Лик са „Забавниковог” новчића - Јован Дучић

Песника Јове надахнуће 

Умео је и смео да воли не спутавајући осећања. Није ни чудо што је љубави оставио своје најлепше стихове.

Јован Дучић био је човек који привлачи пажњу. Где год се појавио, постајао би тема о којој се прича и нагађа. „У Београду, спомиње вас цео свет”, написала му је једном Исидора Секулић. Чиме је Дучић то заслужио?

Пре свега својом поезијом. Једни су је величали, други ниподаштавали, да би се на крају сви сложили да је баш Јован Дучић тај који је српску поезију уздигао на висину на којој никада дотле није била. Већ као млад песник увидео је да без упознавања других култура не може много тога да се учини. Отишао је у Париз и Женеву, тамо дипломирао права и после десет година вратио се с поезијом пуном природе и љубави. Кад је постао дипломата, јавност је помно пратила извештаје о сусретима, пријемима и осталим Дучићевим пословима које је као представник државе обављао готово тридесет година у Истанбулу, Софији, Риму, Атини, Каиру, Мадриду, Лисабону, Будимпешти, Букурешту - где је био први југословенски амбасадор. Из Сједињених Америчких Држава, где је отишао уочи Другог светског рата, стизале су вести да је на челу организације српске дијаспоре, што се није допало власти. Свему набројаном треба додати да се Дучић истицао и својом појавом и понашањем господина па је био радо виђен гост на забавама угледних породица. 

Па ипак, без обзира на сву заинтересованост јавности за Дучићев живот, о њему се не знају многе основне чињенице. На пример, не зна се да ли је рођен у Требињу (данашња Босна и Херцеговина) 5. фебруара 1871. године, годину дана касније, или можда 1874. године као што је сам тврдио. Чак није сасвим сигуран ни дан и месец рођења, зато што се помињу и 15. јун или 15. јул.

Не зна се са сигурношћу ни о Дучићевим љубавима, извору и разлогу његових стихова. Претпоставља се да је Магдалена Николић била највећа и једина права Дучићева љубав. Међутим, и све остале, а није их било мало, оставиле су траг у његовим песмама.

Госпођице Маго!

По једној верзији, Јован Дучић је упознао Магдалену Николић у јесен 1894. године на балу у тек саграђеном хотелу „Дрина” у Бијељини и већ се почетком новембра тајно верио, а по другој, њихов први сусрет збио се на забави поводом славе Свети Сава, на којој је Магдалена рецитовала Змајеву песму „Светли гробови”. Дучић је тада био млади амбициозни учитељ и песник, а Магдалена је тек завршила Трговачку школу. Била је лепа, из угледне семберијске породице, а о њој се старао деда Перо Живановић па је зато у њеном имену уз очево презиме додато и дедино. Али, кратко су били заједно. Већ 10. јула 1894. године одлуком Земаљске владе у Сарајеву Дучићу је забрањено да ради као учитељ у српским школама у Босни и Херцеговини јер су у преметачини његовог стана нађене две песме које нису биле по вољи аустроугарској власти: „Отаџбина” и „Ој Босно”. Дучић је морао да оде из Бијељине. Једини посао који је могао да нађе био је у школи манастира Житомислић код Мостара.

Одатле готово свакодневно пише Магдалени. Жали се на усамљеност међу манастирским келијама и не скрива љубомору: „Гђице Маго, оканите се друштва. Само тако ћеш ме одбити и нећеш чути за ме више. Поред Бијељине бих прошао а не би ти се свратио. Одговори ми ко вам је још у кући. Је ли онај апотекар?” Покушавајући да се извуче из манастирске изолованости, заноси се мишљу да студира филозофију у Грацу или Бечу. Школовање траје четири године, али, иако би то за њега била „највиша срећа”, како објашњава својој Маги у писму, студира само једну годину како би што мање био удаљен од ње. Пита је: „Можеш ли ти чекати мене, или желиш ли поћи за другог, то ти знаш. Заклели смо се једно другом, па заиста ја осећам да бих био проклет да погазим ријеч.” Међутим, у новембру јој пише да је био у Мостару код својих и да се добро провео на забави Српског пјевачког друштва: „На забави сам сједио до једне госпође, одавде, Мостарке. А помисли ко је то био? Она што је на слици била, она Даринка, она лепотица. Сјећаш ли се оне слике? Ето, до ње сам сједио. Мој стари севдах. Али каква је данас да је видиш. Промијенила се, омршавила, ослабила. Она два ока ко двије свјетиљке, које тек што се нису угасиле. Али је још увијек лијепа, мила.”

Идуће године Дучић ће прећи у Мостар - добио је место учитеља - и наставити да се дописује с Магдаленом. Она је тада и сама писала песме. С временом, њихова љубав се расплинула. Дучић се није никада женио, а ни Магдалена се није удала. Зарекла се да никад више неће изаћи из куће. Живела је од успомена и једине срећне тренутке налазила је у читању писама и песама човека кога је волела. Како је и желела, на њеном надгробном споменику пише: „Мага Николић-Живановић, 1874-1957, сама пјесник и пјесника Јове Дучића прво надахнуће”. Тако је Магдалена, барем натписом на гробу, озваничила своје место у Дучићевој поезији. 

Уочи Нове 1902. године, Јован Дучић је у Паризу упознао Берту. Састали су се „пред кафеом као и обично”. Дучић је успео да је уведе у своју мрачну собу „без много наваљивања”. „Ја је чврсто загрлих и пољубих, спремајући се да скочим и сломим њен отпор. Тражила је да упалим лампу, али чим то учиних, силом је бацих на кревет. Одупирала се на такав начин да ме је то још више храбрило. Ипак, на крају схватих да је била чврсто решена да се не да. Чак ме је вређала како бих је пустио.” Растали су се пола сата пре поноћи заказавши састанак за сутра, а Дучић је затим отишао код пријатеља на дочек Нове године. Да ли је Берта девојка због које је у то време написао стихове: „Када је познах, небо беше мутно./ Врти су мрели с болним нестрпљењем.”

