уторак, 6. август 2013.

Благо цара Радована - О песнику

(Одломак)

Наука види све у еволуцији, а песник у вечности: значи у времену које се не даје определити ничим, па ни етапама. Наука види стварање и развијање, а песник разграђивање и рушење. Наука види тријумф живота у новом листу који избија из старе гране, а песник већ види увелу грану у новом листу. Наука све види у заточењу хладних природних закона, а песник све хуманизира: изнад свега ставља сензибилитет људски. Он све мери по судбини човековој која је пролазна, и зато неизмерно трагична. 

За науку је човек део света, а за песника је свет део човека. Правећи од судбине свемира своју судбину људску, и обратно, живот тим постаје само једно црно море туге и чемера, изливено на све ствари и на сва бића. Сви су велики песници били тужни: Софокле, Шекспир, Данте и Гете; и сви велики музичари, као Бетовен и Шопен; и сви велики философи, као Хераклит и Платон. Зато су сви песници тужни по својој философији. Сва су песничка дела меланхолична, и најбоље дело је у исто време и најтужније. Све на свету је у вези са човеком, јер све постоји само утолико уколико постоји за човека и његову судбину. А судбина је тужна. 

- Наука мери духом који је ограничен, а песник мери душом којој се не знају границе, и која је у вези с душом ствари. Зато наука само констатује, а песник суди; наука о свету мисли, а песник о свету осећа. Због тога се никада наука и поезија неће измирити, као ни вода ни ватра. 

Зато је песник од свих других људи сматран најближим божанству. Платон ставља у уста Сократа - у једном дијалогу учитеља са рапсодом Јоном - своју дефиницију поезије: песник је нешто лако, крилато и свето - тумач божанства. Одиста, постоје само два творца у свемиру: Бог и песник. Први све почне, а други све доврши. Тајна песниковог стварања исто је тако дубока и необјашњива као и тајна божјег стварања. 

Човек није песник зато што ствара дело. Он је само виши од других људи зато што је једини он њихова есенција; а говори кроз песме, јер се све велико међу људима изразило певањем. Велики пророци говоре језиком великих песника. Чак многе птице и инсекти, кад раде и стварају, певају. - И она толико пута горка нелагодност, коју песник осећа у додиру с другим људима, чак и најбољим, и његов напор да се прилагођава средини која је сва у компромисима, доказује да је он вечни странац и међу најближим. Једино место на којем се он срета с другима, то је сублимна тачка људског живота: идеал. На сваком другом месту, он је одрођен.



Песник је свагда и непомирљиво идеалист, јер све гледа кроз идеал, то јест кроз призму савршенства. То не значи да песник нема осећања стварности, могућности и немогућности; песници су, напротив, једини људи који гледају на стварност помичући је увек до њених крајњих граница усавршења. Песник мисли подсвесно; он је једини сасвим интуитиван, и није измислица кад се каже како он има једно чуло више него други људи. Јер стварно, и оно што не постоји, они виде у облику као да постоји. За све друге људе један комад белог мрамора, јесте само један комад белог камена, а за њега је у том хладном предмету затворена једна богиња или једна сотона, који траже само руку скулптора да те замисли пусти из њиховог каменог заточења у живот и у обожавање. 

На белом листу хартије, на којем за сео свет нема ничег написаног, за човека који се зове Данте или Шекспир, на том празном простору, затрепере истог часа речи најлепше које су речене после речи божјих. Песник је тумач божанства, јер је божанство слика човековог идеала. Тај идеал је песник био некад изразио у виду предмета, или доцније у виду човека, сликајући свог бога увек према развитку своје културне историје. 

Песник је први објавио Бога. Идеја о божанству јавила се, извесно, у својој чистоти и величини само кроз уметност: чим је примитиван човек почео да ствара, он је добио идеју о стварању; а видећи себе као творца свих других ствари, питајући се откуд и све друго око њега. Само тако мерећи своја дела са делима тог непознатог градитеља, добио је појам о његовој свемоћи, свезнању, свеумењу.

Најизразитији и најпотпунији тип једне расе, то је песник. Он је мерило расног генија, сензибилитета, идеологије. Као што песник увек стоји на раскршћу између два доба, он стоји увек и на раскршћу између два народа. То је сунчани сат на којем сама сунчева луча црта своје путеве у васиони; и песник је есенција расе, као што је можда и њен крајњи мотив. Зато је песник непобитно и фатално највећи патриота. 

Осећање љубави почиње с родитељима, наставља одмах с отаџбином, и свршава, тек на трећем месту, у љубави за жену. 

- Песник је зато увек огледало своје расе. Еуклид и Хипократ су могли бити научници ма којег народа у културној историји старог доба; а Галилеј је могао лако бити и сународник Архимедов. Међутим, Софокле је могао бити песник само грчки, а не ни персијски, ни египатски. Тако исто је Данте могао бити само песник хришћанске религије и латинске расе, и песник католичке Италије тринаестог века. Тринаестог, јер је песник огледало не само своје расе него и свог времена: идеала једне генерације. Тако је Тасо био песник једног колена, а Ариосто једног другог колена, ма колико било кратко доба које је раздвајало периоде ренесансе и реформе. Између Дантеа и Петрарке има растојање од четрдесет година, а то се већ види и по њиховим делима. Између Корнеја и Расина има иста разлика у годинама: као шездесет према двадесет шест, што се и овде добро види по њиховој естетици и њиховој фактури. Песник је најчистија груда своје земље. 

