Јован Дучић - Посланик у „Вечитом граду”

У јесен 1933. године велики српски песник и краљевски посланик Јован Дучић поново се нашао у Риму. Блаженог осмеха који му готово никада није силазио с лица, сав распеван, са држањем каквог „дубровачког поклисара”, клизио је песник преко Виа Апиа.

Први пут, службовао је у Вечитом граду још у време Балканских ратова. Када човек има двадесет година у Риму, написао је једном, он сања о римским лепотицама, у тридесетим мисли на некадашње хероје и легије, у четрдесетим размишља о латинским мудрацима и беседницима, а са педесет мисао га носи ка давним хришћанским мученицима и свецима. Дучић је већ био ушао у шездесете године. „Песници су увек млади” забележио је, јер света ватра – љубав за све врсте лепоте и величине одржава његов дух и тело”.

Још је био стасит и усправан, и даље је волео лепе ствари и лепе жене. Волео је такође – страсно, као какву младу лепотицу – „Вечити град” коме је посветио сонете и путописе и који је сматрао за најлепши град на земљи. „Једини је град Рим који има сва наша доба и који даје свакој нашој страсти своје магије. И кад се вратимо овамо, ми увек откривамо овде нова чудеса и нове лепоте.”

Али у Риму су сада неке нове легије у црним кошуљама марширале улицама док је у престоници столовао нови „император”: Дуче.

Извештаји као путопис

О првом званичном пријему код Мусолинија 10. октобра 1933. југословенски посланик је написао опширан извештај. Фашистички вођа га је примио у Палацо Венеција у огромној канцеларији која је више личила на дворану, на чијем дну се налазио писаћи сто. Мусолини је стајао иза стола и, правећи се да не обраћа пажњу на посетиоца, пажљиво посматрао једну стару Страдиваријеву виолину, гладећи је прстима. Посланик је лагано пришао и тек тада му се Мусолини окренуо. Дучић се дубоко поклонио и рекао „Дуче, ја сам Дучић!“. Први разговор је био куртоазан. Дучић је говорио о свом завичају - Херцеговини, и о њеним везама са Медитераном и са италијанском провинцијом Ромањом одакле је био Мусолини. Коментаришући да су из Ромање потицале римске легије које су некада освојиле Балкан (Илирију) Дуче му је на крају казао: „Дођите код мене кад год имате шта да ми кажете”. Дучићев извештај о овом сусрету, жив, пун духа и писан богатим језиком, углавном посвећен описима палате и атмосфере салона и дворана али са мало политичког садржаја, југословенске дипломате у Београду су са занимањем читали као какав путопис.

Времена су била тешка и догађаји који су се све брже низали нису остављали српском посланику време да сасвим безбрижно ужива у лепотама града и земље коју су опевали песници које је волео – Виргилије, Тасо, Данте. Беше то година у којој је Хитлер освојио власт у Немачкој.

Дуче, оснивач фашизма, већ 11 година диктаторски је владао Италијом. Његова политика према Југославији била је готово отворено непријатељска. Југославију је сматрао творевином која је спречила Италију да поврати некадашње млетачке поседе у Далмацији који су јој били обећани током Првог светског рата. Иако су Краљевина Италија и Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца 1922. године закључиле Рапалски уговор о разграничењу, Мусолини је Јадран сматрао за Марре нострум (италијанско море) и на сваки начин настојао да дестабилизује суседну државу. Снабдевао је оружјем југословенске супарнике – Мађарску и Бугарску. Од 1931. године тајно је помагао хрватске усташе и македонску ВМРО у борби против власти у Београду.  У том циљу, у Италији и Мађарској створени су логори за обуку терориста.

Италија и њена политика годинама су биле главна спољнополитичка мука и главобоља краља Александра и његових министара спољних послова. Стога је место југословенског посланика у Риму било крајне осетљиво и важно, па је захтевало и изузетно спретног и виспреног дипломату који је с једне стране могао да се носи са честим променама политике и лукавствима фашистичког вође, а с друге да стекне одређено поверење римских властодржаца.