Госпођицу Сизиемску упознао је децембра 1904. године у Женеви. На основу његових дневничких записа, сазнаје се да је тада имала двадесет година а Дучић тридесет или тридесет три (зависи кад је рођен), да је била Јеврејка и да је похађала хемијску школу. 

Пољупци Зизиеме

О првим данима у јануару идуће године читамо у Дучићевом Дневнику: „Она је постала моја потреба, мој сан, мој циљ. Осећам поред ње младост, страст, чежњу за никада невиђеним ноћима и пољупцима. Воли ли ме? Можда не.” Неколико дана касније, након њене неузвраћене љубавне страсти, Дучић записује да је „њена пасивност била одвратна”. Па ипак, шаље јој поклон - јастук од злата. Нешто касније, да ли због поклона или нечег другог, Дучићева упорност је награђена: „Вечерас лежим носећи на устима још влажне пољупце Зизиеме. Како сам богат и како чувам лакомо и љубоморно то неочекивано благо.” Једног од наредних дана дошла је код Дучића, први пут, по подне после школе. Уживали су уз чај, колаче и бомбоне - послужење које је припремио заљубљени Дучић.

„Празник моје љубави. Она ме љубила у чело, ја сам је љубио у уста.” Међутим, крајем марта Зизиема је открила да воли другог, па је Дучићу вратила поклоне: златни јастук, свилену мараму с његовим именом, писма и фотографије. „Она ме није волела. Она никог не воли”, тешио се остављени Дучић. 

На светосавској забави 1908. године вајар Симеон Роксандић и географ Јован Цвијић упознали су Дучића с Јованком Јовановић, супругом инжењера Танасија Тодоровића и мајком трогодишњег дечака и једногодишње девојчице. Јованка је била изузетно лепа. И, без обзира на то што је двадесет година старији Танасије није испуштао из вида, родила се љубав између ње и Дучића. Трајала је наредне две године, болна и страсна. „Тајна”, једна од песама надахнута том везом, завршава се стиховима:

„И тако две наше љубави очајне,/ Огрнуте лажју вечитом и ниском,/ Стоје немих уста у дну наше тајне / Два црна пауна на зиду старинском.”

Из ове романсе родио се син Јовица. Танасију ништа није било сумњиво чак ни после лепоречивог говора који је Дучић одржао на првом рођендану свог сина. А онда се једном Танасије пре времена вратио с пута, и од гувернанте сазнао да му његов млади пријатељ не избија из куће и да је управо с лепом Јованком у шетњи. Уследила је паклена расправа и  Јованка је са сином напустила мужа. О томе је 12. децембра 1910. године известио београдски лист „Мали журнал” у тексту „Дучићева љубавна авантура”. У поднаслову је писало: „Јован Дучић, чиновник нашег посланства у Софији, завео је жену једног вишег инжињера, мајку двоје деце, и са њом отпутовао у Софију.” У закључку текста пише да „цела варош и јавно мнење најоштрије осуђују г. Дучића, што је тако морално ниско пао да једну жену, која је дотле била честита и жена и мати, одваја од свога мужа и своје деце.” Дучићеву дипломатску каријеру спасла су његова два пријатеља, Богдан Поповић, један од највиђенијих професора Београдског универзитета, и писац Вељко Петровић, који су заложили свој углед код председника владе и афера је била заборављена. Убрзо након тога Дучић и Јованка су се растали. Она је постала глумица у Загребу и преудала се. Дучићев и Јованкин син Јовица завршио је глумачку школу и у наступу нервне кризе извршио самоубиство пиштољем.

Тајанствена А.

Дучићева наклоност према лепим девојкама и женама још једном је довела у питање његову каријеру. По наговору Милутина Јовановића, његовог претходника у српској амбасади у Женеви који је премештен у Берн, извесна госпођа Фогел послала је писмо Министарству иностраних послова у коме тврди да је Дучић завео њену деветнаестогодишњу кћи, и да одбија сваку одговорност због тог чина. Дучић је све решио једним писмом Министарству. Запитао је како је могуће да „једна маникирка пише онако у стилу наше званичне кореспонденције, види се лако из којег места у Швајцарској иду конци ове литературе.”

Нижу се љубави. Из Дучићеве седме деценије, у Дневнику је остао траг о А. У јануару 1937. године пише да је на великом пријему у римском хотелу „Палас Орсини” играо „са А. Која је била пажљива али расејана.” Након једног од заједничких излета пише: „За половину је А. млађа од мене. Све што ја немам, она има: највеће име, највеће богатство, највећу попустљивост према животу. Она мени завиди на имену које сам лично створио као писац и дипломат, на положају који ми даје богато провођење, на непопустљивости и тврдоглавој борби са животом.” Крајем фебруара за рођендан јој поклања мали будилник: „Нема дражег поклона него што је сат који жени коју волите непрестано куца о вама, који је увече опомиње кад треба заспати и ујутру закуца нови дан.” Следећег дана записао је да је А. отишла у Напуљ с мужем пошто су обоје у свити принцезе. Наредних месеци се дописују. А онда се постепено губи траг лепе А. у Дучићевом Дневнику.

Првог априла 1943. године песник се разболео од шпанске грознице. Умро је 7. априла. Сахрањен је у Герију, у америчкој држави Индијана, где је живео последњих година. Његова жеља да буде сахрањен у родном Требињу испуњена је 22. октобра 2000. године.