Али предмет човекове љубави за отаџбину који се мењао с временом по форми, ипак се није мењао по суштини; и та љубав је стара колико и историја човекова. То је осећање стечено у првој заједници срећа и несрећа једне групе људства: у сигурности код куће, у страху од непријатеља споља. 

За племенитог човека љубав према земљи превазилази љубав према породици. Већи му је бол кад непријатељ загази у његову земљу, него кад негде на граници потуче војску. Ми волимо своју земљу и кад не волимо своје суграђане; и ми волимо свој родни гради онда кад нас прогна из себе, као што је био случај Овидија и Дантеа. Човек се после свих неправди враћа у своју отаџбину кад је у опасности, да јој ипак помогне, као Аристид што се кришом вратио из прогонства да се бори у битки код Саламине; или као Платон што се вратио, да би учио своје суграђане како да управљају својом државом. 

- Најпросвећенији човек није неминовно и највећи патриота, али је највећи патриота неоспорно онај човек који је најдубљи; значи најдушевнији, и значи најраснији. А то је увек песник. Он је то и онда кад није највећи војник. 

- Јунаштво је често ствар грубе и тврде воље, наслеђе, васпитање, лична сујета, патолошко крволоштво, љубав за физичку победу човека над човеком, жеђ за славом или за осветом, чак и страст за један страшан лов. Али песник који би био кукавица, не да се ни замислити. Хорације је сам говорио да је бацио штит у једној битки и побегао из борбе; међутим, зна се добро да је код Филипа био храбар војник. И песник Овидије се код Филипа борио храбро на страни републиканаца Брута и Касија. Бајрон је ишао да се мачем бори за ослобођење Грчке, а и Пушкин и Љермонтов су погинули на двобојима. Немачки песник Гете, присуствујући битки на Валми, шетао се пољем, које су засипали топовски меци, да би окушао снагу својих нерава, а у истом рату је Шатобријан, бретонски војник, био озбиљно рањен. И сам Данте је у два маха био флорентински војник. Све ово доказује исто крвно порекло хероја и песника. 

- Међутим, хероизам није само један случај пред смрћу, него и духовни пред животом: има свакодневних моралних храбрости које су страшније и лепше неголи и физичка храброст на бојном пољу. Оно што понекад нема песник од хероја (снагу воље), то има херој од песника (идеал). Херој и песник, то су два близанца и два најсавршенија узора људског соја. Не да се замислити истински уметник који није дубоко частан човек. Поштење уметниково је једна главна основа његовог дела. Шарлатан, то је уметник без поштења. Може неко бити рђав кројач, или рђав војник, па ипак бити поштен човек. Али рђав писац није само човек који рђаво пише, него је још рђав и непотпун у многим стварима, а најчешће покварен и зао човек. Сви лоши писци су били неваљали људи. Ја сам их познавао много таквих.

Кад једно осећање постаје поезија, и кад се јави искра творачка? Ко би на то могао одговорити, кад знамо да је тајна уметникова велика као и тајна божја. Мени се ипак чини да се та искра јавља у судару двеју супротности, у додиру двају полова, На пример, у осећању трагичног, а то је када идеја о вечности стане насупрот идеји о смрти. Затим, та искра избија у осећању љубави, а то је у спајању двеју душа или двају тела. Или, најзад, у осећању идеала: када инстинктивна љубав човекова за себе треба да се жртвује у свесној љубави за другог. И тако даље. Искра поезије избија, дакле, равно из оне тачке где су се таква два противна правца укрстила - Човек је утолико дубљи, уколико има више оваквих сукоба у његовој души. А ако томе зна и да дадне уметнички израз, да један моменат уопшти и направи свеобимним људским фатумом, онда тај човек постаје песник.

Велики број људи живе без оваквих унутрашњих потреса, или су ти потреси код њих сасвим епидермички; а то је онда гомила обичних људи, непотпуних, недовршених и плитких. Овакав човек, и кад је у стању да нешто осети, он није у стању да том осећању дадне место ни цену. За ситне људе је све ситно, а за велике духове нема ситнице; јер велики духови виде све у недељивости. Ситница је за њих само део нечег безмерног. Велики духови су као дубоке планине из којих се понова сваки ехо враћа стократан. 

Један шпански мислилац каже на једном месту: „За разочараног философа нема ничег новог под сунцем, али за песника илузионисту све је ново у сваком тренутку". А илузија, то је највећи фактор стварања. - Илузија о животу, то је читав оптимизам космички. Зато је оптимизам одлика младости, а песник је увек млад, често и увек дете. 

- Песник је природно оптимиста, јер је он једини стваралачка сила, и јер нешто хоће до крајњих граница. Зато је он у сталном сукобу поменутих двеју супротности, и у сталном додиру двају поменутих полова. Зато је свако његово осећање једна искра зачећа. Треба волети човечанство само због неколико великих  људи које дадне с времена на време. Ја не знам шта је Бог, али велики човек даје ми идеју о томе. 

Лепота и божанство се не дају изразити речима; покушајте то па ћете видети колико је велико сиромаштво људског говора. Једини песник успе да нађе речи и да се приближи тим неприступачним и неизрецивим величинама. Треба одиста невероватна смелост онима који се умешају између песника и тих извора његове инспирације. Стари Грци нису за уметност ни имали критичаре него само памфлетисте; а зна се да су имали историју књижевности још у старо време. Имали су и уџбенике о законима естетике. Поликлетов канон је била књига које су се држали они који су учили скулптуру само по школама; али у атељеу самог Поликлета су, извесно, учили без те књиге. Јер се уметност учи од уметника, а не од критичара, који увек истиче себе више него уметника. Скулптура се учи од скулптора, сликарство од сликара, а техника поезије се учи само из песничких дела. Уметност се не даје објаснити него само осетити. У томе је она супериорнија од свих творевина људског генија. 