Дипломатска каријера

„Дука” (како су га називали пријатељи) имао је већ дводеценијско дипломатско искуство. Степеницама дипломатије кренуо је још 1907. године када је постао писар у посланству у Софији. Иако је у дипломатску службу ступио релативно касно за своје године – био је већ близу четрдесете (попут старијих жена, песник је увек љубоморно крио тачну годину рођења) – брзо је напредовао живећи готово непрестано узван земље: 1912. године постао је „секретар пете класе“ посланства у Риму; затим је 1914. године премештен у посланство у Атини где је остао током целог рата. Када му је у једној малој препирци око Винавера кога Дучић није подносио, Црњански пребацио: „Винавер је лежао у ватри за Србију и ишао на јуриш, Ви господине Дучић, нисте”, Дучић је одговорио да му за то није била дата прилика „али је зато Србију прославио у својим песмама”. Године 1918. постаје „секретар прве класе” и отправник послова посланства у Мадриду.  Следе затим службовања у Атини (1921), Женеви (1924), Каиру (где је био генерални конзул од 1925. до 1927.). Након двогодишње паузе (1927–1929) Дучић се враћа у Каиро као саветник посланства (1929). Најзад, у педесет и осмој години живота по први пут постаје краљевски посланик у посланству у Будимпешти (1932). Наредне године је премештен у Рим.

Ипак, за разлику од других колега писаца-дипломата, попут Милана Ракића или Иве Андрића, о којима је владало неподељено високо мишљење о њихових дипломатским способностима, у погледу Дучића оцене су се разликовале. Ово је можда долазило због самог песниковог карактера који никога није могао оставити равнодушним – једне је очаравао, друге нервирао. Једни су га проглашавали „маркантном фигуром у дипломатији” и „одличним дипломатом” (београдско „Време”, 1933.), човеком који је свршавао „посао са много... дипломатског такта и вештине, са урођеним господством...” (Милан Стојадиновић). Други су га сматрали за „плаховитог, личног, сујетног” човека који „на позорници у дипломатији игра једну улогу која му није одговарала” (К. Павловић) или за „надутог и таштог песника” (италијански министар спољних послова Ћано). Црњански је записао да је Дучића „сматрао у (нашој) дипломатији, за најомиљенијег козера”, то јест причалицу. Осим што је био велики песник и писац, Дучић је имао и изузетан дар конверзације који је врло користан у дипломатији.  У разговорима је могао да буде „невероватно занимљив”. „Његова златоустост... великог уметника, била је пуна полета, боје, величанствености. Имала је и моћ завођења и снагу убеђивања” (К. Павловић). „Све је одиста, у речима, написао је Дучић, речима које су увек највеће лепоте људске...”.

Немачки амбасадор у Будимпешти, хвалећи Дучића као човека „ваљаног карактера” истицао је да се као југословенски посланик у Будимпешти он „мало истакао” и да у мађарским службеним круговима „његова политичка способност није високо цењена”. Није, стога сигурно у којој мери је Дучић добио положај у Риму захваљујући својим дипломатским заслугама а колико је то била последица његовог угледа код краља Александра и мољакања код других политичара у Београду.   „Сви (југословенски) министри иностраних послова одреда имали су готово болећиву сентименталност према бесмртном песнику”, написао је један његов колега из министарства. Када је одлучено да посланика Милана Ракића у Риму замени Дучић, тадашњи министар Јевтић на напомену да „једног песника мењамо другим” наводно је рекао: „али са овим другим, лакше ћемо мимо њега, наставити тајне разговоре (са Мусолинијем)”.

Између дипломатије и тероризма

Врло брзо током боравка у Риму, превелика Дучићева самоувереност, као и одређено поверење које је стекао према Дучеу, довела га је у околност која је могле да га скупо коштају. Док је он преносио извештаје о наводној Мусолинијевој спремности да побољша односе, спремао се злочин. Током боравка краља Александра и краљице Марије децембра 1933. године у Загребу југословенска полиција је у последњем тренутку разоткрила усташку заверу иза које је стајала Италија.

На прве вести о покушају атентата у Загребу, Дучић је дао изјаву да је вест измишљена и да завере није ни било. Када је вест потврђена, Дучић је направио нови дипломатски „гаф“. Демантовао је сваку умешаност Италије у догађаје. Међутим, истрага је утврдила супротно. У то време Анте Павелић и његови сарадници слободно су се кретали по Италији. Оружје су добили од Италијана. Краљ Александар се озбиљно наљутио због несмотрености свог посланика.