Извор: Политикин забавник, Соња Ћирић

Љубав Магдалене Живановић и Јована Дучића

Оно што сваког посјетиоца Бијељине оставља без даха је прича о трагичној љубави између Магдалене Маге Живановић, прве пјесникиње из Бијељине и једног од највећих српских пјесника и књижевника Јована Дучића. Кренете ли трагом ове приче, пут ће вас одвести у улицу Светог Саве, недалеко од цркве Светог Георгија и некадашње зграде Гимназије, до мале, оронуле куће обрасле у коров и заборав времена и људи. У овој кући, своју прву и једину љубав пронашло је двоје младих, Магдалена Мага Живановић и Јован Дучић. Некада је ова кућа била најљепша у Бијељини, а данас свједочи о нашој немарности и небризи. Са малим балконом, урушена након пожара и годинама препуштена сама себи, ова кућа одољева зубу времена и свједочи о једној великој и трагичној љубави, чекајући да јој врате стари сјај и да заузме право мјесто које јој вијековима и припада.

У јесен 1893. године Дучић стиже у Бијељину, који је у јулу те године завршио Учитељску школу у Сомбору. Након тога добио је декрет Земаљске владе којим се поставља за учитеља Српске основне школе у Бијељини. Одмах по доласку, смјешта се у кућу познатог трговца Пере Живановића, заправо његовог зета Јове Николића..

Тако је унука Пере Живановића и кћерка Јове Николића, Магдалина, звана Мага имала прилику да одмах упозна новог учитеља.

Одмах по доласку, Дучић се смјестио у најљепшу кућу у граду. „То ти је кућа газда-Пере Живановића. Из протина сокака, како од Дашнице идеш, има узан сокак што води према Живковића кући. Крај тог сокака ограда је његова и његов одађжилук, ђе шљиве суши. Отуд се пређе у башчу, из башче у авлију.“

Упознавши Магдалену-Магу Живановић, Дучић је био импресиониран њеном љепотом, а временом је упознавао и друге њене особине.

Дучић је са својим вршњацима у Бијељини-трговцима, осталим занатлијама и ријетким намјештеницима основао драмску аматерску групу која је припремала и давала позоришне представе разних комада са романтично националним садржајима, којих је тада нарочито у српској књижевности било заиста у великом избору и од разних писаца. Ти млади представници новонастале грађанске класе града тражили су пунији и културнији живот са личном афирмацијом у култури. И у том смислу била је запажена велика јавна приредба у великој Сали новоизграђеног Хотела Дрина, на празник Светог Саве 1894. год. Јован Дучић је припремио највећи дио овог програма са својим аматерима из града, режирао је трагедију „Светислав и Милева“ Јована Стерије Поповића и био тумач улоге несрећног Светислава. Ово се све заснива на реалној претпоставци, јер је Дучић имао посебну љубав и наклоност према књижевности још док је био у школској клупи. Те године је процвјетала романтична пјесникова љубав, коју ће цијелог свог живота носити као незараслу и неугаслу рану на срцу, која је остала све вријеме младости усамљена и рањена, без исцјељења.

„Љубав, кашаљ и сиромаштво не могу се сакрити“, писао је Андрић, те се о љубави између Живановићеве унуке Маге и сиромашног учитеља из Требиња све више причало. Чаршије је чекала шта ће се догодити и како ће реаговата чувена породица.

У причањима старијих становника Бијељине, Дучић и Мага су се морали растати јер он као младожења није одговарао таквој дјевојци. Могло би се претпоставити да су против Дучића били Магин отац Јово Николић и њен брат Стево, који је сам покушавао да пише.

У мјесецу новембру Дучић и Мага обећали су се јадно другом. Годину дана касније у писму Маги Дучић је подсјећа на то: „ Ја ти нисам дао прстен, али сам ти дао нешто што више вриједи него комадић злата, дао сам ти ријеч. Прстен је само формалност, а главно је поштена ријеч.“

Јован Дучић није одговарао њеном богатом оцу који није желио да му се ћерка јединица уда за човијека из непознате даљине, него је тражио пријатеља себи равна по богатству и положају. Као добро васпитана патријахална ћерка, послушала га је и није се удала за Дучића, али ни за „нађеног“ богатог трговца Брчака, Параносова, кога је отац свесрдно својој јединици препоручивао.

У мају 1894. год. извршен је претрес Дучићевог стана по налогу Котарског предстојника Чернија, и том приликом нађене су двије пјесме „Ој Босно!“ и „Отаџбини“. Ријешењем земаљске владе од 10. јула 1894. год. под бројем 1872 Дучићу се забрањује вршење учитељске дужности на српским школама у Босни и Херцеговини. Након тога Дучић је напустио Бијељину. Мага је стегла срце када се растајала од свог вољеног. У једном писму, касније, Дучић ће јој замјерити што није пустила сузу приликом њиховог растанка, али лијепа и горда Мага знала је да крије свој бол. Тако су двије Дучићеве пјесме придоњеле да он напусти Бијељину.

Бијељински Ромео и Јулија су тако заувијек раздвојени, вољом старијих који су уништили једну искрену љубав: он је остао неожењен, а она Магдалена Живановић неудата из пркоса због забрањене љубави. Магдалена Живановић, кћерка богатог бијељинског трговца Јована Николића, несрећна велика Дучићева љубав остала је у породичној кући у сјеновитом хладу заборављена и напуштена, усамљена и неповјерљива, у свијету својих успомена из младалачких дана гдје је проживљела своје дане, испуњена тугом и болним сјећањем. Вјерна обећању које је пред олтаром дала оцу да се неће удати за Дучића, умрла је 2. јануара 1956. године у дубокој старости, у својој 80.тој години живота. Краткотрајни боравак у Бијељини и љубав према Маги, остаће неизбрисиви и у пјесниковом сјећању. Дубоко урезане носиће их у свом срцу до краја живота, скривајући тајну о једној дјевојци и једној љубави. Јер Мага је дио Дучићевог живота, а Бијељина је легендарно мјесто његове младости. Заметак новог, другачијег Дучића потекао је из Бијељине. И зато се Бијељина може поносити што је њеним улицама, једно вријеме корачала таква величина као што је Јован Дучић.