Било је великих научника и војсковођа који су или сами писали песме, или са страшћу читали туђа песничка дела. Међутим, укус за лепоту је донекле урођен свима људима. Примитивни човек је почео да прави уметничке шаре и фигуре на зидовима своје пећине и пре него што је знао да броји, и пре него што је знао да говори. Можда је и певао мелодије, пре него што је изговорио и прву фразу. Али ко нема такво урођено уметничко осећање, узалуд му је тумачити ствар лепоте. Тумачења лепоте нису учинила друго него да се укуси нивелишу, и да људи пођу за једном општом формулом лепоте више него за својим сопственим осећањем: више за туђим речима, него за својим очима.

Критика, то је наука о човековом духу (као што је антропологија наука о човековом телу), али је критика наука само кад је у питању човек уметник. Предмет проучавања критичког, то су особине писца које су у вези с делом. Можда су то бескорисне дисертације за читаоца, а нарочито за писца, али ипак тесно везане за његово стварање. Критичар треба да пише само о добрим уметницима и добрим делима; а он је користан само кад хвали. О рђавим се писцима нема шта рећи, као ни о најбољим. О рђавим писцима пишу само рђави људи. 

- Не постоји у уметничком суђењу експеримент ни принцип, него осећање и каприс; нити се суди до краја методом и памећу, него темпераментом који није ни методичан ни паметан. Зато је критика непотребна. Један страни писац је рекао да песник увек говори о себи, а нама изгледа да говори о нама. Неоспорно, оно што ми нађемо на једној слици или у једној песми, као да је интимно наше, то је оно што је најлепше и најдубље за нас лично, и кад је најповршније за него другог. Због тога делића ми волимо или мрзимо једну песничку ствар и њеног творца, и на том делићу нико није потребан да нам ишта тумачи.

Историја уметности, то је историја развијања само општег, колективног укуса. То је прича о том шта су културни људи заједнички сматрали лепим у разним периодима историјског процеса. Та прича ништа не доказује, него само показује.

Новатор може да донесе нов таленат, можда и нов начин израза, али не може написати или насликати дело које чак и у далекој прошлости не би имало свог премца. На двеста година пре Рафаела било је рафаелских Мадона и по нашим немањићким манастирима.

Нов уметник, то је човек који унесе нове емоције или нарочито само појединачне нове форме. Ништа више. - Стари век европски је био скоро цео у продукцијама грчког генија, или грчко-латинског, и зато је био узак и једнолик, јер је био израз само једне расе и историје. Средњи век је био шири. Средњи век је имао много варварских најезда, и велики број нових народа, много страшних ратова, много свирепих болештина, и, најзад, хришћанско схватање живота и смрти. Зато је средњи век морао дубоко изменити сензибилитет људски, и природно учинити огромне промене у стварима уметности. На средњовековној уметности је сарађивало много нових и разних народа, али је ипак питање да ли је који век створио одиста ишта ново, или само допунио нешто старо. Такав је био XIV век када се човечанство нашло између две противуречне духовне и моралне струје: средњег века и ренесансе, вере и сујевере, али ипак између нечег што је већ било старо (хришћанство) и нечег што је било још старије (паганство).

Свака историјска периода има свој посебни покрет философски, религиозни и књижевни. Али је таква нова периода морала бити увек само велика последица дубоких философских криза у човеку и у друштву. У таквом случају иду и философски и религиозни и књижевни покрети напоредо, тесно повезани и скоро сливени у исто корито. Тад се има илузија као да се рађа једно ново човечанство.

Сваки покрет има једног свог великог протагонисту и главног иницијатора. Он почне, све изрази, и најзад све доврши. Школе које се направе около таквих протагониста само су уточиште бедних епигона, који се заклањају за једно крупно име, или за један крупан правац.

- Ни симболизам, који је дошао нешто доцније, није био нов духовни покрет, колико један нов манир. Симболи и симболизми нису нимало нови; чак су то начини људског говора можда старији него и ма који други. То је само један начин говора али не ново осећање. Кад је француски симболизам покушао крајем XIX века да буде ново осећање, он је пао брзо исцрпен. Ниједан озбиљан песник није хтео да се ограничи на само симболистичке ефекте.

Има у симболизму великих погрешака. Његова психологија је ненормална; његове идеје и асоцијације су одвећ бизарне; његово негирање непосредног проживљавања јесте сасвим погрешно; његово претпостављање магловитих наговештаја сваком јасном и логичком изражавању, јесте лажно; и најзад, његова музика ветра и воде пре људског говора („музика пре свега другог"), само је једно бесциљно прецењивање споредних случајева. Зато је и тај покрет прошао са досадом, као и све друго што је имало несрећу да се једном назове модернизмом.

Најлепша песма једног песника има увек изглед молитве; и најлепша слика једног сликара има изглед иконе. Све су уметности одувек биле у служби религије. Зато је лаж у  дну сваког оног покрета који не долази из најдубљих човекових извора вере или сумње.

