среда, 31. октобар 2012.

Јован Дучић - Вардар

И уста пророкâ и мишца јунакâ,
Напише се снагом твоје свете капи.
Сад кроз наша срца иду крупни слапи
Твојих светлих струја и огњених зрака.

Свој хлеб и ловоре залили смо тобом;
Молитва и химна, обе су те пуне;
Пуне су те наши вапаји и струне;
Као Млечни Пути сјајиш нашим добом.

Узели смо гордо у своје трофеје
Све твоје огњене заставе и маче,
Опленили твоје смарагде што зраче,
И твоје матице развели у леје.

Овде се бораху претци с потомцима:
Лавови од туча мотре живе лаве;
Две твоје обале две су наше славе:
Ми смо победници безмерни над свима.

Течаше из царске легенде, а сада
Робујеш у причи о нама; и груби
Сен наших легија сад на тебе пада;
Све твоје ветрове носимо у труби.

уторак, 30. октобар 2012.

Јован Дучић - Маћедонија

У свакој планини имаш свога змаја,
И виле бродарке покрај свију река,
На сваком раскршћу по један краљ чека,
И старински напев пољима без краја.

Све за сунцем као народи што селе,
Иду деца путем куд су прошли стари,
С невидљивом звездом у оку што жари,
С њином страшном речи наврх усне вреле.

Заставе вихоре мраком, као клетве;
Далеки путници иду друг за другом
У поља где некад цар вођаше плугом,
И наше царице певаху уз жетве.

И унуци иду куд су ишли деди,
На камену истом оштрили су маче;
И страшну легију, и од гнева јаче,
Води сјај далеке царске проповеди.

Пролазе заставе путишта далека;
Сутра ће да севну сабље отроване...
Но легија где ће најпосле да стане?
На сваком раскршћу по један краљ чека.

понедељак, 29. октобар 2012.

Јован Дучић - Паж

У пажа Милоша очи од смарагда,
Рука од албастра и власи од лана;
Пауни царице пресрећу га свагда,
Царски лави пију из његовог длана.

Глас му тече као свилен нит, полако,
Певање је дете учило од виле;
Но нико не влада златним ножем тако,
У облаку стреља утве златокриле.

И царичин пажу Милош Обилићу,
Збори са звездама што над градом плове,
И сваки глас земље он слуша без даха.

Али од Косова пође ли прам праха,
Затрепери цело срце соколићу,
Отворе се широм очи смарагдове.

недеља, 28. октобар 2012.

Јован Дучић - Слава

Под Серезом сву ноћ пева војска царска;
Данас слави Царе, а за царским столом
Сва властела и сва браћа хилендарска;
Царица под круном као ореолом.

Ту кнез од Дривоста, и кнез у Авлони
Васал-краљ Бугарске, бачене под иго,
Немачки ритери, франачки барони,
И кнез Јеро Бунић и гроф Мочениго.

Господин Оливер, то царево око,
И Прељуб, мач царев, јавише високо
Да је Тесалија сва пала за вече.

А молбу за Царство кад Патријарх рече,
Дворана заблиста као сунцем цела:
На рамену Царе држи Архангела.

субота, 27. октобар 2012.

Јован Дучић - Дубровник

Сав у злату, титан, риђ и модра ока,
Цар слуша реч Кнеза у Великом већу.
У луци пурпурна једрила широка,
Цело море плине посуто у цвећу.

Царски витезови, кнежеви госпари,
Једни према другим, кад се мукло зачу
Плашљива реч Кнеза; и млади и стари
Сви држе погледе на царевом мачу.

Ковао га Новак из Хвосна; сентенце
Писа Вук из Рисна; Сардо из Фиренце
Оштрио га на свом точилу да сева.

Балчак је од једног претка Бенвенута,
Резан три године; и три га је пута
Отровом тровао Срђ из Горничева.

петак, 26. октобар 2012.

Јован Дучић - Манастир

Цар зида манастир Светих Архангела,
На води Бистрици дуг хиљаду хвата;
Силни су му стуби од албастра бела,
Темељи од сребра, зидови од злата.