Извор: Туристичка организација Бијељина

Бијељински Ромео и Јулија

Јован Дучић је један од најзначајнијих српских мислилаца и пјесника, аутор низа књига поезије и прозе, међу којима су и „Градови и химере“ и „Благо цара Радована“, академик Српске краљевске академије, дипломата Краљевине Србије и Југославије у Риму, Атини, Мадриду, Каиру и Друштву народа, посланик (у рангу који је одговарао рангу амбасадора) у Будимпешти, Риму и Мадриду, први југословенски дипломата са звањем амбасадора (у Букурешту), велики родољуб, али и освајач бројних женских срца у градовима у којим је службовао, заводник који је од једне заљубљене грофице на поклон добио вилу у центру Будимпеште, коју је поклонио својој земљи и у којој је и данас амбасада Републике Србије, човјек који је, прича се, на питање зашто нема кућу у Београду, одговорио: „Шта ће ми кућа, кад ћу једном имати читаву улицу?“.

Једног јесењег дана 1893. године у Бијељини је, на почетку узбудљивог животног пута, освануо Јован Дучић. Прво запослење које је нашао након завршене сомборске Препарандије (Учитељске школе) било је у Српској основној школи (данашња ОШ „Свети Сава“) у Бијељини.

Под утицајем југословенских слободарских идеја и таласа националног буђења који су захватили тадашњу Босну и Херцеговину, Дучић се одмах укључио у друштвени живот Бијељине, привлачећи пажњу околине како већ тада богатим духом, тако и херцеговачким стасом и наочитошћу. Врло брзо по доласку у Бијељину, са вршњацима – трговцима, занатлијама и ријетким службеницима, основао је аматерску драмску групу која је изводила комаде национално-романтичарског садржаја.

У то вријеме, средишњи културни догађаји су биле Светосавске академије, а Академија у хотелу „Дрина“ 1894. године је имала следећи програм:

1. Говор – Јово Дучић, српски учитељ
2. Србин, Србин – композиција Хавласа, пјева мушки збор
3. Вила – Ј. Ј. Змај, декламује Вјера Бугарска, срп. учитељица
4. Сабљо – пјесма
5. Свети Сава – пјесма В. Илића, декламује Катарина Новаковић, ученица IV разреда осн. школе
6. Дует за тенор и баритон, од Ивана пл. Зајца, пјева г. Стево Тодоровић, овдашњи грађанин
7. Издајици – Ј. Ј. Змај, декламује Павле Чонић, срп. учитељ
8. Под прозором – пјевају чланови мушког збора
9. Косовка дјевојка – народна пјесма уз гуслу
10. „Светислав и Милева“ – жалосна игра у четири радње, представља бијељинска српска омладина.

Вјероватно на овој Светосавској академији млади Дучић је упознао Магдалену – Магу Живановић, унуку богатог бијељинског трговца и једног од најугледнијих Бијељинаца (Магдаленино рођено презиме јој је било Николић, али је из љубави према дједу преузела његово презиме). Касније је Дучић овако описивао Магдалену: „Ал' и бјеше ђевојка, рођо мој, да је не би аман у свој Посавини нашао! Мани се, чоче, ко је није видио, није му ни око запело за њом.“ Њихови савременици су о младој Магдалени говорили да је вољела да се последња појављује у колу, јер је држала до тога да сви на њу обраћају пажњу. Била је увијек лијепо обучена, држећи у руци при игрању црвену марамицу којом је често махала, а остале су им у сјећању и њене црвене папуче у којим је играла.

Између двоје младих убрзо је планула љубав, која је од почетка била осуђена на пропаст, што ће Јовану и Магдалени донијети ореол бијељинских Ромеа и Јулије. Крајем 1893. године млади љубавни пар се тајно вјерио и, вјероватно под Дучићевим утицајем, Магдалена је почела да пише поезију, поставши тако прва бијељинска пјесникиња. Убрзо је о љубави Живановићеве унуке и сиромашног учитеља почело да се прича по чаршији и сви су чекали да виде шта ће се догодити и како ће реаговати Магдаленина породица.

Наравно, у то вријеме је било тешко прећи преко класних разлика и Магдаленин отац није дозволио да му се кћерка уда за сиромашног човјека из непознате даљине и за њу је тражио прилику равну себи по богатству и положају. Као патријархално васпитана кћерка, Магдалена га је послушала и није се удала за Дучића, али је била довољно одлучна да се не уда ни за „прилику“ коју јој је нашао отац, богатог трговца из Брчког.

Крају Магдаленине и Јованове је допринијела и сила много моћнија од бијељинске чаршије и породице Живановић. У мају 1894. године полиција је извршила преметачину Дучићевог стана и пронашла двије родољубиве пјесме у којим Дучић, између осталог пјева:

„Не трза те ужас бједе, нит' те трза ужас рана,

Мирно спаваш, мила мајко, тешким санком окована,

Зарудиће љепша зора, љепшом добу сванут дани...“

10. јула исте године Дучић је, на основу рјешења Земаљске владе, морао да заувијек напусти Бијељину и своју Магдалену. Дописивали су се још неколико година, а онда су Дучићева писма престала да долазе. Својеврсна пјесничка преписка је остала забиљежена и на страницама књижевног часописа „Босанска вила“ у којем су објављиване њихове пјесме.