Све што се догађало у променама уметничког смисла кроз векове, догађало се у тесној вези са осталим стварима живота. Постојале су увек логичке везе између појединих појава друштва. Смисао уметнички је варирао често можда сасвим без реда у погледу његовог развијања, али у потпуном реду са друштвеним појавама; а ја мислим да је уметност највише варирала према моралним променама једног друштва. Свакако, постоје у уметности разне форме лепоте: чудно, ново, наивно, љупко, мисаоно, узвишено, срдачно, равнодушно, чедно, лепршаво, преозбиљно; порнографско, аморално. Зато је и често у историји постојао неспоразум између уметника и њихових савременика; а то је онда када су уметници били виши него њихово друштво, или када је њихово друштво стајало културно и морално више него његови уметници. Ипак, никад није било неспоразума између најбољих уметника и најпаметнијих њихових савременика. Кад је Верокјо видео слику „Крштење Христово" свог ученика Леонарда да Винчија, још дечка, кажу да се тај дан решио да никад више не узме кичицу у руку.

- Паганску је уметност разумевао њен свет, јер је стајала у вези са паганским митом; а средњовековну уметност разумевали су тадашњи хришћански људи, јер је била религиозна као и њено доба. Данашња послератна уметност би требало да буде нешто треће, па да буде схваћена, што значи вољена. Можда она лута зато што је свет остао без своје основне идеје о животу, без своје централне идеје философске и моралне, расејан, разорен, анархичан, зараћен, и можда на ивици пропасти. Данашња уметност очевидно стоји на беспућу једног човечанства које је изгубило сву снагу да у нешто верује онако као што је пре веровало у Бога.

Идеје имају своје порекло и своје рођендане, као и људи. Ништа се у духовном животу није родило без везе са општим законом напретка или назатка човековог. Нарочито се ово може односити на људска осећања, која су постајала или нестајала увек са великом логичном поступношћу. Можда би се могло и чак тачно утврдити којим је случајем постала која идеја у животу, и каквим је обртом постало које човеково осећање о величини и лепоти. Зато постоји тако велика разлика између човека паганског и човека хришћанског. Хришћанство, уносећи у  људски живот доброту и култ бола, унело је међу људе и верску тугу какву стари мудраци нису извесно сматрали ни лепотом ни врлином. - Неоспорно, религија је била увек највиша наука о судбини. Зато ни историја уметности није друго него један део историје религија. Уметност се никад није могла одвојити од мисије да буде афирмација божанског у човеку; и уметност је увек била главна веза између неба и земље.

Било је много случајева неразумљивих у књижевним појавама. За мене је такав чудан случај како су Французи имали романтизам, који, стварно, није био њихово расно осећање него туђа импортација. Цео свет је пре њих био романтичан и имао романтичку литературу: Талијани са Ариостом, Шпанци са Калдероном, Енглези са Шекспиром, и Немци са Гетеом. Чак Французи нису уопште имали историјског осећања у уметности, нити су били заљубљени у прошлост, него увек  у садашњицу. У њиховом такозваном златном веку, Молијер је говорио с ужасом о готским катедралама, као и одвратним наказама, из векова незнања и тмине. Тек доцније, са падом рационализма, романтици уносе историјско осећање у уметност. Они чак и тада сликају туђи романтички живот, правећи тако свој француски књижевни романтизам. - Интересантно је да су Французи били увек под туђим књижевним утицајем, већма него и Талијани и Шпањолци. Песници француски из ренесансе су били сви под утицајем латинске литературе, а узалуд је школа Ронсарова покушала да француску књижевност хеленизира.

Данашњи смисао о лепоти јесте производ дугих векова. Историја уметности радила је дуго и много на стварању извесних заједничких осведочења у стварима лепоте. Поставила је понека мерила, која су већ узела облике принципа, чак и догма. Данас народи исте културе имају скоро и исте принципе о укупном животу; а није могуће да то не захвати и уметност. Све већма мисао човекова постаје космополиткиња. Доказ, што се једно уметничко дело, са једног континента, сматра лепотом и на другом континенту. Ако црнци нису  у стању да осете нашу уметност, ми смо зато били у стању да осетимо њихову; чак је прилично и копирали, нарочито данас, у скулптури, плесу и музици. Али што је и сад најопштије за све нас, то је формула лепоте коју су дали стари грчки артисти. Лепо, то је ипак оно старо грчко лепо. То је материја и идеја, уједињене у хармонији. - Јер нема уметности без лепоте, нити се уметност и лепота смеју одвајати; јер је то онда само вештина и виртуозност, а не уметност.

Кад један песник пише о другом песнику, тај је случај интересантнији него кад о песнику пише критичар. Јер је песник одиста једини који може да неко дело проникне до у саму његову срж, а то значи до у крајње танчине сваке појединости. Песник је једини који може да оцени, не само шта је други урадио, него и свешта је хтео или требало да уради, значи све што је и постигнуто и непостигнуто. Он једини може да код другог творца оцени и цело стварање. Критичар стварно није ништа друго, ни више, него један префињени читалац, који записује своје импресије, и који има сујету да их објављује. Али сам критичар није творац. Ако је творац, он више није само критичар, него философ књижевности, што значи писац који од уметности прави науку.

Књига критика и студија уметничких, то је увек биографија једне сујете. Можда ни сама књига једног лиричара, није у стању  да буде такав докуменат духовних навика и личног васпитања, као критичарева књига.