Престо Патријархов од опала; престо
Царев од рубина, стоји на два звера;
За десет владика од бисера место;
Сто кедрових стола за сто калуђера.

Свуд грчки мозаик и млетачка фреска,
У окнима стражу стрâже архангели,
Из свију сводова мирише и блеска.

А први пут звона зазвониће триста,
Кад из Цариграда врати се Цар смели,
И тешки мач спусти у подножје Христа.

четвртак, 25. октобар 2012.

Јован Дучић - Владичица

Овде лежи Деспа, владичица, жена
Војводе Драгоша... живе дваест лета...
Скутоноша светле Царице и њена
Дрýга у врлини и дивљењу света.

Још не виде царство тих аздија; нити
Визант тих бисера; нит сетније звуке
Изви ко са харфе; нит могаше бити
Снег на Рилу бељи него њене руке.

Али увек тужно беше срце Деспе...
Подари иконе цркви Архангела,
Златне канделабре Пречистој код Преспе,

 Два товара блага и двадесет села
Цркви у Леснову... Склопи очи сетне,
У исход уштапа, једне ноћи летње.

среда, 24. октобар 2012.

Јован Дучић - Радовиште

Кад цар Кантакузен беше гостом цара,
С кимвала и харфа све музика веја,
С бронзаних троношца мириси из жара,
С млетачких зрцала одсев полилеја.

Златно суђе пуно рибе с Белог мора.
Из Срема фазани, дивљач из Пирина,
Грожђе из Превезе; ред златних амфора
Свих пића из Стона и требињских вина.

С друштвом својим глумац Добросав из Хума
Даде три представе: седам дана шума
Прођоше у гозби светлијој од ишта.

Кад далеко беше гост од Радовишта,
За првом трпезом, сам у своме скупу,
Две му горке сузе падоше у купу.

уторак, 23. октобар 2012.

Јован Дучић - Копљаници

Стоји тутањ коњских оклопа и звека
Панцира. Већ подне пада на врхунце.
Цар гледа, још врве, страшни из далека —
 Сваки у свом штиту носи једно сунце.

Кациге од туча; властелински шлеми
С пауновим перјем; на рукама свима
Тешке рукавице; стег за стегом стреми —
Сто нових победа већ хуче у њима.

Док над Паунима блисну задња
зрака У злату једнога коња и јунака —
То деспот Оливер од Леснова, мину.

Посут драгуљима у руци му сину
Тешки крст за Солун, кад падне од мача:
Светом Димитрију поклон освајача.

понедељак, 22. октобар 2012.

Јован Дучић - Запис

Помени, Господе, раба Оливера
Деспоту Леснова и Овчега поља,
И Ану-Марију, и децу; и воља
Твоја буди блага као твоја вера.

Даде храму села, засеоке, паше;
На стари млин врати из Злетовске воду;
Даде уље, тамјан, и одежде наше;
Лик Пантократора у великом своду.

У сребро окова безброј светих слика:
Све у вечну славу благоверног цара
Стефана, кад даде царству Законика.

Повели сто бдења. — Гаврил, слуга Христа,
Каза, а записах, ђак из Хилендара,
Ја, Јеж многогрешни. У хиљаду триста...

недеља, 21. октобар 2012.

Јован Дучић - Житије

Писана у Градцу, сликана у Жичи,
У Млецима тешким златом окивана,
Књига о претцима, која царство дичи —
Опет је цар чита три ноћи и дана.

И крупне зенице које помно уче,
Не виде вечери ни пурпурну зору,
Ни кад три војводе донесоше кључе
Града Христопоља на Беломе мору.

И као музика на поноћној реци,
Сва слова певају претке што су били,
Краљеви и писци, војводе и свеци.

И кад склопи очи на тигру и свили,
Император виде како пређе сводом
Страшни сен Немање победничким ходом.

субота, 20. октобар 2012.