Магдалена је писала:

„Над гранчицом дјено славуј болно јеца,

Спустила се ноћца тија,

Ђе поточић тихо бруји, вјетрић пирка

И гранчицу лако нија:

Ту уморна душа моја мира тражи

И у чежњи тебе чека:

Груди дршћу, усне шапћу, боно, тијо,

Кад ћеш доћи издалека...?“

А Дучић јој је „одговарао“:

„Тебе тражим дан кад мине

И спусти се вео ноћи,

Кад звјездано небо сине,

И по тихој, по самоћи,

Мјесец блиједи кад заплови

По пучини неба плава

...

Тебе тражим слатко лане

И пламене твоје очи

И све дане просниване,

Пробдивене страсне ноћи –

И веселе, бурне сате

И јад што ме сјећа на те...“

Магдалена никад није пребољела растанак са Дучићем и све до смрти, 1956. године, живјела је у кући своје младости, усамљено и у неповјерењу према спољном свијету, заборављена готово од свих. Једина утјеха су јој била безброј пута прочитана Дучићева писма.

А ни Дучић, и поред небројених љубавних авантура, вјероватно никад није преболио Магдалену, о којој је често са сјетом причао својим пријатељима.

О Дучићевој вези са Бијељином свједочи и једна молба коју је Дучић, као већ познати књижевник и дипломата, добио од Пјевачког друштва „Србадија“ за помоћ у изградњи дома за потребе Друштва: „На првом мјесту, у овоме идеалном, друштво је слободно да Вам саопшти да би жељело и да би било срећно, ако види да Ваш дом 'Србадије' буде сазидан и назван 'Задужбина песника Јована Дучића'“, стоји, између осталог, у писму упућеном 1937. године.

На маргини писма Дучић је записао: „Послао 6. децембра 1937. године прилог од 1.000 дин. Молио да неизоставно назову свој дом именом великог пјесника Филипа Вишњића, њиховог најближег земљака“.

При изради текста о љубави Магдалене Живановић и Јована Дучића, између осталог,

кориштени су подаци из књиге "Корзо старе Бијељине" Слободана Петровића.

Извор: Званична презентација општине Бијељина

Тамо где је остала Дучићева душа

Млади учитељ Јован Дучић у Бијељину је дошао између Велике и Мале Госпојине 1893. године из Сомбора, чим је завршио учитељску школу. Стигао је са репутацијом даровитог песника, јер је већ сарађивао у познатим часописима "Босанска вила", "Нова Зета", "Голуб", "Весник".

Почео је учитељовати а онда га у тихој варошици стиже право песничко усудиште - љубав. На Светосавској свечаности у хотелу "Дрина" упознаје Магдалену Николић, кћерку рано преминулог Јована Николића, о којој се бринуо њен деда по мајци, познати бијељински трговац Перо Живановић, чије је презиме касније додала своме крштеном. Под њим је у "Босанској вили" објављивала своје песме.

Магдалена је била лепа девојка, тек свршена ученица Трговачке школе. И планула је страсна, лирска и јединствена љубав између чудесне Семберке и стаситог Херцеговца.

Судбина је хтела да се Магдалена и Јован убрзо, не својом вољом, раздвоје. Званично је забежено да су полицијске власти у Бијељини, по налогу котарског предстојника, у мају 1894. године, претресле стан младог учитеља Дучића, и том приликом нађене су две његове песме "Ој, Босно!" и "Отаџбина".

Дучић је одмах морао напустити Бијељину. И своју Магдалену - са којом се, највероватније, тајно верио претходне године. После прогона из Семберије Земаљска влада у Сарајеву јуна 1894. године забрањује му вршење учитељске дужности у свим српским школама у БиХ. Ипак он успева да добије намештење у манастирској школи у Житомислићу и почиње да се дописује са својом вереницом Магдаленом. Њихова кореспонденција настављена је и касније, када је прешао у Мостар, где је од 1895. до 1899. године био учитељ у српској школи. Из Житомислића, 29. новембра 1894. године, песник пише:

"Кад сам отишао из Бијељине и пољубио се с тобом а ја сам се зарекао Богом и животом да моја уста неће пољубити никог више док тебе не пољубе као своју. Од тог часа, тако ми Бог помогао, моја уста не дотакоше се ничега а не као што ми ти рече да се ја љубим. А тим сам се чисто поносио и то ми беше нешто мило..."

У неким писмима он је назива "једином на свету, рајем у грудима и срећом сведржећом". Највећи део те Дучићеве кореспонденције сачуван је.

Магдалена се по одласку Дучића закапијала у велику кућу. Много прстију је било уплетено у ову љубав а испаштали су само њих двоје - ни криви ни дужни. Никада, изгледа, нису могли једно другом да објасне шта им се, заиста, све то догодило и зашто је око њих баш све то тако неразумљиво, непојмљиво. Дучић није дошао својој Магдалени а ни у Бијељину никад више. А Магдалена га је чекала о много Божића, све до 1956. године, када се, у дубокој старости, упокојила. Причају, да је годинама, као сенка, тумарала по тој старинској пустој кући, чекајући Дучића. Да јој је дошао, можда би му рекла да никада није "наваљивала да се уда". Посебно не за неког богатог Брчака, нити за Д. К. којег јој Дучић помиње у једном своме писму.

Чекала га је читав свој век - и није га дочекала. А било је много љубави - на обе стране - а били су млади и лепи.

Кнез песника Јован Дучић - био је Семберац скоро онолико колико је био и Херцеговац - у равници између две реке танкоћутно је вољен.

И Магина кућа у Бијељини, као и она знаменита у Верони, има балкон - још једна сличност између бесмртних љубавника: Ромеа и Јулије. Пре неколико година, тридесетак метара даље од Магдаленине куће, радници Комуналног предузећа у Бијељини поткресивали су дрвеће - на месту једне одсечене гране појавио се јасан и препознатљив лик Исуса Христа. То дрво је сада постало мало светилиште.