Што је бивао старији Дучић је све више испољавао равнодушност за оно што није било књижевност, уметност или историја. Према сведочењу једног његовог пријатеља, Дучић се у Риму углавном занимао за обиласке антикварних трговина где је куповао старо камење и старе слике које је наменио Требињском музеју. Желео је да нешто учини и за свој вољени завичај. Крајем лета 1934. године упутио је у родно Требиње 15 сандука тешких 5000 килограма у којима су биле књиге и разни уметнички предмети за градску збирку.

    

У раздобљу од 1929. па све до смрти 1934. године, краљ Александар је покушавао да поправи односе са Италијом и да постигне споразум који би обезбедио трајан мир на Јадрану. Био је спреман да Мусолинију, са којим је одржавао везе преко незваничних посредника пружи велике уступке, па је чак разматрао могућност да Италији понуди коришћење базе у Боки као и договор око италијанских интереса у Албанији. Ову политику приближавања Италији подржавала је Француска. Мусолини се као и обично колебао између споразума и продубљивања сукоба.       

   

Закључење такозваних. „римских протокола” између Италије, Мађарске и Аустрије марта 1934. године, у Југославији је схваћено као покушај стратешког заокруживања од стране противника. Југославија је у исто време 1934. године закључила Балкански пакт (са Грчком, Румунијом и Турском) као и посебан уговор са Бугарском. Покушавајући да искористи тадашње супарништво Италије и Немачке (посебно око Аустрије) краљ Александар је настојао да се приближи Немачкој, са којом је Југославија склопила важан трговинску уговор 1. маја 1934. године. Била је то „опасна игра којом је медвед позиван да истера вука” (Ј. Хоптнер).

    

У разговорима са послаником Дучићем, Мусолини га је уљуљкивао причама о италијанско-српском пријатељству. „Ми смо ближи Србима, говорио је Дуче, него Французима... Уосталом, треба да знате и ово: ми смо увек знали да су наши стари пријатељи били Срби, а не Хрвати. И све то до 1929 – када су се сами Хрвати бацили у наше наручје”.

   

Ипак, Дучић више није наседао на Дучеову слаткоречивост. Марта 1934. године јавио је краљу: „Што се тиче терориста, више је него вероватно да шеф владе (тј. Мусолини) зна све до појединости, пошто фашистичка акција против наше државе, нарочито последњих година, узима размере једне скупе и компликоване организације”. И заиста, атентат се припремао...

   

Деветог октобра 1934. године, краљ Александар је стигао бродом у посету Француској. Тачно у 16 часова напустио је палубу разарача „Дубровник” укотвљеног у марсејској луци и у отвореном аутомобилу, у пратњи француског министра Луја Бартуа, кренуо булеварима Марсеја. Маса народа је поздрављала. Када су кола стигла на трг код берзе један човек се одвојио из гомиле. Био је то Владо Черноземски, припадник ВМРО и професионални убица. Изненада је скочио на папучицу аутомобила, одбацио цвеће и из пиштоља испалио више хитаца. Атентатор је био брзо онемогућен али Александар I Карађорђевић је већ након неколико минута био мртав.

   

Убиство је потресло, не само Југославију, него и целу тадашњу Европу. Истрага је показала да су главни организатори атентата усташе - Павелић и Кватерник – који су се тада налазили у Италији. Мусолини је одбио да их изручи Француској. Наиме, италијанска тајна полиција је од почетка била повезана са организацијом атентата.

Судбоносни дани

„Краљ Александар је био жртва кад је свако мислио да је тиранин; и био је прогоњен кад су веровали да прогони друге”, написаће Дучић о покојном суверену. Југославија је је у Друштву народа намеравала да покрене званичну тужбу против Италије. Међутим, након интервенције Француске и Енглеске, које су то спречиле плашећи се даљих међународних компликација па и рата, Југославија је децембра 1934. године званично оптужила само Мађарску (на чијој земљи су се терористи припремали). Гледање „кроз прсте” Мусолинију од стране западних савезника чак и у овако драстичним околностима, изазвало је велико разочарање у нашој јавности. Тадашњи југословенски премијер Стојадиновић је написао: „Овај случај отворио нам је очи и упозорио да се не можемо ни у кога поуздати до у саме себе, кадгод се наши интереси не буду поклапали са интересима великих сила.”