Песник и у туђем делу тражи своје сопствене маште, и оцењује нешто не према томе како је то успело, него баш према оном како није успело. Песник не гледа при критиковању како је онај други писац нешто урадио, него како би он сам урадио да је о истом предмету писао. Зато је несигуран и често нетачан. Свод резонанце је, истина, много шири и дубљи, и друкчији, у песника него у другог човека. Зато је и једно дело увек друкче одјекнуло у њему него у обичном човеку, чак него и у једном необичном критичару. Критичар би требало да има исту моћ асоцијација, и исто толико висок емотиван живот какав имају и песници, па тек тад да имадне храбрости да верује како је тог песника довољно и правилно осетио.

Песник је увек интересантнији и неоспорно богатији од сваког критичара, чак и кад је тај критичар највећи књижевни философ. Али то не значи и да је много тачнији, и да ће он рећи оно што се тражи од једне оцене, и што критичар није хтео или није умео дати. Зато је песник несигурнији судија него и сам критичар. Затим, што у једном делу највећма волимо или највећма не волимо, то је сам његов писац. Ово се односи и на писце античке, као и на писце које лично познајемо, и које можда сретнемо често и у својој улици. Ми у једном писцу видимо или једног умног пријатеља и забавног друга, саветника или утешитеља, или, напротив, нађемо у њему човека који није за нас лично ниједно од свега тога. А песник, баш зато што одвећ силно воли и силно мрзи, може бити неизмерно неправедан и нетачан према писцу којег или лично воли или лично не воли. - Најзад, песник, пресуђујући другог, увек помало пресуђује и самог себе, или увек брани пре свега свој уметнички смисао. Оцењујући и већег од себе, или друкчијег од себе, он је, и нехотично, у оба случаја неправедан. Јер је и песник човек са људским страстима, од којих се не може ослободити, ни кад је најчеднији и најплеменитији. Критичар, међутим, може да не дође бар у оваква искушења. Али није искључено да падне у искушење много горе: да говори о себи више него о писцу којег оцењује. Он често афектира одвојено мишљење од свих других мишљења каква су пре њега била речена о том истом писцу. То може да повреди јавни углед једног талента, и доведе у забуну читаоце према једном важном националном делу. Критичар је, по принципу, или новатор или конзервативац: а ако писац којег оцењује не буде човек његових идеја, или бар човек његовог круга, може да за то скупо плати такву случајност. - Најзад, да би критичар и сам имао изглед писца, чак и важног, употребљује често неко дело у чију вредност нико други не сумња, да се његовим поводом баци каменом на освештане вредности једног времена, или на усвојене мере једне књижевне генерације.

Класична дела су величине које време није могло оборити, и које су пролазиле у тријумфу с колена на колено. Монтескје је зато рекао ону лепу мисао да модерне писце чита публика, а класичне писце да читају аутори. Одиста, ко се васпитавао на духовима старе уметности и литературе, не треба да се боји да ће његов укус икада застарети. Неки стари грчки песник каже да велика богиња Атена никад није огледала своје лице у дискосу од бронзе, ни у провидним таласима Симоиса, јер је знала да је њено лице увек  лепо. Ни за уметничку лепоту не треба никакво огледало, нити икакав тумач. Песничко дело, уколико је дубље, утолико је простије; а уколико је простије, утолико се мање о њему може говорити.

Ништа не може одолети времену, па ни дело песниково. Ако га време и не поништи, оно га исквари или награди. Сви њижевни родови застаревају с временом, а лирика је прва која застари. Оно што нарочито у поезији једног времена најбрже пропадне, то су метафоре и описи природе. Хомерове описе Алкинојевих вртова, који су једини славан пример античког описа природе, могао би данас написати и обичан дилетант. И Петраркини такви описи, најбољи који су нам остали из Средњег века, нису достојни ни осредњег имена међу данашњим писцима. Осећања за религију и за љубав не мењају се много с временом, али осећање за природу - као трећи од великих мотива људске инспирације - мењало се стално и огромно. Опис природе какав ми данас волимо, постао је тек последња два столећа. Карактеристичан опис природе у старијој књижевности била би Фенелонова метафора о пољу за који не уме друкче да каже него да изгледа као зелен ћилим. Некада је и та метафора могла изгледати нова и лепа, а данас је стара и ружна. Хомер је говорио „Дан са белим коњима", или „Зора с ружичастим прстима", или Есхил „Све шуме мора", што је више бизарно него лепо. Шекспир на једном месту каже, имитирајући Хомерову метафору: „Зора са сивим очима"...

Догађа се и да два умна човека у два разна доба историје дођу до једне исте идеје о истој ствари, чак и да ту идеју изразе скоро истим речима. Ово нарочито важи за писце сличне културе и сличног сензибилитета. И у уметности, као и у обичном животу, многи су људи дошли на наше идеје и пре нас. Срећа је што метафора и идеја нису једино што може да садржи неко уметничко дело, јер би рушилачка рука времена била још страшнија. Али има у уметничком делу још један фактор, а то је фактор душевни. Петрарка има један сонет „Прође мој брод пун заборава", извесно један од најбољих његових сонета, и који нико неће ни надмашити ни поновити. У њему је речена о човековој судбини тако једна лична и интимна душевна реч, која се не може два пута рећи, или бар не једним истим начином. Ма колико да је описна лепота и мисаона дубина у том сонету нешто од најсавршенијег у светској лирици, ипак душевни фактор у том малом делу превазилази и његову мисаоност и његову метафору.