О великој љубави двоје песника и сада се у овој равници приповеда.

Родна кућа

У Бијељини, готово у центру града, се и сада налази Магдаленина родна кућа, доста оронула, нарочито изнутра. У њој је, може се поуздано закључити на основу њихове преписке, становао и сам песник.

Потврда љубави

Колико је Магдалена волела Дучића потврђује и споменик на гробљу Пучиле. На камену је уклесано : "Магдалена Николић - Живановић, 1874 - 1957, сама песник и песника Јове Дучића прво велико надахнуће".

Тихомир Несторовић

 26.08.2008. Глас Српске

Дучићева ненаписана песма

Чини нам се да она, хајдегеровски одређена једна, једина велика песма исијава у Дучићевим лирским циклусима у којима се проговара о метафизичким темама

Тумачења

Равно сто година након појаве Дучићеве збирке Песме (1908), свакако наше најзначајније песничке књиге из прве деценије двадесетога века, нема сумње (а током протеклих деценија и те како их је било) да је њен аутор један од највећих уметника српског стиха. Гледан у целини, његов песнички опус је богат и импресиван, метричка виртуозност и језичка софистицираност у претежнијем броју песама је задивљујућа.

Ипак, над тим опусом лебди једно непријатно питање: која је и где је Дучићева велика песма, она препознатљива, незаобилазна, коју би на помен Дучићевог имена понајпре призвала у свест велика већина читалаца и критичара? Склони смо наиме, никако без разлога, да поједине песнике, оне које називамо класицима, и то махом Дучићеве савременике, везујемо за њихове велике, вероватно и најбоље песме, оне око којих се попут поетичког језгра или мотивског магнета окупљају сва друга њихова остварења, песме које су не само незаобилазне у сваком антологијском избору, него су постале, независно од времена када су настале, врхунска, репрезентативна остварења нашег језика и уметности.

 И критичари, говорећи о овим ауторима, обично почињу или своја тумачења завршавају промишљањем тих великих песама, које су углавном и најзахтевније за разумевање – то је Santa Maria della Salute у поезији Лазе Костића, Можда спава за Диса, Светковина Симе Пандуровића, Искрена песма Милана Ракића, а код Црњанског вероватно поема Стражилово. Која би онда била та песма у Дучићевом опусу? Сагласности код тумача и читалаца изгледа да нема – неки би издвојили Јабланове, други вероватно програмски сонет Моја поезија или можда неку од познијих рефлексивних песама попут Повратка, Путника или Натписа.

Као прилог тврдњи да ово питање није нимало произвољно, већ, напротив, задире у срж не само доживљаја и разумевања Дучићеве, него и поезије уопште, стоје два важна аргумента – први, аутопоетички, који је формулисао сам Дучић у једном од својих есеја, и други, херменеутички, који је неку деценију након нашег песника образложио један од најбољих тумача природе песничког језика, филозоф Мартин Хајдегер. Фасцинантан је и неочекиван сусрет Дучићевог и Хајдегеровог размишљања о ненаписаној песми, с тим што први говори из визуре песника а други из перспективе читаоца и тумача. На крају свог бриљантног есеја о Милораду Митровићу, данас полузаборављеном песнику са измака деветнаестог века, Дучић, у  духу симболистичке поетике, опширно пише о томе како заправо сваки песник никада не испева своју најлепшу песму. У сталној борби за праве речи које би својом евокативном снагом и музичким струјањем продрле до оног најдубљег у запретеној људској духовности, песник никада не стигне да оствари ту „основну, битну, свеобимну, сверешавајућу” песму. „Зато је”, закључује Дучић, „трагање свих песника за ненаписаном песмом нешто трансцедентно, што и њега самог надвисује и натпева”. Иако уопштени, ови искази несумњиво проистичу из ауторовог личног стваралачког искуства, односно из аутопоетичке свести о (неминовном) изостанку управо своје велике, свесадржавајуће песме. Завршен у својој коначној верзији пред ауторову смрт у Америци 1943. године, есеј о Митровићу објављен је постхумно у књизи Моји сапутници 1951, две године пре појаве познатог Хајдегеровог огледа Језик у песми, о стваралаштву Георга Тракла. У духу своје филозофије, Хајдегер заснива особени херменеутички приступ поезији. Тумачити поезију неког аутора заправо значи трагати, некада и несвесно, за његовом кључном, свесакупљајућом и свепрожимајућом песмом која увек остаје неизговорена. Тумачећи поезију стално се морамо кретати од исказаног ка скривеном, од присутног ка одсутном, од сваке појединачне песме ка оној једној, јединој која стално измиче и тек каткад проговори и зазвучи у неком од стихова и строфа.

Али од којих то строфа и песама треба поћи да бисмо стигли до обриса Дучићеве, овако схваћене, ненаписане песме? Иако у његовим бројним програмским песмама можемо наћи исказе попут оног да су стихови „ехо речи што се нису рекле”, чини нам се да она, хајдегеровски одређена једна, једина велика песма исијава у Дучићевим лирским циклусима у којима се проговара о метафизичким темама, о тајанственом односу овостраног, у коме човек тренутно јесте, и оностраног простора, из кога је потекао и у који се поново враћа. То су понајпре Вечерње песме, настајале (као и Јутарње и Сунчане песме) махом током двадесетих година прошлога века, којима се придружује збирка Лирика из 1943. године (објављена у Питсбургу управо на дан песникове смрти). Ту су најуспелије и најдубље Дучићеве песничке слике. Оне припадају поетици наслеђа симболизма, о којој у истоименој књизи говори Сесил Баура, тумачећи поезију Валерија, Рилкеа и Јејтса где се, као и код позног Дучића, „признаје да негде лежи тајна бића, чији покушај разоткривања песми често даје тон и смисао молитве”. Не само обраћање лирског субјекта Богу или анђелу, него и често присуство упитних форми у синтаксичко-интонационој структури ових Дучићевих песама („Који је сат у свемиру? / Дан или поноћ, шта ли је?” или „Ко чека на међи? О та / највећа тајна што траје”) или пак учестало завршавање реченица троструком тачком, даје Међи, Чекању, Тајни, Путнику или Химери ауру нуминозног, наглашено усмерава кретање песничких слика од чулног, предметног света ка ономе што ту предметност превазилази, ономе што је у исти мах и извор и ушће свеколиког постојања.