    

Са променом власти у Београду, нарочито након доласка Милана Стојадиновића на место председника владе и министра иностраних послова (јун 1935.) Југославија је отпочела са тзв. „политиком здравог разума”, то јест приближавања Немачкој и Италији и удаљавања од Француске. На ово су утицале и нове међународне околности: у октобру 1935. године Италија је напала на Етиопију и бар за неко време престала да се бави Балканом; јула 1935. нацисти су убили аустријског канцелара Долфуса припремајући „аншлус“ што ће Хитлерову Немачку довести на северне границе Југославије; почетком 1936. немачка војска је ушла у демилитаризовану Рајнску област; у јулу 1936. године отпочео је шпански грађански рат; октобра 1936. Мусолини је најавио Осовину Берлин – Рим... Попут каквог кинеског мудраца, Стојадиновић је изјавио да југословенска политика треба “буде мудра као змија а нешкодљива као голубица”.

   

Септембра 1935. године у једном писму Дучић каже: „Ми у Риму преживљавамо... судбоносне дане. Ја морам стално бити у току догађаја и зато и не стижем ни на једну личну ствар.” Ипак, његов сачувани дневник сведочи о непрекинутом монденском животу дипломате-песника: „Вечера код барона за 60 лица, подељених на шест столова, у сали за играње...” Дучић је одржавао и везу са једном много млађом, па уз то још и удатом женом коју је у дневнику звао „Анџела”: „Са А. шетња на Виа Апиа. Нема лепше вечери у животу него у оваквој шетњи по античком гробљу са једном младом женом...”

  

Наступало је ново раздобље и у југословенско-италијанским односима. Током 1936. године, посланик Дучић је у низу разговора са италијанским министром Ћаном припремио основе за тајне преговоре између две земље. Гроф Галеацо Ћано је те године постао министар спољних послова Италије. Иако Мусолинијев зет, он је као „нови човек“ на челу дипломатије био неоптерећен ранијим догађајима па је могао да покрене и нове иницијативе. У првом важном разговору из октобра 1936. о ком је Дучић послао извештај, Ћано је изјавио да „жели са Југославијом ликвидирање (лоше) прошлости” и да „хоће приближавање, затим споразум...”

У то име, позвао је југословенског премијера Стојадиновића да започну преговоре како би „се од Италије и Југославије направиле не две пријатељице, него две сестре”. На крају разговора, Ћано је изричито тражио да Дучић лично оде у Београд и да усмено пренесе његову поруку. Након позитивне реакције („с много слатких речи”) из Београда, у другом разговору са Дучићем 21. новембра 1936. године Ћано је био још „отворенији и опширнији” па је предложио да Италија и Југославија склопе „савез на принципу осовине Берлин–Рим”.

   

У свом извештају, Дучић је иронично прокоментарисао да Ћанов предлог можда подсећа на француску узречицу „буди ми брат или ћу те убити“ остављајући свом шефу, Стојадиновићу, да сам оцени „да ли је овај препад у интересу наше отаџбине”. Занимљиво је да је Стојадиновић два Дучићева извештаја о разговору са Ћаном у целини пренео на страницама своје аутобиографије (Ни рат ни пакт) што бар делимично оповргава тврдње да се велики српски писац налазио у Риму како би „само глумио на позорници“. Ипак, када су отпочели суштински преговори о италијанско-југословенском уговору, Стојадиновић је за преговараче одредио посебне делегате, а не посланика у Риму. Били су то Иван Суботић, посланик у Лондону, задужен за политичка питања у преговорима и Миливој Пиља, директор у министарству трговине, задужен за економска питања. У свом дневнику, Дучић је иронично коментарисао: „Дошли су у Рим делегати Пиља и Суботић, Полукс и Кастор београдске наше дипломатије”.