Јован Дучић - Цар

Cео дан сунчани звоне бучна звона,
Сва је Призрен градска отворио врата,
Кад јавише трубе да из Авињона
Стижу поклисари, три папска прелата.

Од мора где расту лимуни и нарде,
Свим путем стајаху, као мирне јеле,Царски
копљаници, стрелци, халебарде;
Цар прими мисију на врата капеле.

Затим у дворани, Цар, логотет царски,
И сва сјајна свита, стајаху док срочи
Поздрав на латинском мудри бискуп барски.

Император небу подигнувши очи,
Свечано на писму ту преломи сада
Печате над страшном судбом Цариграда.

петак, 19. октобар 2012.

Јован Дучић - Двобој

Најпре свог сокола пусти Војновићу,
Затим кнез Радића прхну златна стрела;
И тад опазише и Цар и властела
Да стрела не може да промакне тићу.

Трипут бесне коње обукоше таде,
Под тешким оклопом у сребрне пене;
И кад царичина рукавица паде,
Војновић је копљем диже са арене.

Трипут седи витез ка племићу плаву
Јуриша, док баци мач скрхан у траву,
И док под њим паде тешки коњ прободен.

Тад даде младићу кћерку пуну чара,
И са себе даре великога цара:
Златни пас за Серез и бурму за Воден.

четвртак, 18. октобар 2012.

Јован Дучић - Песме жени

I

Богињо, која си, охола и прека
Са једног незнаног раскршћа голема,
Први пут изашла пред очи човека
Држећи две дојке у рукама двема —

И огласила се кроз мрак прве зоре
Крвожедним твојим кикотом; док врућа
Луч сунца спаваше у сутону горе,
У напору болном првога сванућа.

Тебе погледаше очи свију ствари;
Твој став узе љиљан у великом врту;
Сунце да у твојим косама зажари;
Бледи мрамор захте твоју чудну црту.

II

И сва твојим гласом прозборише врела;
Море узе сјајну гипкост твоје пути;
Твој покрет сва поља валовна и зрела;
И твој глас сва гнезда која ће се чути.

Цвеће узе боју твојим отровима;
И сјај твог осмеха узе блесак маја:
Твоја је лепота у стварима свима,
Твој кобни чар нема имена ни краја.

Све пробуди шумом твојих корачај и,
И свему си дала смисао и цену;
Сва тајна закона у теби се таји,
Као златни конци протекли кроз стену.

III

Ти си лука где се савију сва једра,
Пут куд бесповратно пређе нога наша,
И седам влашића једног јутра ведра,
Последња молитва и последња чаша.

Друг и непријатељ, издаја и вера,
Наш део и контраст; символ свега бола,
И символ свих срећа; заблуда и мера
Свих понора срца и нереда спола.

И отров и причест у срцу и духу,
Свуд себи доследна, без међе и стега:
Идеја у белом непорочном руху,
Самобитни закон дигнут изнад свега.

IV

Ти си принцип који и руши и гради,
Дух божји у свакој и струни и црти;
И ветар што хучи на обали глади,
И њива што плоди у пределу смрти.

Непрекидни извор поноса и стида,
И вечно беспуће куд се закорача;
Ти си очарано око свега вида,
И венац маслине и држаље мача.

Прва реч је твоја кључ и прва тајна
Свег бола на земљи; у твој врч се саспу
Све крви и сузе; пустињо бескрајна,
Сунца очајања где грану и заспу.

среда, 17. октобар 2012.

Јован Дучић - Песме смрти

I

Jедино си које нисмо измислили!
Над свом игром духа сама стојиш смело!
Стварнија од саме стварности; у сили
Своје негације, биће и начело.

Општа, свеобимна; и сутон и зора,
Ти си у свемиру једино чег има!
Ти си и Да и Не; а у тајни мора
На врху си светлост, мрак у понорима.

И као по ветру лако перје птичје,
У теби се крећу светови и бића:
Живот није друго до твоје наличје,
Твоја друга битност сав тријумф развића.

II

До последњег од свих твојих обручева
Сви плашљиви знаци бивања и смера,
Све је твоја игра! Свуд очајно пева
Пук сиренâ твојих у празнини сфера.