Драма бића које у себи носи божју искру, али ипак не може да проникне у противуречну суштину свога творца коме се на крају поново враћа, присутна је у свакој појединачној песми, али њено разрешење, њен први и последњи чин остају непознати. Мноштво питања свој одговор има у оној сверазрешавајућој неизговореној песми. Тајна човековог постојања постепено се у своди на тајну саме речи чије је изговарање краткотрајни прекид између два ћутања. Песнички изговорене речи чувају у Дучићевим позним стиховима нешто суштински неизговорено што остаје „иза међе”, у простору оне једне и једине песникове песме која остаје ненаписана. Та песма постоји у свемоћном и свесадржајном чистом безгласју универзума наслућеном у песми Међа:

„Знам, чува безгласна жица

Све звуке неба и света,

И црна поноћна клица

Све боје сунчаног лета...”

Предраг Петровић

Политика, објављено: 19.04.2008.

Благо цара Радована - О пријатељству

(Одломак)

Људи не смеју остати сами са собом. Жена је најбољи спасилац од Чамотиње. Људи се не жене толико из љубави и физичке потребе, колико из црне досаде, не зато да с неким поделе задовољство и срећу, које се нерадо деле, него да поделе досаду. И жена изневерава мужа више из досаде него из перверзије, као што њој то исто ради и њен човек.

Због досаде човек мења кућу, улицу, варош, земљу. Из досаде мења лектиру, чак и идеје и принципе. Човек не лови да убија животињу него да убије своје драгоцено време.

Сам са собом, врло си близу рђавог човека.

Човек тражи пријатеље кроз цео живот, и онда када то чини и без доброг плана и без доброг начина. Ово је често и разлог највећих несрећа, јер падамо на лажне пријатеље који су опаснији од непријатеља зато што носе маску на лицу и нож у рукаву.

Пријатељство има три мотива: пријатно, добро, корисно. Зато има и три врсте пријатељства: из дружељубља, из доброљубља и из користољубља.

Лакше се измире људи завађени после битке или непријатних дела, него после речи у којима је било увреда. Рђаво дело је нестало онога часа кад се преко њега прешло, јер се рђаво дело може поправити добрим делом; али се ружне речи не могу исправити лепим речима. Људи иронични били су често људи пуни духа; њима су се увек дивили више него што су их волели. Иронија, међутим, погађа већма онога чије је она оружје него и саму жртву.

Треба непријатеља задужити ма чим било. И оно што у људима постоји зверско, не може се укротити никаквим поклонима, колико се то може укротити лепом речју. Уосталом, никад човек према човеку није праведан, ни кад воли ни кад мрзи.

Највећма се воле они људи који имају исте врлине а највећма се мрзе они који имају исте мане.

Пријатељство се задобија пажњом већма него икаквим херојским доказима. Треба волети без обзира да ли смо одмах вољени у замену. И увек дати нашем пријатељу предност у заслугама тог пријатељства, а никад га не ставити у подређен положај, у којем би се осећао дужником

Добро је избегавати чест сусрет са непријатељем, али и са пријатељем. А за услуге боље се понекад обратити непријатељу него пријатељу. Има случајева где смо од непријатеља направили пријатеља само тим што смо му дали прилике да нас обавеже. Човек природно воли оног коме је учинио добро, јер онда у том другом човеку има нешто и од његовог дела и од његове лепоте.

Нико не воли несрећне, и свако избегава убоге. Млади иду само за срећним, а старци беже само од несрећних.

Глупост је највећи непријатељ зближавања међу људима; глупост је неумитни фактор непријатељства јер је извор свих неспоразума и заблуда. Глупак не верује да уошпте мудрост постоји. Увек се нађу два глупака да се један другом диве, и увек се нађу глупа жена и глуп човек да се пољубе у уста. Глупак се наслања на глупака, као слепац на слепца.

Непријатељи, то су често само наши прерушени пријатељи, које од нас дели само какав неспоразум или предрасуда. Половина ваших непријатеља мрзе вас само зато што мисле да их ви прежирете, и раде вам зло за леђима, мислећи да бисте то њима и ви учинили ћим бисте могли.

Ми немамо срећу да себи бирамо ни непријатеља ни пријатеља. Непријатељи нас сами пронађу и први нападну, а пријатељи увек дођу случајно.

Никад нас ни новац не усрећи, колико нас усрећи обична љубазност других људи. Има безбројно срећа које иду улицама и тржиштима. Топао поглед и љубак осмех наших познаника, усрећава и охрабрује више него материјална помоћ.

Зато на једном месту каже Платон да животиње имају урођени инстинкт пријатељства и непријатељства. Сократ говори Глаукону: "Можеш лако видети такав инстинкт код пса, а то је једна висока особина те животиње". Глаукон: "Какав инстинкт?" Сократ: "Да лаје на оне које не познаје, иако му нису учинили никакво зло; а да се удвара онима које познаје, иако му нису учинили никакво добро. Зар се ниси дивио оваквом инстинкту у пса?"