Тајни преговори у раздобљу јануар–март 1937. су се прво одвијали у једном римском хотелу, а затим у побочном крилу министарства унутрашњих послова. „Дучић није био најзадовољнији, пише Стојадиновић, што је он остављен по страни у тим директним преговорима”.

 Наш први амбасадор

Политички споразум између Италије и Југославије, који је потписан 25.3.1937. године (назван и пакт Ћано-Стојадиновић), био је један од најзначајнијих билатералних уговора које је закључила Југославија уочи Другог светског рата. Уговором је уређен низ проблема између две земље, попут гаранције заједничке границе, питања третмана мањина, спречавања деловања усташа, унапређења међусобне трговине, па чак и односа две земље према Албанији. Посланик Дучић је присуствовао свечаности потписивања у Београду. То је био практично последњи политички догађај у коме је Дучић формално учествовао пре него што ће бити премештен. Већ у мају 1937. године обавештен је да ће бити постављен у посланство у Букурешту. Стојадиновић је истицао да је у знак „признања и захвалности” Дучића „унапредио”. Приватно међутим, Стојадиновић је причао да је постало немогуће радити са Дучићем у Риму. Наравно, Дучић је о свему имао другачије мишљење: „Овде где сам ја први довео у везу Београд са Мусолинијем (са којим се до сада општило преко Париза) сад ме одавде креће Стојадиновић који вероватно има своје планове којима бих ја стајао на путу”.

Аве Сербиа

Твоје сунце носе сад на заставама,

Ти живиш у бесном поносу синова;

Твоје светло небо понели смо с нама,

И зоре да зраче на путима снова.

Још си уз нас, света мајко, коју муче:

Све су твоје муње у мачева севу,

Све у нашој крви твоје реке хуче,

Сви ветри у нашем осветничком гневу.

Ми смо твоје биће и твоја судбина,

Ударац твог срца у свемиру. Вечна,

Твој је удес писан на челу твог сина,

На мач његов реч ти страшна, неизречна.

Млеком своје дојке нас си отровала,

У болу и слави да будемо први;

Јер су два близанца што си на свет дала -

Мученик и херој, кап сузе и крви.

Ти си знак у небу и светлост у ноћи,

Колевко и гробе, у колевки сунца;

Ти си горки завет страдања и моћи,

Једини пут који води до врхунца.

Ми смо твоје трубе победе и вали

Твог огњеног мора и сунчаних река;

Ми смо, добра мајко, они што су дали

Свагда капљу крви за кап твога млека.

Дучић је премештај доживео веома тешко, као неку врсту деградације. Резигнирано је записао у свој дневник: „Мој бол је чисто морални, интелектуални, естетички... ја сам овде... преживео... четири године сталне екстазе пред три хиљаде година овог града... Да Луј XIV или Марко Аурелијус владају мојом земљом, оставили би ме у Риму до мог последњег дана живота”. Описао је и последње сусрете са римским властодршцима, са краљем, премијером, министром. „Колико верујем да Мусолини жали мој одлазак из Рима, толико сам сигуран да је гроф Ћано или равнодушан или чак задовољан”. Колико је било Дучићево огорчење види се и по начину којим је у дневнику у најгорим цртама описао свог наследника (посланика Б. Христића): „За главу мањи и за памет нижи од свих других људи. Без икаквог штива и без сенке духа... Био би несрећан избор и да представља Абисинију а не Југославију.”

Ипак горчину одласка из Рима кнез Павле и Стојадиновић су славном писцу засладили, унапредивши га у ранг првог југословенског амбасадора (или „поклисара” како је то Дучић волео да каже користећи стари дубровачки израз) у историји Србије и Краљевине Југославије. До тада, Југославија је имала само посланства и конзулате. У Букурешту је 1937. године отворена наша прва амбасада. Дучић ће често с поносом истицати како је он „први и засада једини југословенски поклисар”! 

Међутим, амбасадорским звањем могао је да се дичи само до 1940. године. Тада је премештен у Мадрид и тако враћен у ниже звање посланика. Није великан за мале људе, рекао би разочарани Дучић.