Зато је највећи песник онај који је имао највише душе, а не највише духа. Душа је индивидуална, а дух је универзалан.  Човек који одиста има своју сопствену душу, веома је редак међу људима; али се нарочито међу писцима такви људи дају избројати на прсте. Истински персоналан песник, то је само песник дубоко душеван. Свако доба човековог живота има свог нарочитог песника. У двадесетој години људи су залуђени неким песником, којег већ у тридесетој години неће више читати, или ће га читати без некадашњег уживања. У четрдесетој години имамо опет нарочитог свог песника; а доцније се те разлике оцртавају још оштрије.

Бајрон и Мисе, или у нас Бранко и Војислав, остаће занавек песници наших двадесетих година, јер су певали страсти и идеје младог света. Леопарди и Бодлер, песници болесне душе, читаће се дуго, са више уважења него и најбољи међу песницима, јер су занимљиви и кад нису лепи.

Не треба се зато чудити ако људи двадесетих година немају о једном песнику исто мишљење које имају људи када су већ у четрдесетим или педесетим годинама. Под сунцем неба све су ствари друкче обасјане, и друкче обојене, и друкче изражене. Лирски песници застаревају, јер се мења наш сензибилитет на сваком раскршћу историје. Ово ће с будућим временима, у којима ће се брзо живети а много стварати, ићи још брже. Свима данас многи велики лирски песници прошлог столећа изгледају хладни и равнодушни. И велики Гете, и велики Иго. Али ако су ова двојица дивова застарели, ипак има лирских песника, чак историјски од нас још удаљенијих, а који су нам остали душевно увек блиски: Сапфа, Тибул, Петрарка, Ронсар. Јер што једну песму сачува и направи вечном, то је њен интимни тон, интимна идеја о љубави и судбини, које су  у основи неменљиве и опште. Велики песници су узвишени, али не и интимни; они нас задивљују, али не заносе. У томе је њихова величина, али и њихова несрећа. Нарочито бол, искрено изражен, сачува песму свежом кроз векове; јер су среће различне, али су болови увек исти. Религија и бол, то су два извора стварања, и две лепоте које никад не мењају своју снагу над људима. Све уметничко се зачиње у њима двома. Нема великог књижевног дела без великог бола. Све се родило из бола и крви, као и дете. У тамници је Сократ писао песме пре него што је дошао час да испије чашу отрова: написао је једну химну Аполону, и у стихове преносио Езопове басне.

Разлика између песника и научника јесте и у том што је сваки песник једна фигура за себе. Песниково је дело увек као једно усамљено острво, које изгледа да има своје сопствено небо и сопствено сунце, на чијем осветљењу зрачи његова сопствена лепота.

Никад у историји човекове мисли није било на површини више шарлатана, ни више трговаца прљаве хартије. А међутим, било је писаца који су се по примеру цркве могли назвати „Светим Оцима" једне књижевности.

Има много лирских песника који су близу великог, али стварно није то још ниједан. Упоредите само како су недогледни врхови у другим гранама књижевности, као на пример велики творци епопеја и драме: Хомер и Софокле, међу паганцима, а Данте и Шекспир, међу хришћанима. Можда су такви и у роману Балзак и Толстој и Достојевски. Нема ниједног лирског песника на свету који може да издржи упоређење с огромном манифестацијом силе која излази из ових неколико генијалних имена.

Лиричар је, напротив, затворен само у себе, и не излази из своје природе, из описа својих личних срећа и несрећа, својих личних идеја и сопствених емоција. Изгледало би да лирски песник и не може бити израз целог човечанства, чак ни кад је то највећи човек свог времена. - Међутим, то ипак само тако изгледа, јер само лиричар описује оно што је есенцијално и основно у човековој природи. Драма описује акцију и карактере, а роман даје догађаје и описе, а само лирика записује најтананије и најскривеније покрете човекове душе.

Лиричар ће постати великим песником само онда кад буде казао велике истине о трима највећим и најфаталнијим мотивима живота и уметности: о Богу, о Љубави и о Смрти.

У песмама о Богу, велики песник би да да израз свему оном чим је човекова душа везана за природу и њене тајне. У песмама о Љубави, казао би све оно што нас везује за ствари и бића у једној не измерној лепоти атракције и снаге. И најзад, у песмама о Смрти, казао би све слутње о коначном циљу, и сву горчину неизвесности на нашем проласку кроз мистерије живота.

За мене, драмско песништво, откад постоји, груписано је око три велика имена. Три велика драмска протагониста, иако неједнаки по свом генију, представљају целу светску  драму: Софокле, као централна фигура античке драме, и Шекспир као централна поетска личност модерне трагедије, а Ибзен као највећи писац савременог духовног театра.

Судбина човека је изражена помоћу драме кроз ову тројицу песника најпотпуније, чак ни у једном логичком и историјском развијању. Наиме, у Софокловим драмама божанства прогоне човекову расу са колена на колено, као лозу Едипову, и тај мрачни детерминизам значи стварно бој неба и земље. Међутим, у Шекспировим драма више не ратује божанство противу човекове лозе, него ратује човек против наивног црнца, и зеленаш Шајлок против доброг Антонија; значи порок једног човека против беспомоћне доброте другог човека. Најзад, у покушају који је дао Ибзен, изграђујући један духовни театар свог времена, не ратује више ни божанство против људства, ни зао човек против доброг човека. Напротив, према овој драми се бије бој у самом човеку: једна наша сујета против једног нашег принципа, или једна наша прекомерна амбиција у сукобу с нашом слабом вољом. У овим драмама не падају људи ни од анатеме својих божанстава, као у Софоклу, ни од ножа и отрова својих суграђана, као у Шекспиру, него су све њихове катастрофе чисто унутрашње: мрачни атавизми и пороци, у сукобу са отпорном силом уверења или васпитања; кобна и неумитна битка између белог и црног у самој природи једног драмског лица.