Има пријатељства врло чистих и искрених, али која ипак нису интимна. Руска интимност је продукт средине и климе. У Русији су ноћи безмерне и дани кратки, степе непроходне, шуме непрелазне, реке непобедиве. Пред таквим феноменима у природи, људи се скупљају у заједнице, у дуге вечеринке и посела, где се прибију једно уз друго да би били весели, и окупе се у заједнички рад да би одолели ветровима и просторима. Нигде нема таквог друзељубља, а зато нема нигде ни те доброте и љубави човека за човека.

Благо цара Радована - О жени

(Одломак)

Жене почињу бивати дубоко милосрдне тек кад су и саме дубоко несрећне, у срећи су бездушне и пустоглаве, сасвим обратно од човека који је добар само кад је срећан.

Код жена је урођено да вара на мало и на велико, свесно и несвесно, намерно и ненамерно, а врло често и без икакве зле намере, и чак сасвим често из најбоље намере: у највише случајева, само да би се већма допала. Али једна жена само вреди колико воли, а она вара и када највећма воли. Има жена које никад не кажу лаж, али никад не кажу целу истину.

Жена воли човека док јој верује. И онда када га не воли, она тражи да јој ипак верује. Не воли се бранити ни кад је крива; и хоће да има илузију да је држите за добру и кад то није. Кад је не држите за добру, она верује да је више не држите ни за лепу. А њој није довољно ни да изгледа лепа, него хоће да буде и једина лепа. Кад жена треба да се почне бранити, она се не брани, него престане да воли и почиње да мрзи. Зато, не објашњавај се, него или узми или остави. Дубоко је увређена кад је праве кривом, а није крива; а још је више увређена ако јој кажу да је крива када то одиста јесте. Жена нема осећања одговорности као ни дете; и она се брани сузама, а не разумевањем. Али и када моли за опроштење, то не знаћи да признаје кривицу, него избегава грубе сцене.

Брак се најчешће састоји од једног лажова и једног насилника. Жене када лажу, оне увек лажу на крупно и тотално; и кад имају да сакрију ситницу, жене негирају и све друго што је с том ситницом у вези, и то брзо, одлучно и коначно. Није нигде била, није никога видела, није ништа чула; не познаје уопште особу за коју је везују зли језици; није било ничег.

Ако хоћете да вас жена воли, треба јој дати прилике да вас сто пута слаже, и да увек изгледа као да то не видите.

Жена је и иначе увек једно биће за себе и за цео свет, а друго за човека којег воли.

Никад не питајте жену да вам каже нешто од своје прошлости. Ниједна не воли да има прошлост, нити јој даје какву цену; а ако вам крије прошлост, то није зато да њу не сачува за себе, него да вас не изгуби. Ако хоће да прећути прошлост, то је и зато што је жена према прошлости одиста равнодушна, јер жена по природи није романтик. Жена не подноси спомен. Она бездушно све крије јер не жели да има очи ни на чему што није у вези са човеком којег воли у том тренутку. Жена живи с дана на дан.

Само људи велике углађености и артисти у животу направе од љубави неисцрпни извор своје радости или своје туге. Лирски песник говори о својој љубави озбиљно као о створењу света. И данас је више на земљи самоубистава због пропале љубави, него због пропалог имања или пропале части. Просечни човек увек воли више жену него љубав. Код жена је сасвим обратно: ретко је којој жени довољан само човек, и која не чезне да буде вољена. Истина, много се на свету мање мисли о љубави него што изгледа. Љубав на свету одрзавају само жене и песници.

Човек воли љубав - бол, а жена воли љубав - радост.

Први знак да једна жена одиста љуби, то је кад се у њој јави неодољива и болна жеља да добије дете од човека којег воли.

Више за жену вреди један добар каламбур него најдубља Њутнова истина. За њу више вреди човек духовит него дубок, и а више блистав него духовит.

Свака жена је досадна осим оне коју волимо. Међутим, жени није досадан него само онај човек који јој се не диви, или који је не жели, или који се не диви макар њеном укусу, или се не интересује бар њеним псетом.

Најлепша је жена у љубави она за коју кажемо да је лепа а не знамо зашто.

Лепота физичка, то је неоспорно једна племенита човекова врлина. Уосталом, телесна лепота је само спољни израз виших унутрашњих човекових лепота, јер лепота није никад била особина зликоваца и неваљалих жена; и, неоспорно, увек поред физичких лепота у истом човеку борави још неколико било душевних или духовних квалитета првог реда. Има одиста најлепших очију које не умеју погледати и најлепших усана које се не знају осмехнути. Обе ове велике и неопредељиве лепоте су нематеријалне, јер су искључиво душевне. Леп поглед и леп осмех немају чак ништа заједничког са бојом очију или формом уста. Осмех, то је зора и свитање тела, највећи догађај и најлепши израз душевног у материји.

Да вас жена воли женски, морате с њом поступати мушки.

Човек заљубљен одмах мисли како да своју срећу подели, а жена мисли како да своју срећу удвостручи. Жени није довољно да добије највише од човекове среће, него да што више отме од човекове слободе. Јер јој је сношљивија њена беда него човекова слободан, пошто је човекова слобода, одиста, извор свих жениних неправда и несрећа.

Ако и животиње могу да мисле, онда оне имају о нама извесно, исто мишљење које имамо ми о њима.

Много је мање љубави на свету него у литератури; у једном роману има више љубави него у једном великом граду.

Постоје два могућа брака: брак за младе и за младост, и други за старе и за старост. Први да се подели срећа и обест, а други да се подели несрећа и болест. За један прође време врло брзо, а за други је увек на време. Паметан се човек ожени на време. У младости је брак ствар љубави и спола, а у старости је ствар слабости и страха од самоће.

Жена је, ипак и неоспорно, највећа илузија човекова. Не постоји ниједна срећа која је у стању да домаши радост љубави. Нема веће радости човекове од оне коју може да подели са једном женом. Нема за хероја ниједног правог тријумфа ако не може да свој победнички мач спусти пред ноге жене коју воли.