Ти си у дну моћне клице која клија,
Појам и решење; ти држиш у руци,
Кô што понор држи бродове у луци,
Сав свет безграничних сунаца што сија.

Ти си повод и циљ; и стравична мајка
Свих мрачних контраста и свих привиђења:
Једина истина и једина бајка;
Збир свију символа, игра свију хтења.

III

Ти си одрицање Бога који има
Свој извор у правди; и божанства чија
Суштина је милост; својим законима
Поричеш да има циљ и хармонија.

Јер правда и милост, сав су појам Бога:
Где је циљ ван добра? Где је хармонија,
Осим у љубави? И знак вечитога,
Ако не у срећи свемира? — Свуд зија

Твој понор и злочин; свуд су твоји пути
Бесмисла и страха; саму, узвишену
Над свачим, дух људски само тебе слути:
Мајку која рађа и светлост и сену.

IV

Но пред равнодушни свемир што га кочи
Мир твојих начела, стане бол човека
Усамљен пред свачим!... И збуњене очи
На тамној матици твојих немих река.

Стоји људско срце, та очајна мера
Ствари у космосу. Крај је свих дилема,
Конац свих питања и судба свих вера:
Јеси ли ти само или тебе нема.

И док је све мрачна безуветност стегла,
Има једно место где је прсла уза:
То је горки простор у који је легла
Та наша самотна и исконска суза.

уторак, 16. октобар 2012.

Јован Дучић - Песме Богу

I

Скоје се обале укрцах, о Силни,
У то јутро као у почетак спева?
И шта доприноси твојој величини
Тај мој атом бачен у сјај једног днева?

Чим ће да оснажи хор којим те славе,
Мој слаби глас сумње; и чим да појача
Сјај сунаца што те непрекидно плаве,
Жижак оног који у тмини корача?

Господе, који ме посеја и зали,
Зашто бејах нужан у свету и пуку?
Прођох пут и видех све сем тебе. Али
Кад год мој брод нагне, нађем твоју руку.

II

Ти који ни по чем ниси нама сличан,
Ни својим образом, ни мишљу, ни делом,
Који у покрету стојиш непомичан,
И страшан и мрачан под сунчаним велом!

Дао си ми очи да ти видим дело,
И слух сав твог гласа да напојен буде;
Но да целог века одричем те смело,
Примих дух мудраца, детета и луде.

И да никад страшни не видим ти престо,
Ти ми даде сумње мутно око ово;
Но да вечно питам за твој траг и место,
Усади ми бедно срце човеково.

III

Када те не нађох у сумрачном долу,
Тражих те на брегу; и не налазећи
Твој узрок и разлог у људскоме болу,
Тражих твоје благо присуство у срећи.

Јеси ли у страшној катастрофи звезда,
Или хармонији светлости? О Боже,
Зар си сав у добру, у миру свих гнезда,
Док негде злочинац оштри своје ноже?

Знам из твоје вене да теку сва мора,
Знам од твога даха да пролиста шума —
А оста недозван на вапај свог створа:
Срећа нашег срца и коб нашег ума.

понедељак, 15. октобар 2012.

Јован Дучић - Песма

Мој добри роде, сви су лагали,
И твој су видик сав помрачили;
За својом срећом само трагали,
И свуда крали и све тлачили.

И место млека, крв су сисали,
У страдањима твојим дугима.
Твоје су светло име брисали,
Да не знаш ко си међу другима.

С убицама су цркве стварали,
И с издајником горде тврђаве;
У заклетви те свакој варали,
На води дигли мосте рђаве!

На згаришту ти држе говоре,
На губилишту подло пирују,
На буњиштима саде ловоре...
И мртве уче сад да мирују.

Мој добри роде, сви су рђави,
Вапај твој не чују што тугује!
Издајник и сад још у тврђави,
С убицом жртва сада другује.

Ломан је, роде, мост на провали,
Свуд су у причест отров ставили...
С лупежом све су новце ковали,
С кривоклетником завет правили.