Можда ће се велики лирски песник вечито чекати, а можда он никад неће ни доћи. Јер никад нећемо моћи осетити да је неко изразио све од оног што је главна тајна човекова на земљи. И кад највећи лирски песник буде дао највећу књигу, она нам ипак неће изгледати последња реч. Увек ће људи веровати да је човек виши од ма које човекове књиге. И увек  ће имати право кад буде тако мислио.

Има писаца који су изгубили много времена док су нашли сами себе. Ови су ми артисти били увек најмилији. Можда су још симпатичнији они који уопште нису успели да се икад коначно нађу. Вероватно чак да међу ове последње спадају људи од највећег талента: јер је таленат једно вечно неспокојство, и вечна борба духа са формом. Песник који је с почетка нашао свој пут, или је био геније којем је све могуће, или мали човек који је увек с мало задовољан. Људи малих својстава увек су господари себе, увек присебни господари своје речи и свог чина. Они увек знаду шта хоће и шта могу, а то им даје једно осећање самопоуздања дрског и простачког. Али истински велики творци, напротив, хоће много, хоће одвећ, често чак и ван граница својих могућности. Хтети нешто ван своје снаге, то је највећа трагедија човекова. Ово је била и трагичност свих правих генија. Сваки је од њих био собом незадовољан, и сваки је на крају живота горко знао да своју најкрупнију реч није рекао. Писци носе у духу једно дело целог живота. Тако је Гете у врло старе дане писао други део свога Фауста, и наставио роман Вилхелма Мајстера, који је био писао давно, а који је за сваког био већ свршено дело. Нема ниједне књиге за коју њен писац мисли да је сасвим готова. Најбољи је онај писац, који мисли да би свако своје дело требало да изнова напише.

Песник који себе увек тражи, то је творац, који неминовно већ тим доказује да је у сталном развитку. Тражити себе постојано, то је непрестано пењање ка идеалу. Песници који су се одмах нашли, нису ни осетили ово мучење. Али зато нису осетили ни величанственост таквог пењања ка звездама.

Редак је случај Микеланђела који је извајао свог Давида пре тридесете године, а Торквато Тасо је цео свој славни епос био написао већ у својој тридесетој. Редак је и случај као што је био са три највећа лирска песника енглеска, Бајроном и Шелијем и Китском, који су умрли као младићи, али оставивши ипак готова и савршена дела.

- Нема правих песника које свет није осетио чим су дошли на видело; нити има великих талената који остану у сенци, савременицима. Нема те речи коју је свет чекао да једном буде казана, а коју није разумео ако је најзад одиста и речена. Свет увек чека онога који ће донети истинску лепоту, после многих лоших писаца који муче и себе и друге. И овај увек одиста и дође. Микеланђело је извајао свог Давида из једног великог комада мрамора, којег је пре тога био покварио неки незналица. Има нових сликара који првих година сликају само своје жеље и сујете, а не своја стварна осећања и уверења. То су заставници читаве измишљене војске нових људи, који су у његовој распусној машти силнији од свега што је икада постојало. Јер новом човеку није довољно само да буде победилац свог времена, него да поруши и све што смета нестрпљивој и бесомучној сујети. - Међутим, ипак треба све дозволити младом песнику осим да нема теланта. Млади Виктор Иго је извесно изгледао себи, после успеха своје драме Ернани, виши него велики Александар, улазећи у Персеполис, као победилац највећег царства на земљи. И обратно: било је и највећих међу песницима који су били увек незадовољни сами собом.

Данас је најмање оних који себе траже, то јест који себе изграђују кроз живот. Истина, ново доба је дало великих књижевних талената и крупних књижевних дела: тако је Балзак написао више него Данте, или Тасо, или Ариосто, и можда имао и талента колико ма који од ових највећих међу песницима. Међутим, који би песник Балзаковог доба, или нашег избезумљеног времена, могао концентрисати цео свој геније и цео век човеков на стрпљиву и напорну изградњу једне једине књиге као што је Божанствена комедија, дело са оном грандиозном архитектуром, и са оном невероватно тешком версификацијом. И дело у којем је један песник изразио и своју латинску расу и своју хришћанску религију, а себе самог изразио и као лиричара, и као епичара и као драматичара, све у исто време. Истина, онда су дани друкче мерени; људи су имали времена да пишу, чак и да читају; било је више озбиљности, и све што се радило, то је рађено за вечност: црква, слика, стуб, кладенац, поема. На делима Игоа и Балзака има траг журбе - и на Легенди векова, и на Људској комедији. Ниједна посебна књига Балзакова нема изглед да је писана за цело човечанство и за сва времена, ни по садржини, ни по облику. Једна фатална несрећа у стварању данас, то је та немоћ да се, као некад, један геније цео изрази у  једној грандиозној и вечној књизи. Сваки велики писац и артист треба да има своје централно дело, које представља есенцију целог његовог талента.

- Централно дело одиста изражава једног писца често више него све друго уједно. Оно има изглед да ће одолети времену и кад се некад доцније књиге буду одвећ умножиле, и кад један велики писац остане познат или славан само као писац једне књиге, или чак кад од једне његове књиге буду људи памтили само неколико одломака.

