Оно што сваког посјетиоца Бијељине оставља без даха је прича о трагичној
љубави између Магдалене Маге Живановић, прве пјесникиње из Бијељине и
једног од највећих српских пјесника и књижевника Јована Дучића. Кренете
ли трагом ове приче, пут ће вас одвести у улицу Светог Саве, недалеко од
цркве Светог Георгија и некадашње зграде Гимназије, до мале, оронуле
куће обрасле у коров и заборав времена и људи. У овој кући, своју прву и
једину љубав пронашло је двоје младих, Магдалена Мага Живановић и Јован
Дучић. Некада је ова кућа била најљепша у Бијељини, а данас свједочи о
нашој немарности и небризи. Са малим балконом, урушена након пожара и
годинама препуштена сама себи, ова кућа одољева зубу времена и свједочи о
једној великој и трагичној љубави, чекајући да јој врате стари сјај и
да заузме право мјесто које јој вијековима и припада.
У јесен 1893. године Дучић стиже у Бијељину, који је у јулу те године
завршио Учитељску школу у Сомбору. Након тога добио је декрет Земаљске
владе којим се поставља за учитеља Српске основне школе у Бијељини.
Одмах по доласку, смјешта се у кућу познатог трговца Пере Живановића,
заправо његовог зета Јове Николића..
Тако је унука Пере Живановића и кћерка Јове Николића, Магдалина, звана Мага имала прилику да одмах упозна новог учитеља.
Одмах по доласку, Дучић се смјестио у најљепшу кућу у граду. „То ти је
кућа газда-Пере Живановића. Из протина сокака, како од Дашнице идеш, има
узан сокак што води према Живковића кући. Крај тог сокака ограда је
његова и његов одађжилук, ђе шљиве суши. Отуд се пређе у башчу, из башче
у авлију.“
Упознавши Магдалену-Магу Живановић, Дучић је био импресиониран њеном љепотом, а временом је упознавао и друге њене особине.
Дучић је са својим вршњацима у Бијељини-трговцима, осталим занатлијама и
ријетким намјештеницима основао драмску аматерску групу која је
припремала и давала позоришне представе разних комада са романтично
националним садржајима, којих је тада нарочито у српској књижевности
било заиста у великом избору и од разних писаца. Ти млади представници
новонастале грађанске класе града тражили су пунији и културнији живот
са личном афирмацијом у култури. И у том смислу била је запажена велика
јавна приредба у великој Сали новоизграђеног Хотела Дрина, на празник
Светог Саве 1894. год. Јован Дучић је припремио највећи дио овог
програма са својим аматерима из града, режирао је трагедију „Светислав и
Милева“ Јована Стерије Поповића и био тумач улоге несрећног Светислава.
Ово се све заснива на реалној претпоставци, јер је Дучић имао посебну
љубав и наклоност према књижевности још док је био у школској клупи. Те
године је процвјетала романтична пјесникова љубав, коју ће цијелог свог
живота носити као незараслу и неугаслу рану на срцу, која је остала све
вријеме младости усамљена и рањена, без исцјељења.
„Љубав, кашаљ и сиромаштво не могу се сакрити“, писао је Андрић, те се о
љубави између Живановићеве унуке Маге и сиромашног учитеља из Требиња
све више причало. Чаршије је чекала шта ће се догодити и како ће
реаговата чувена породица.
У причањима старијих становника Бијељине, Дучић и Мага су се морали
растати јер он као младожења није одговарао таквој дјевојци. Могло би се
претпоставити да су против Дучића били Магин отац Јово Николић и њен
брат Стево, који је сам покушавао да пише.
У мјесецу новембру Дучић и Мага обећали су се јадно другом. Годину дана
касније у писму Маги Дучић је подсјећа на то: „ Ја ти нисам дао прстен,
али сам ти дао нешто што више вриједи него комадић злата, дао сам ти
ријеч. Прстен је само формалност, а главно је поштена ријеч.“
Јован Дучић није одговарао њеном богатом оцу који није желио да му се
ћерка јединица уда за човијека из непознате даљине, него је тражио
пријатеља себи равна по богатству и положају. Као добро васпитана
патријахална ћерка, послушала га је и није се удала за Дучића, али ни за
„нађеног“ богатог трговца Брчака, Параносова, кога је отац свесрдно
својој јединици препоручивао.
У мају 1894. год. извршен је претрес Дучићевог стана по налогу Котарског
предстојника Чернија, и том приликом нађене су двије пјесме „Ој Босно!“ и
„Отаџбини“. Ријешењем земаљске владе од 10. јула 1894. год. под бројем
1872 Дучићу се забрањује вршење учитељске дужности на српским школама у
Босни и Херцеговини. Након тога Дучић је напустио Бијељину. Мага је
стегла срце када се растајала од свог вољеног. У једном писму, касније,
Дучић ће јој замјерити што није пустила сузу приликом њиховог растанка,
али лијепа и горда Мага знала је да крије свој бол. Тако су двије
Дучићеве пјесме придоњеле да он напусти Бијељину.
Бијељински Ромео и Јулија су тако заувијек раздвојени, вољом старијих
који су уништили једну искрену љубав: он је остао неожењен, а она
Магдалена Живановић неудата из пркоса због забрањене љубави. Магдалена
Живановић, кћерка богатог бијељинског трговца Јована Николића, несрећна
велика Дучићева љубав остала је у породичној кући у сјеновитом хладу
заборављена и напуштена, усамљена и неповјерљива, у свијету својих
успомена из младалачких дана гдје је проживљела своје дане, испуњена
тугом и болним сјећањем. Вјерна обећању које је пред олтаром дала оцу да
се неће удати за Дучића, умрла је 2. јануара 1956. године у дубокој
старости, у својој 80.тој години живота. Краткотрајни боравак у Бијељини
и љубав према Маги, остаће неизбрисиви и у пјесниковом сјећању. Дубоко
урезане носиће их у свом срцу до краја живота, скривајући тајну о једној
дјевојци и једној љубави. Јер Мага је дио Дучићевог живота, а Бијељина
је легендарно мјесто његове младости. Заметак новог, другачијег Дучића
потекао је из Бијељине. И зато се Бијељина може поносити што је њеним
улицама, једно вријеме корачала таква величина као што је Јован Дучић.
Извор: Туристичка организација Бијељина