1943.

недеља, 14. октобар 2012.

Јован Дучић - Нова влада

Славно се друштво опет сврста,
Јутрос имамо нову владу,
И од три прста и с пет прста
Краћих и дужих, то сви знаду.

С ђилкошима су велеможни,
Слободу сви да бране кољем!
Сви ће да буду у злу сложни,
И закон бране безакоњем...

Програм је „братско измирење“,
И равноправност у злу сваком:
Бич нов за ново јавно мнење,
Сталност на путу наопаком.

Државни буџет без покрића.
Савршен тријумф равнотеже.
Министар сваком познат кића,
Што само златна јаја леже.

Од сад ће ићи како ваља:
Немају зашто да их криве,
Сви ће да умру за свог Краља.
А сви за новац да поживе.

1943.
(„Американски Србобран“,
31. јула 1944.)

субота, 13. октобар 2012.

Јован Дучић - Сатира

Знамо вас добро, профитери,
И вас по врху и вас доле —
Увек неверне свакој вери,
Увек с презрењем за све боле.

Знамо вас добро профитере.
И децу нишчих, о Господе;
За сваки полет с пуно мере,
У свако вино с мало воде.

За сваку светлост ви сте слепи,
Само у тмини прогледате;
Од свега су вам дужи џепи,
Тачни сте сви у црне сате.

Својих решења и идеја,
Својих начела имате и ви —
Кад год се неком руши стреја,
И гаси свећа где ко живи.

Све се купује и све прода.
Увек сте тачни за пазаре:
Кад је на тргу и част рода,
И тријумф нов и славе старе.

Крај локве крви мученика,
И ту имате своја мнења...
За компромис је ваша клика,
И у мрак задњег поколења...

Док наше врте мори слана,
Вас мирно сунце и сад греје:
Вама је тешко без кишобрана,
А лако вам је без идеје.

1943.

(„Американски Србобран“,
28. септембра 1943.)

петак, 12. октобар 2012.

Јован Дучић - Француској

И наше племе очајно зебе
На овој леденој киши:
Нису Лавали сви код тебе,
Имамо и ми свој Виши.

Увек је дошла гора смена,
Увек туђ жбир на стражи!
Глупост је тврђа од свих Вердена,
А Верден слабији од лажи...

Место хероја, трговци фразе
Громкије од свих звона;
Жандари посели Фошове стазе,
И рове свих батаљона.

Сад марсељеза предводи стопе,
И с Марне убојне трубе,
Џелату док се до пања попе
Где главу Француској рубе.

И ми смо луч на другој страни,
Предстража и мач права —
И у нас подли адвокат брани
Што пређе брањаше слава!

И ми имамо те Лавале,
Имамо и твоје Више —
И бруке које не би спрале
Никакве Божје кише.

(„Американски Србобран“,
15. јануара 1943.)

четвртак, 11. октобар 2012.

Јован Дучић - Југославија

Април, 1941.

Kосовски хероји, шта мислите за нас,
Без нашег Милоша и честитог цара?
Где су наше војске и заставе данас:
За бродолом беше довољна и бара!

Славни Немањићи, где су ваше куле,
Седам ваших кула гроша и дуката?
Ризнице се ваше у ситно расуле —
На тврђави сва су отворена врата.

Сви наши бунари редом отровани,
У кандилу уље, причест у путиру;
Кроз наше бедеме сви су пути знани
Нашем издајнику и туђему жбиру.

Интригу бестидну идејом су звали,
А лаж под идеал продавали роду;
Борили се стидно велики и мали,
Рушећи законе да спасу слободу...

На трг су срамоте изнели међ свима,
Савест грађанина и понос војника;
Заставе продаше бедним Јеврејима,
Мошти светих краља и крв Мученика.

Јер је клетва ова божанског порекла,
Против нас је пао свирепи мач с неба;
Од Божје је руке рана што је пекла,
Од Божјег је теста мрва црног хлеба.

