном и Шелијем и Китском, који су умрли као младићи, али оставивши ипак готова и савршена дела.

- Нема правих песника које свет није осетио чим су дошли на видело; нити има великих талената који остану у сенци, савременицима. Нема те речи коју је свет чекао да једном буде казана, а коју није разумео ако је најзад одиста и речена. Свет увек чека онога који ће донети истинску лепоту, после многих лоших писаца који муче и себе и друге. И овај увек одиста и дође. Микеланђело је извајао свог Давида из једног великог комада мрамора, којег је пре тога био покварио неки незналица. Има нових сликара који првих година сликају само своје жеље и сујете, а не своја стварна осећања и уверења. То су заставници читаве измишљене војске нових људи, који су у његовој распусној машти силнији од свега што је икада постојало. Јер новом човеку није довољно само да буде победилац свог времена, него да поруши и све што смета нестрпљивој и бесомучној сујети. - Међутим, ипак треба све дозволити младом песнику осим да нема теланта. Млади Виктор Иго је извесно изгледао себи, после успеха своје драме Ернани, виши него велики Александар, улазећи у Персеполис, као победилац највећег царства на земљи. И обратно: било је и највећих међу песницима који су били увек незадовољни сами собом.

Данас је најмање оних који себе траже, то јест који себе изграђују кроз живот. Истина, ново доба је дало великих књижевних талената и крупних књижевних дела: тако је Балзак написао више него Данте, или Тасо, или Ариосто, и можда имао и талента колико ма који од ових највећих међу песницима. Међутим, који би песник Балзаковог доба, или нашег избезумљеног времена, могао концентрисати цео свој геније и цео век човеков на стрпљиву и напорну изградњу једне једине књиге као што је Божанствена комедија, дело са оном грандиозном архитектуром, и са оном невероватно тешком версификацијом. И дело у којем је један песник изразио и своју латинску расу и своју хришћанску религију, а себе самог изразио и као лиричара, и као епичара и као драматичара, све у исто време. Истина, онда су дани друкче мерени; људи су имали времена да пишу, чак и да читају; било је више озбиљности, и све што се радило, то је рађено за вечност: црква, слика, стуб, кладенац, поема. На делима Игоа и Балзака има траг журбе - и на Легенди векова, и на Људској комедији. Ниједна посебна књига Балзакова нема изглед да је писана за цело човечанство и за сва времена, ни по садржини, ни по облику. Једна фатална несрећа у стварању данас, то је та немоћ да се, као некад, један геније цео изрази у  једној грандиозној и вечној књизи. Сваки велики писац и артист треба да има своје централно дело, које представља есенцију целог његовог талента.

- Централно дело одиста изражава једног писца често више него све друго уједно. Оно има изглед да ће одолети времену и кад се некад доцније књиге буду одвећ умножиле, и кад један велики писац остане познат или славан само као писац једне књиге, или чак кад од једне његове књиге буду људи памтили само неколико одломака.

Антички писци нису имали наша средства за писање, ни наша пера и мастило, ни нашу хартију, ни наше штампарије, и стога, за њихову срећу, били су кратки. Кажу да су и велики антички беседници држали своје сјајне говоре не располажући при томе него са четири стотине разних речи. Волим једну сјајну изреку коју је казао Кардучи, талијански песник: „Ко једну ствар може да каже са две речи а он је каже са три, то није поштен човек".

Људе од духа траже, али их не воле. Њима се диве, али их се боје. Оно што обични људи најмање праштају другом човеку, то није новац него таленат. Свако може очекивати да ће некад у животу пасти на његову главу златна киша, и да ће постати богат: јер нема веће утопије него што је идеја о будућности. Али свако зна да неће имати талента, ако га већ није имао кад га је желео имати. Зато се мање мрзе међусобно људи богаташи него људи од духа. Богаташи жале само што немају више злата, али људи од талента су несрећни и отровани и када неко има више признања него они. - Животиња је саможива и прождрљива само кад је гладна физички, а човек је прождрљив и кад је најситији и најбогатији.

Љубомора према жени изгледа истог порекла као и завист према човеку. Опазио сам да скоро исти човек који је љубоморан према жени, носи у себи отров зависти према људима.

Скромност је зато названа врлином, јер само скромност може да у човеку прикрије његову супериорност над другим човеком; да укроти завист околине, и да не опомиње на њихову инфериорност.

Скромност великих људи треба да буде у том да сакрију као порок оно што је у њима божанско. Скромност је неприродно осећање, ако је искрено, а најсавршенија форма лажи, ако је извештачена.