(Фотографије су из Архива Југославије у САНУ)

Извор: Политикин забавник
Аутор: Душко Лопандић 

Благо цара Радована - Књига о судбини

Цар Радован је цар царева, владар судбине, господар свемира. Он носи златну секиру на рамену, јаше коња који је бео и висок као брдо под снегом, и на руци држи буљину са огњеним очима како би могао ноћу видети пред собом. О њему говоре у мојој земљи само људи који су полудели. Али су затим у њега поверовали и сви мудраци. Цар Радован има круну од хартије и по плашту лудачке прапорце. Има ноге и руке зелене као трава, јер живи на копну и у води. Нико не памти његово порекло, ни име његове породице, нити зна за његове пријатеље и непријатеље. Он пролази кроз небески простор као црни облак пун грмљавине, и по водама као брод који гори. Нико не зна његове битке ни тријумфе, јер његова моћ није над војскама, ни његова слава у бојним подвизима. Он царствује у миру своје величине и сунча се на сунцу своје снаге и лепоте. Он се крије од сваког, а ипак свако има његову слику у очима и његов глас у ушима. Где су његове палате и његови вртови? И где су његове беле жене, и његови брзи коњи, и његова свилена стада, и његови љути пси за стадима? Чувају ли његова врата људи или змајеви? Само лудаци, чији је он једини цар и господар, самодржац и покровитељ, знају путеве који воде у његово царство, и знају где су мостови преко којих се прелази и његове покрајине пуне сјаја и пуне музике. Јер је људски ум ограничен на оно што је видео и чуо, а лудило је једино безгранично и слободно од свих ледених закона свести и сазнања. Слобода, то је лудило; и само лудаци су слободни. 

Цар Радован је цар лудака који су увек добри. Он зато плива у људској крви само кад је отрован, и пребива у њиховом уму тек кад је већ помрчао, изато су га само они који су изгубили све путеве нашли на својим тамним беспућима. Њега познају само лудаци који више никог другог не препознају; и с њим говоре само они чије речи више нико не разуме; и за њим вапе једино они који су се већ одрекли свега земаљског и људског. – Сви људи имају истоветне среће и несреће откад су постали, а само лудаци имају сваки сопствену срећу. Само они нису једнаки самом себи, него се обнављају увек нови. Сви људи виде ствари скоро подједнако, а само лудаци имају своја лична мишљења. Велика мудрост се налази по дну мрачног понора; и само су најлуђи људи говорили најдубље речи. 

Цар Радован није постојао другде него у очима које су изгубиле свој поглед. Само лудаци говоре о благу тог цара, и зато копају ноћу и на припеци, пробијају лед, буше студену земљину кору. Сву су земљу безброј пута испреметали. По самотним виноградима, заборављеним црквинама, по дворцима порушеним и пуним трња, свуд су копали, бушили, обарали, превртали. Безбројне војске лудих копали су с краја до на крај по мојој земљи. Свуда су прошле те црне чете изгубљених за живот, бивши људи који су се одрекли сваког додира са нама. Они од памтивека траже благо цара Радована; копају железом и каменом, и грањем, и ноктима, и зубима; копају док не попадају мртви! Читава покољења полуделих људи тражили су благо царево, закопано негде неизмерно дубоко, ко зна где, у нашим пољима. Допирали су често до у саму утробу земље, бушећи без сна и одмора; али је то благо тонуло све дубље, и мамило све свирепије. Тако ће трајати докле буде сунца и месеца. 

И увек ће копати, а никад двојица заједно. Јер је царев наследник само онај који буде најдубље копао, и који умре копајући, и који не би казао и када би најзад његов ашов одиста ударио у црна врата подземне палате у којој је благо цара Радована, цара свих царева, и владара свих судбина. Увек копати, док други не дође да копа! Јер само други сметају да нађемо срећу где хоћемо. Лудаци то знају боље од мудрих. – Али знају то и мудри. 