У тврђави доста издајник и један,
Довољан и кључић од најтврђег града!
Сам Архангел сруши бедем непобедан
С ког застава части прва је што пада.

(„Американски Србобран“,
14. јануара 1943.)

среда, 10. октобар 2012.

Јован Дучић - Вечној Србији

Чувај се, мој роде, својих странпутица,
Јер пут неизвестан увек је пут вражији.
Не бој се јастреба него кукавица,
Не бој се лажова него њине лажи.

Бог нека те спасе твојих спасилаца,
На свакоме углу има их по један.
Презри мудрост глупих и глупост мудраца!
Нож твог издајника биће увек жедан.

Као гром ћеш наћи свога пута,
И као нит златна пробити кроз стену.
Зар храброст полтрона да ти снагу спута,
И да нож злочинца проспе задњу вену!

Косовски витези први пут су знали
За војску убица што ће да их срете:
За гнусно јунаштво оних што су клали
У постељи старца, у колевци дете.

Заставу идеје у руци подлаца!
Место мач што светли, увек нож што пара!
Борца што се блатом место копљем баца,
Јунака што пљачка и жреца што хара!

Заставу у срамни злочин замочену;
Слободу у сенци туђих бајонета;
Отаџбину целу у пљачци и плену;
У крвавој руци где је причест света.

Презри љубав подлих и братство убица.
И реч вероломних и част клеветника!
Носи, роде славни, тај мач без корица -
Знамен крстоносца и Божјег војника!

Да би штит Ахилов био славе веће,
Сам Бог Хефаистос оде за ковача!
И ти, роде српски, знај да никад неће
Нож убице стићи дужину твог мача.

Знај само из крви хероја се рађа
Звезда путовођа за далеке путе...
Ветром неба иде мученичка лађа,
Сузе су невиних до неба дигнуте...

1943.
(„Американски Србобран“,
27. јуна 1944.)

уторак, 9. октобар 2012.

Јован Дучић - На обали Неретве

На шкртој овој груди и сувој подини,
Где расте само трње и стена рапава,
Нема ни мрав да дође у гладној години,
Овде и љута змија од глади скапава.

На обали се овој у клетви грцало,
И све молитве никле у сузи патника;
Али ти, света реко, ту беше зрцало
Свакоме нашем плугу и штиту ратника.

И силазећи хучна са црне планине,
Спирала зној са чела и крв на сечиву;
Шумила песму царства и причу давнине;
Хладила косовску рану још незалечиву.

Ти љубичицу појиш у шуми скровиту.
И капљу росе рађаш у жедној латици.
И сав је свод небески у твоме кориту,
И сва звездана кола на твојој матици.

А данас сва румена од крви детиње,
Течеш у море песме и мит о царима:
Заједно стрељаху овде људе и светиње,
Траг су брисали овде новим и старима.

Земљо најлепшим сунцем која си злаћена,
Ни жижак више немаш од твојих светила!
Новом крвнику своме сада си плаћена,
Али и заветом новим опет посветила.

На гладној обали овој куда смо патили,
И од првог се дана са бедом спојили,
Најпре су изроди твоји блатом те блатили,
А издајице твоје крвљу обојили.

Крваве зоре свићу по празним селима,
Крваво изгрева сунце у дивљим хајкама,
А још ти предачких копља има по ждрелима,
О света стара реко славна у бајкама.

Ти вучеш сада овуд сунчане одоре,
У срамне врте подлих и кривоклетцима;
И крв невиних носиш кроз страшне продоре —
А певаш напев славе о нашим претцима.

Никад у море горко твој млаз не увире,
Већ као Млечни Пути сјаји са сунцима!
Нити под небом страшним кап срца умире
Што даје повест земљи и мит врхунцима.

(„Американски Србобран“,
29. октобра 1943.)

понедељак, 8. октобар 2012.

Јован Дучић - Лички мученици

Стрељају и сад на свим пољима,
поред свих пута стоје вешала;
Падају бољи све за бољима.
С тлом српским крв се српска смешала.