Има скромност и скромност. Има људи који никад о себи не кажу лепу реч, али ту лепу реч нису казали ни о ма коме другом. Има чак људи који прећуткују и своје највише особине само да би могли с више права да о другом кажу највеће погрде. Велики људи су свагда били мученици своје славе. Још стари Хесоид каже на једном месту: „Велико име је опасно; лако се добије, с муком се носи, а тешко га напуштамо". - Само људи великог срца цене људе великог ума. Има људи генијалних срцем, као што има људи генијалних умом; јер се срцем и ствара више него умом.

Нема великана за мале људе. Велики човек вас суди по вашим врлинама, а мали човек вас суди по вашим манама. Великан нађе начина да вас и на тај начин увелича, а мали човек вас унизи и смањи. Ситан човек се бави само ситницама. Колико се један геније све више пење на висине, утолико више ишчезава са видика за оне који остају увек у низинама. Само они који сами иду навише, знаду шта су то величине неког циља, и докле допру висине једног духа.

Завист је урођена сваком човеку, макар то једни крили а други у себи сузбијали. Колико завист чини несреће међу људима, најбоље показује једна мудра кинеска изрека, која каже: „Кад си с богатим, прави се убог, кад си са здравим, прави се болестан; а кад си са паметним, прави се глуп". - Једино су стари Грци сматрали уметника и писца као високог чиновника у држави; духовни великан је сматран као државни великодостојник. Песника Софокла поставили су командантом ескадре против Самоса, кад је задобио једну књижевну награду; а Римљани су Лукула поставили за свог војсковођу зато што је важио као веома књижеван. - Још само за време талијанске ренесансе постојало је овакво обожавање мисли и мислилаца.

Великодушност не треба гледати у односу према несрећним и бедним, него према срећним и јачим од себе. Ништа се теже не прашта људима него баш оно по чему су они најбољи: велике среће или велике врлине. Кад би нам људи праштали наше врлине и заслуге, као што праштају недостатке и погрешке, где би био овај свет. Зато не страдају највећма они који су најгори, него баш они који су најбољи; и ма колико да ово изгледа апсурдно и фатално, то је неумитни закон људског друштва.

Међутим, било је великих људи који су били и људи великих срећа. Од песника су такви људи нарочито Пиндар и Петрарка.

Пиндар је, осим Хомера, био највећа слава грчка, без разлике градова и племена; називан је божанством, и чињене су му почасти као полубогу. У највећем светилишту грчком, Делфима, имао је свој престо у храму Аполоновом одакле је сам читао своје химне. Чак је његова слава излазила и ван граница грчке земље. Тако је Павзанија видео у храму Амоновом, у оази египатској, једну троугаону плочу на којој је била исписана химна коју је грчки песник онамо послао за божанство, и онде чувана религиозно.

Петрарка је, чини ми се, личио по срећи и слави овом великану старог доба. Три града су га позивала истовремено да га окруне ловорима: Париз, Напуљ и Рим. Он је примио понуду Рима, као града свештеног и императорског, и крунисан је у њему ловорима на сам Ускрс 1341. кад му је било 37 година. - Слава је, уосталом, Петрарку пратила кроз цео живот.

Али од свих песника, несрећних у погледу њихових односа са савременицима, чини ми се да су двојица њих били највећи бедници.

Први је Овидије, којег је Август протерао из веселог и распусног Рима на хладне обале Црног мора, да никад више не види сјај ондашњег римског друштва, којем је доцније равно било само друштво Луја XIV, по елеганцији и галантерији; и да више не види ни римске жене због којих је морао и умрети на обали меланхоличног мора и међу варварима.

Други несретник, био је француски песник Хежесип Моро, на чијем се гробу у Паризу и данас читају ове речи: „Овде лежи Хежесип Моро - песник умро од глади". Итд. - Неки велики човек је рекао за свој неблагодарни родни град ове горке и страшне речи: „То је ваза, пуна змија, изнесена на сунце".

понедељак, 8. јул 2013.

Благо цара Радована - О младости и старости

(Одломак)

Нико није сујетан на своју младост, нити се осећа да је пресрећан зато што је млад; а свако је, напротив, и несрећан и очајан кад је стар. Рекло би се по томе да су среће неразговетне, а само несреће очевидне. Међутим, ствар је у том што не знамо у младости шта је беда стараца, као што добро знамо у старим данима шта је било блаженство младости.

Младост, то је богатство и краљевање; то је чар телесне лепоте и духовне свежине; лепота физичке снаге; бесконачност надања; раскош у плановима од којих је сваки огроман и безмеран, и од којих сваки изгледа вероватан и кад је немогућ. Младост, то су радости пречесте и пренагле; сви избори оптимизма отворени; а сан стављен изнад истине, и љубав изнад живота.