Антички писци нису имали наша средства за писање, ни наша пера и мастило, ни нашу хартију, ни наше штампарије, и стога, за њихову срећу, били су кратки. Кажу да су и велики антички беседници држали своје сјајне говоре не располажући при томе него са четири стотине разних речи. Волим једну сјајну изреку коју је казао Кардучи, талијански песник: „Ко једну ствар може да каже са две речи а он је каже са три, то није поштен човек".

Људе од духа траже, али их не воле. Њима се диве, али их се боје. Оно што обични људи најмање праштају другом човеку, то није новац него таленат. Свако може очекивати да ће некад у животу пасти на његову главу златна киша, и да ће постати богат: јер нема веће утопије него што је идеја о будућности. Али свако зна да неће имати талента, ако га већ није имао кад га је желео имати. Зато се мање мрзе међусобно људи богаташи него људи од духа. Богаташи жале само што немају више злата, али људи од талента су несрећни и отровани и када неко има више признања него они. - Животиња је саможива и прождрљива само кад је гладна физички, а човек је прождрљив и кад је најситији и најбогатији.

Љубомора према жени изгледа истог порекла као и завист према човеку. Опазио сам да скоро исти човек који је љубоморан према жени, носи у себи отров зависти према људима.

Скромност је зато названа врлином, јер само скромност може да у човеку прикрије његову супериорност над другим човеком; да укроти завист околине, и да не опомиње на њихову инфериорност.

Скромност великих људи треба да буде у том да сакрију као порок оно што је у њима божанско. Скромност је неприродно осећање, ако је искрено, а најсавршенија форма лажи, ако је извештачена.

Има скромност и скромност. Има људи који никад о себи не кажу лепу реч, али ту лепу реч нису казали ни о ма коме другом. Има чак људи који прећуткују и своје највише особине само да би могли с више права да о другом кажу највеће погрде. Велики људи су свагда били мученици своје славе. Још стари Хесоид каже на једном месту: „Велико име је опасно; лако се добије, с муком се носи, а тешко га напуштамо". - Само људи великог срца цене људе великог ума. Има људи генијалних срцем, као што има људи генијалних умом; јер се срцем и ствара више него умом.

Нема великана за мале људе. Велики човек вас суди по вашим врлинама, а мали човек вас суди по вашим манама. Великан нађе начина да вас и на тај начин увелича, а мали човек вас унизи и смањи. Ситан човек се бави само ситницама. Колико се један геније све више пење на висине, утолико више ишчезава са видика за оне који остају увек у низинама. Само они који сами иду навише, знаду шта су то величине неког циља, и докле допру висине једног духа.

Завист је урођена сваком човеку, макар то једни крили а други у себи сузбијали. Колико завист чини несреће међу људима, најбоље показује једна мудра кинеска изрека, која каже: „Кад си с богатим, прави се убог, кад си са здравим, прави се болестан; а кад си са паметним, прави се глуп". - Једино су стари Грци сматрали уметника и писца као високог чиновника у држави; духовни великан је сматран као државни великодостојник. Песника Софокла поставили су командантом ескадре против Самоса, кад је задобио једну књижевну награду; а Римљани су Лукула поставили за свог војсковођу зато што је важио као веома књижеван. - Још само за време талијанске ренесансе постојало је овакво обожавање мисли и мислилаца.

Великодушност не треба гледати у односу према несрећним и бедним, него према срећним и јачим од себе. Ништа се теже не прашта људима него баш оно по чему су они најбољи: велике среће или велике врлине. Кад би нам људи праштали наше врлине и заслуге, као што праштају недостатке и погрешке, где би био овај свет. Зато не страдају највећма они који су најгори, него баш они који су најбољи; и ма колико да ово изгледа апсурдно и фатално, то је неумитни закон људског друштва.

Међутим, било је великих људи који су били и људи великих срећа. Од песника су такви људи нарочито Пиндар и Петрарка.

Пиндар је, осим Хомера, био највећа слава грчка, без разлике градова и племена; називан је божанством, и чињене су му почасти као полубогу. У највећем светилишту грчком, Делфима, имао је свој престо у храму Аполоновом одакле је сам читао своје химне. Чак је његова слава излазила и ван граница грчке земље. Тако је Павзанија видео у храму Амоновом, у оази египатској, једну троугаону плочу на којој је била исписана химна коју је грчки песник онамо послао за божанство, и онде чувана религиозно.

Петрарка је, чини ми се, личио по срећи и слави овом великану старог доба. Три града су га позивала истовремено да га окруне ловорима: Париз, Напуљ и Рим. Он је примио понуду Рима, као града свештеног и императорског, и крунисан је у њему ловорима на сам Ускрс 1341. кад му је било 37 година. - Слава је, уосталом, Петрарку пратила кроз цео живот.

Али од свих песника, несрећних у погледу њихових односа са савременицима, чини ми се да су двојица њих били највећи бедници.

Први је Овидије, којег је Август протерао из веселог и распусног Рима на хладне обале Црног мора, да никад више не види сјај ондашњег римског друштва, којем је доцније равно било само друштво Луја XIV, по елеганцији и галантерији; и да више не види ни римске жене због којих је морао и умрети на обали меланхоличног мора и међу варварима.

Други несретник, био је француски песник Хежесип Моро, на чијем се гробу у Паризу и данас читају ове речи: „Овде лежи Хежесип Моро - песник умро од глади". Итд. - Неки велики човек је рекао за свој неблагодарни родни град ове горке и страшне речи: „То је ваза, пуна змија, изнесена на сунце".