Кроз ноћ се редом цркве зажаре -
Свеци су с нама злочин поднели;
Свуд по путевима слепи стражаре,
И очи су им други однели.

Свима су беле руке пребили,
Да их у небо не би дизали,
Свету реч српску свуд су требили,
Као хијене крв су лизали.

Свуд су с крстом војске ходиле,
Пратили с цркве звучни звонови;
И с молитвом су вођи водили -
Ора про нобис хуче долови.

А осветник је жртву пратио!
За мучеником иду хероји!
Пут невиних је Бог позлатио:
Само се гробље жртвих преброји...

(„Американски Србобран“,
13. септембра 1943.)

недеља, 7. октобар 2012.

Јован Дучић - Босна

И ови те, Светла, иду да продаду:
Сви те вођи воде од трга до трга!
Само на пазару твоју цену знаду,
Твоју снагу мере по терету кврга...

О земљо створена за светле мегдане,
Увек си на тезги срамних трговаца;
Сви продају твоје краљеве и бане,
Крв твојих синова и завет отаца.

Дрину, поред исте и бразде и сетве,
Између сва плућа у истоме даху -
Две речи из исте молитве и клетве,
Два анђелска крила у истом замаху...

Увек против борца, лупеж од почетка;
Увек у отрову ножи искувани;
И против заставе интрига и сплетка;
Увек од трговаца да те херој брани!

Још везаног воде старца Вујадина,
Пеција и Голуб сад су прах и сена,
Петра Мркоњића покрила је тмина:
Светла је легенда на трг изнесена.

У Романији ће Старина Новаче,
И Пивљанин Бајо у љутом Дробњаку,
Залуд дохватити за зелене маче:
Подли ће се пазар да сврши у мраку!

А у твом су небу све молитве наше,
О вечна предстражо и слави и плачу!
Чиста Божја капљо из заветне чаше,
Светло наше слово писано на мачу!

(„Американски Србобран“,
11. јануара 1943.)

субота, 6. октобар 2012.

Јован Дучић - На царев Аранђеловдан

За твоју Славу, светли Царе,
Што и сад владаш у нама,
Који чувамо славе старе
У молитви и на струнама!
Али је црно доба за нас
Откад је ово кољено:
Све је на пазар пошло данас,
Све слављено и вољено.

 За твоју Славу, светли Царе,
Нека свак пехар попије —
Јер су спопале путе старе
Змије и љуте шкорпије...
Куда су прошли сви трофеји
С војскама твојим смелима,
Сад стоје слуге и лакеји
Сви с обореним челима.

За твоју Славу, светли Царе,
Царе над трима морима!
Зли жреци данас причест кваре;
Губа је у свим торима...
Над твојим царством мрак се шири,
Ветрови црни дувају:
Сад нашу савест бране жбири,
Лупежи благо чувају.

(„Американски Србобран“,
30. децембра 1942.)

петак, 5. октобар 2012.

Јован Дучић - Молитва

Помилуј, Свемоћни, невине што гину,
Теби су пружене њине чисте руке:
За Твоју су они пали величину,
На Твој знак принели све сузе и муке.

Свака беше за Те рана која тишта,
А свака реч ехо Твога страшног слова:
А сада ти кличу само с губилишта,
И сад су нам гробља већа од градова.

Благослови, Благи, оне што су пали
Под нож кривоклетца у подножје крста,
Ни велики претци нису друго знали
Тим путем у сенци Твог великог прста.

Благослови, Добри, њихов траг што сјаји,
Трубу мртвих увек пуну Твога даха.
И на вечној бразди њиних корачаји,
Мач мртвих позлаћен златом твога праха.

(„Американски Србобран“,
17. септембра 1942.)

четвртак, 4. октобар 2012.

Јован Дучић - Врбас

Носи, српска реко, крв наших синова,
јер крваве реке свуд су наше међе;
Мачеви убица сви су истог кова -
Сад носи унуке куд носаше пређе.

Прими крв нејачи у светле ти пене,
Сто пута је за те и пре умирале:
Да је не полочу погане хијене,
Да не метну у њу отрова и кала.