У старости се прокажу на лицу карактер и душа човекова, као што се прокажу рељефи једног брега тек у зиму кад изгуби шуму и потпуно оголи. Има лица која са старошћу добију нешто светитељско или мудрачко, друга мученичко и болесничко, а трећа животињско и зверско. Знам рђавих људи и рђавих жена којима се у младости није распознавао на лицу њихов карактер, јер је младост свагда и у свему једна неизмерна лепота. Али та су иста лица добила у старости изглед одвратан и ужасавајући, црте злочесте, поглед крвнички. Тако и ћуд и сва осећања добију у старости само њихов отворен и очит израз.

Умни и благородни људи постају дивни старци с којима је радост долазити у додир. Зато старост, као огледало, прокаже шта је човек био унутрашње целог свог века, и онда док је маска младости могла још да прикрива сву наказност која је стајала иза ње.

Постојале су на свету младост и старост и пре него што су људи свој живот пребројавали, а вероватно да је такав живот био срећнији. Уосталом, неко је право рекао: да нема бројева, не бисмо знали колико нам је година. Јер младост и старост не значе исто код свих људи; има много њих који нису знали ни за детињство, ни за младост, било због свог темперамента, било због проживљених горчина. Зато људи нису истог доба ни онда кад су истих година. Затим, друкче се осећа старцем човек педесетих година који има и деце, а друкче човек истих педесетих година који нема деце. Осећање старости често стога не постоји у човеку ни кад наиђу дубоке године, ни кад тело почиње да коначно малаксава.

Философија неког човека о животу, то је само прича о снази његовог инстинкта. Здравље и спол, то је младост; а докле то двоје траје, нема говора о старости. Снага једног и другог се види код обичног човека у говору, а код писца у колориту његовог стила.


Сент-Бев у старости говораше: „Волим још цвеће, али га више не берем. Треба увек тражити женско друштво, ако и не женску љубав. Уосталом, жене нису строге према годинама човековим; јер оне траже мужевност више него младост. Ми људи женску лепоту не видимо ван женске младости, верујући да нема женске лепоте без женске свежине; али жена је, напротив, увек склона да више види лепоту човекову у сили његове мужевности, чак и у свежини његове душе више него у свежини његовог тела.

Многе људе старост из основа измени: од мудрих направи глупе, а од добрих направи свирепе. Знам за један пример који је типичан. Фламиније, који је освојио Грчку и учинио крај њеној независности, био је најплеменитији победилац, али његова жеђ за славом у старости се претворила у свирепост.

Александар је лепо рекао да не броји своје године него своја дела. Геније, који је лепота виша и од младости, нема својих година. Геније ствара до последњег даха. Тако је завршио свој славни епос кад му је било тридесет година; и Леонардо је насликао Благовест кад му је било седамнаест;  али је Микеланђело почео да слика Сикстинску капелу у својој шездесет и другој.  За духове који су светлили међу људима, скоро никад није било сумрака. Гете је писао још у осамдесетој;  и Тицијан је у осамдесетој још сликао бодрих очију. Природа је у свему оставила себи право на последњу реч.  Ако је и по сили мисли, она није привилегија само младих;  чак је и често привилегија старијих. Ни човек са тридесет година није свагда физички издржљивији него човек од шездесет година. Зато су младост и старост релативне.

Много пута меримо младост и старост према себи лично; нарочито према томе колико смо својих познаника надживели. Али смрт није никаква мера. Умире се не само од старости, него и од болести. Смрт од старости је једина нормална, али се од старости ретко умире; а смрт од болести, која је чешћа и најчешћа, увек је смрт због исцрпљене моћи, а у другој падамо и кад смо у највећој снази. - Али се догађа и да тело изнемогне док је дух и даље у највишој снази; као што се догађа и обратно: да дух посрне и кад је тело још гигантски снажно. Као срећа, и смрт је слепа. Обе је, и срећу и смрт, човек сликао, на начин да покаже како су ове две највише истине судбине неразумљиве. Срећу је сликао везаних очију, а Смрт без очију.

Морална снага човекова не зависи од физичке снаге, и то је највећа наша срећа. Одиста, треба себи створити не само средства за живот него и идеју о животу. Хришћанство нас учи како ћемо у величини умрети, али нас само античка уметност учи како ћемо живети у лепоти и спокојству; нарочито грчка уметност, пошто је цела била упућена да у човеку развије осећање спокојства на земљи.

Једна од најстрашнијих несрећа старца, то је осећање усамљености. 

Млад човек истиче нове идеје, а стар човек истиче само старо искуство. Један увек гледа напред, а други натраг. Зато нове идеје долазе од младих људи, а све предрасуде долазе од стараца.

Туга старости код жене превазилази сваку трагедију човекову. Жена суди своју младост само по својој лепоти. Само док је лепа, сматра да је и млада; а лепом се сматра само до тридесете године. Она не верује да лепота жене није у лепоти и прецизности црта, него у љупкости духа и отмености душе. Ни свежина тела, ни чар погледа, ни духовне ни моралне одлике, ни доброта и нежност, ништа од тога не престаје с младошћу. 