Нису само лудаци који копају за благом цара Радована. Сви људи знају да има у животу још увек једно закопано благо за сваког од њих. Сви људи копају: сви људи од акције, људи од полета, од силе, од вере у живот у циљ, и од вере у невероватно и у немогућно. Једни копају у пољу и у шуми; други у идеји, у идеалу, у химери; трећи у интриги и у злочину. Сви траже и вапе за царем тог вечног неспокојства и вечног трагања. Свет би нестао да нема тог цара, и ослепео би да не сја у помрачини његово неслућено благо, и очајавао да нема његове маније ни опсесије. – Јер сваки човек нешто тражи; свако је упро свој поглед безумља и себичности у неко место где мисли да стоји закопано благо цара Радована. Нема никог ко не верује да нема још нешто његово које треба пронаћи. И свако верује да своје благо треба кришом тражити, кришом и од најближих и од најмилијих. Сви су лудаци. Сви су људи омађијани и отровани. Јер цареве палате су високе до изнад сунца дању, и до изнад звезда у мраку када седам влашића пролазе мирно све границе немира и очајања. Сви су људи лудаци.

Царево благо је отров овог света. О њему сањају Песници, који живе у вечном неспокојству да објасне божанство кроз његова дела, и да га посведоче својим сопственим стварањем. 

О њему сањају и Хероји, јер мисле како само они треба да себе баце у огањ па да сутрадан буде добро свима, и да затим сви људи нађу своје благо.

О њему сањају и Пророци , који у свом лудилу, проричу увек неку нову срећу и нову обећану земљу. И, најзад, о њему сањају Краљеви, што хоће да владају силом љубави или силом мржње.

О њему је сањао Мојсије кад је ишао за огњеним стубом, и Цезар кад је прешао Рубикон, и Колумбо кад је своје једро поверио ветру који га је водио у земљу о којој није знао ни шта је ни где је. То благо царево тражи и звездар који гледа маглу на звездама; и ботаничар који тражи сву тајну плођења у срцу једног цветића; и свештеник који враћа веру у окорело срце неверних. Сви људи траже јер су сви луди! Крв свију је отровао цар Радован који живи и у трави и у води, силни цар који пролази небом као облак пун грмљавине, и морем као брод који пламти у пожару. 

Цар лудака, али и цар свију људи од акције и идеала! Цар оних који у лудилу срца или у лудилу мозга верују у невероватно и остварују немогућно! Цар Радован је цар царева, силнији него херој Агамемнон, богатији него Мида, дубљи него пророк Језекиљ, и мудрији него цар Соломон. Све очи овог света упрте су у њега.

"Верујем у Бога и у српство" - Јован Дучић

Чикаго, 1942.

Предговор

Салонски господин и мајстор модернога стиха и тона у српској поезији, у прози и стиху – Јован Дучић, у пјесништву је познат као поета међузвјезданих простора и писац времепловних путописа и интелектуалних писама.

Као дипломата, Дучић је био упућен да се бави и политиком – не политиком као трвењем и ситним међусобицама колико једном философијом политике, укупним погледом на политички амбијент са једнога вишега, надпартијскога, тј. надпартикуларног становишта, које је духовно, културно, народно, државно... Тако, његова дипломатска служба, дуга колико нечији животни вијек, није била ни чиновништво, ни рутинска прагматика – него трагање за мотивима и односима, улажење у дубоке коријене, са циљем да што адекватније дијагностицира, тј. разазна, замршене односе и стегнуте чворове у организму државне цјелине југословенске. Због тога он се упушта у дубоке продоре далеких историјских етапа, консултује научне ауторитете и бирану литературу, упознаје се са документима архивских фондова... али се не бави историјом у општепознатом смислу ријечи. Он не остаје толико на феномену историјских збивања колико понире у њихову суштину. Зато никакво чудо није било замене када сам прочитао да нико није поимао историју српску као он и епископ Николај: њих двојица су философи српске историје, јер посежу за њеним дубоким ткањем, и отуд – особито Дучић – држе је у својој пажњи изнутра. Дучић историчар гледа историју изнутра и превладава метаисторијом; он није пророк коме Бог открива будућност, нити интуиционист који из себе полази, него философ који на основу минулих догађаја и свога савременог стања, као премиса – закључује, а епископ Николај иде још даље па историји налази разјашњење у метаисторији, а овој – у хришћанској есхатологији. Дучићеви исходи из тих анализа и њихових синтетичких приказа предложени су у огледима сабраним међу корице књиге коју Издавач пружа у руке читаоцу и нуди је његовој пажњи; они су толико дубоки да добро подсјећају својима дубинским захватима на психологију исповијести (ова стара словенска ријеч, сачувана у нас до данашњега дана, у преводу на савремени начин казивања значи: исказивање дубокога знања, изношење на јавност скривенога смисла – слично искрености: искренути, отворити, изручити свој интимни садржај, односно мисао).

