субота, 01. септембар 2012.

Јован Дучић - Мала принцеза

Мала принцеза, чије су косе имале боју месечеве
светлости, чији је поглед био модар, и чији је глас имао
мирис жутих ружа, мала принцеза је уморна од живота,
и она је тужна.

Она је на својим широким мраморним терасама над
морем, поред огромних ваза у којима су мирно умирале
њезине кризантеме, плакала крадомице у дуге мутне
вечери. Нејасна носталгија и неизвесна туга умарале су
њену крв и њено тело, који су били исти као крв и тело
у љиљана.

И у топле ноћи, када је ваздух пун златне звездане
прашине, и док на мрачним зидовима спавају мирни паунови
и када сви цветови отварају своја срца, отварало
се и срце мале принцезе. Зато су те ноћи биле тако пуне
туге и топлоте.

А када је умрла, нечујно и спокојно, као што су поумирале
њезине кризантеме, дуго су са катедрале певала
стара звона. Гласови тих звона били су мирни и свечани
као гласови давно помрлих свештеника.