Наше су победе и заставе наше
Твој велики завет гордости и беса -
Једине у теби што се огледаше,
И једине овде дигле до небеса.

Беше тада славна а сад си и света,
Певај сва крвава кроз њиве и луге.
Наша звезда славе сад и даље цвета:
Пре свачији сужњи нег ичије слуге.

Носи мора крви да их не покраду,
Носи реко српска, крв невиних жртви:
Радосне победе хероји нам даду,
Али страшну правду извојују мртви.

20. октобар 1941.
(„Американски Србобран“,
28. октобра 1941.)

среда, 3. октобар 2012.

Јован Дучић - На раскршћу

Kоњаник је прејурио мостове на води, шуме у помрчини, и провалије у планини. Јурио је да јави свом граду да иде непријатељ да га запали.

На једном вечерњем раскршћу, недалеко од града, задржала је уморног путника једна млада жена и дала му воде да се напије. Она се усхити лепотом човека, баци златни појас у траву, и, опијена, пружи руке према њему.

Провели су ту ноћ у шуми, где је путник најзад заспао дубоким сном поред младе жене која је бдила. Она је добро чула када затутња негде земља преко које је претрчала непријатељска коњица у правцу града.

И чекала је жена равнодушно да се појави пожар њиховог града и осветли шуму, да би пробудила свог драгог и показала му на грудима своје гривне које није у мраку видео, и своје очи зелене као две купине у којима се легу змије. 

Жена не види божанство кад између божанства и ње стане човек.

уторак, 2. октобар 2012.

Јован Дучић - Песма Христу

Tи ћеш остати самац на језеру на којем си проповедао убогим рибарима да је срећа у сиротињи а спас у љубави. Нестаће хришћана на земљи. Твоје се име неће више изговарати по црквама нити ће те ко за што молити. Од истока до запада певаће хорови новом сину небеском који ће донети другу истину за друге људе. 

Али ти ћеш остати и кад хришћани буду нестали са земље. И кад израсте трње на путевима свих твојих мученика, ти ћеш једини живети, плавокоси и љупки младићу, јер си први указивао на путеве срца као на путеве божје.

Остаћеш, али видевши да је еванђеље било недовољно. Јер није Бог за људе у постигнутој истини него у вечитом тражењу. Тебе ће сви напустити јер си веровао да си га нашао. Бог је страшан само у слутњи и неизмеран само у очекивању.

И кад те се сви људи буду одрекли, и када те још једном буду сви исмејали,остаће још песници да ти се диве. И вечита Магдалена брисаће и даље својим косама твоје крваве ноге. Јер ће остати у памети само оно што је остало у људском срцу.

Ти си својом истином само ограничио нешто што је неограничено; и говорио што је неизрециво. Али си својим ранама показао оно што је божанско у човеку. И зато, иако ниси открио Бога, ти си га посведочио.

понедељак, 1. октобар 2012.

Јован Дучић - Стари запис


Mоре ће ти говорити о Бескрајности, небо о Чистоти, а мрачни чемпреси о Тузи. — А ти ћеш рећи мору и небу и чемпресима: „Моја љубав има у себи и вашу бескрајност, и вашу чистоту, и вашу тугу. Јер зато што вас је моја душа обожавала, она се саздала од оног што је обожавала.“

Звезде ће ти говорити о Вечности, а зоре о Светлости. ― А ти ћеш одговорити звездама и зорама: „Из моје љубави се рађају млечни путеви и небеска кола, и мирна свитања на планини. Јер ваша вечност и ваша светлост нису друго него атрибути љубави.“

Вечерњи сутони говориће ти о Смрти, а тишине о Забораву. — А ти ћеш одговорити сутонима и тишинама: „Има нешто што не умире за људско срце, а то је нерасудна али ненадмашна вера у нереално и немогућно. И има нешто што стоји изнад судбине човека, а то је Љубав која је, као и Смрт, увек слепа моћ природе, а не циљ човечје среће или несреће.“