У српској историји, која је цела само један животопис великих хероја, опевају се старци хајдуци, као Старина Новак и Мијат харамбаша, и као што се и у косовској епопеји опева велики јунак старац  Југ Богдан, величанствена иако, нажалост, недовољно изграђена личност.

Песници су нарочито били очајници у старости. То је зато што су песници вечито заљубљени, и што њихова љубав не престаје ни у старости.

Жене су у животу песниковом стављене у средиште свих срећа и несрећа; или, боље рећи, љубав стоји у песниковој судбини као извор свих величина и свих катастрофа.  

Песник ствара само у љубави, и само кад изгуби памет нађе велике путеве страсти и сна, из којих у њега све потиче.

Цицерон, који је био једини од античких мудраца који је оставио своје мисли о старости, написао је своје мало дело да теши себе и свог друга Атика, јер су обојица почели да старе. За старост каже да је тежа него брег Етна. Али додаје да су сва доба живота тако исто тегобна ако човек не зна да их искористи у части и срећи; јер човек не може наћи зло у том што се потчињава законима природе ако тражи срећу у врлинама.

Само онај који живи за врлине, задобија кроз сва доба и уживања и пријатеље.

Не треба, каже даље Цицерон, одвећ ценити снагу младића, не више него снагу бика, него уживати у оном што имамо. Непромишљеност младих људи уништавала је понекад и државе, а старци су их затим поново васкрсавали. Цецилије каже да старци који дуго живе, постану терет за други свет. Али Цицерон мисли, напротив, да свако тражи поуку од старих људи, а то значи да је старост увек активна и увек корисна. Људска слабост, каже даље Цицерон, долази од људских порока, а не од људских година.

Хомер пева Нестора с чијих је старачких уста још текао мед речитости и мудрости. Да је под Тројом било десетак мудрих Нестора, брже би била побеђена.

Старци не треба да жале младост већма него што младићи жале детињство. Детињство је доба ватре, слабости, младост доба бујности, али старост је доба озбиљности.

Старост је, дакле, једна привилегија храбрих и мудрих, а то иде на њену велику част и понос.

Несумњиво, старост је човекова несрећа; али је то и једина од свих несрећа коју сваки човек сам себи жели, и за коју моли Бога, и због које и ради. Нема никог ко не би желео да остари, и чак да доживи врло дубоку старост.

Има и људи који су остварили своје планове тек у својој старости, и зато се осећају блаженим што су успели да доживе било славу каквог свог јавног рада, било неку срећу своје породице. Старост, дакле, није несрећа. Несрећна је старост једино кад човек и самог себе преживи; а то је кад више не ствара, нити више учествује у животу.

У српском народу млади људи поздрављају старце скидајући капу, а жене их поздрављају устајући с места; најзад, у нашој сељачкој задрузи је најстарији домаћин био господар и судија.

За време Француске револуције одредио је био Сен-Жист, ученик Платона, да се старцима дадне „ешарпа старости, нека врста легије части за заслуге према потомству.

Одиста, старац је фактор развитка, прстен у ланцу напретка, стуб цркве и државе. Зато је непоштовање стараца била особина само варварских народа и дивљачких племена; а све што се иде даље у цивилизацију, старци постају уваженијим, местимице и светитељском фигуром. Његово је искуство равно учености; његов дух и неукаљан живот је раван херојству; а његова верност принципима заједнице и отацбине равна је величини и заслугама историјске личности. Потомци живе не само од легенди својих предака, него и од оног што су ти преци открили по рудницима, подигли у зградама, саградили у путевима, оставили у готовом новцу, завештали у науци и уметности.

Зевс је сликан као отац богова и људи, и Хронос као отац света; а хришћански Бог је сликан као старац, јер је истовремено и творац људи и творац космоса, значи Хронос и Зевс уједно. Блага и дубока хришћанска религија је у лицу самог божанства обожавала старце.

Мудрац не може пасти у очајање, због старости, јер је мудрац млад докле год мудрује, значи докле год мисли. А мудрац мисли до краја свог века, јер никад не може исцрпсти своје предмете размишљања. Чак што је неко дуже мислио, све је већма откривао такве предмете. Мудрац је у сталној вези са енергијом живота и са људима; и није ни у старости напуштен, него је, напротив, тражен и вољен зато што је мудрац.

Човек само у старости дође до извесних идеја и осведочења, на које никад у заслепљености младалачке страсти не би могао доћи. Зато је старост и један фактор духовног усавршавања човековог. Најзад, у хаосу личних сујета, и у сукобу људских интереса, старац је елемент мира и помирења. Стога је старост и један велики елеменат поретка и хармоније.