У дипломатији ријетко кад има искрености, односно исповиједања. А шта је ово код Дучића? Ово је нешто дубље, шире и више од стилизоване дипломатије; ово је студирање из кога проистиче уметничко реаговање и философско закључивање – али обоје произнесено једним тоном и реченицом која иде у стваралаштво. Овдје је Дучић истраживач и научник, психолог и етичар високо надмашио Дучића дипломату: у Дучићевој личности је човјек стваралац превладао дипломату чиновника! Сјећам се једног његовог текста који је писао негдје при крају својих каријера; и службене и животне; у њему каже да само паметан човјек може да буде поштен, искрен. Глупак који једва увиђа своју унутрашњу пустош нема храбрости да се отвори, него измишља, јадник, неке веома ријетке и површне мреже који ма скрива своју духовну биједу, остављајући привид неке површне интелигенције. У огледима који слиједе видимо Дучића управо таквога: и паметнога и моралног, и отворенога и храброг. Али у једноме од својих огледа у коме је, као у огледалу, одсликан његов лик, унутрашња његова страна – а писао га је кад је био на врхунцу славе, кад је био још млад а већ богат, чувен и признат – очигледно задовољан и срећан, рекао је, приближно, овако: да је неко мојој мајци рекао да ћу бити конзул, она би била пресрећна, јер је конзул за њу био нешто велико; а ја сам постао и више од тога – амбасадор, и то међу првима југословенским! Ови текстови нам на свој начин казују да је Дучић дипломата доживљавао насукавања свога државног брода на хридине и доживио коначно бродолом 1941. крајем те и почетком идуће, 1942. слушао поразне истините вијести о биолошкој катаклизми једнога нараштаја; али народ који је оставио иза себе онакве велике вриједности и величанствена остварења о којима је он дао понеки кратки, реченични или пасусни осврт у текстовима своје умјетничке прозе или у својим низовима Царских сонета, или у историјској студији о грофу Сави Владиславићу – тај народ је, тиме, зашао у безвремено и вјечно; зато он не пролази, него, једноставно, налази се, постоји, истрајава – јесте! Велики дипломата који сад говори као философ и етичар, умјетник и стваралац, предлаже трезвеност и памет. Вазда је имао херцеговачке смотрености и обзира, и финих манира и такта, својственога господскоме Дубровнику у чијем је залеђу рођен; али сад, кад се примако одласку из овога свијета, он саопштава своја запажања и излаже своја размишљања изведена из података двојаког поријекла, из књига и искуства. То звучи готово тестаменатски.

Његова вјера у Бога није блиједа вјера европскога деисте за кога је Бог беживотно метафизичко начело; његова вјера није ни паганска редукција вјере која обожава појаве из овога свијета, као, рецимо, нацију, него је његова вјера – вјера лична и дубоко проживљена у једнога личнога натприродног Бога коме се човјек молитвено обраћа, а он интервенцијама одговара, али не по стихији и морању, него по вољи и хтјењу. Лични Бог који је нестворен и трансцендентан оглашава се у историји својим интервенцијама у токовима историје уопште, па и српске. Зато његова вјера у српство нема над собом "затворено небо" које не прима ни плача ни молитве, него управо отворено кроз које долазе и опомене и помоћи, и допуштају се искушења. Кроз небо се открива Божја брига о синовима на Земљи, и обратно – диже се к Богу благодарност синова.

Читаоче, узми и читај, али лагано и с размишљањем, застајкујући и осврћући се на вријеме – и оно кад је књига написана, односно настала, и ово кад је ти читаш. Читај и размишљај! То ће бити најнепосреднији увод у читање и одговарајуће поимање дубоких садржаја књиге коју већ имаш у рукама. проф. др Димитрије М. Калезић

Југословенска идеологија

Истина o "Југославизму"

XV

Српски народ, а то је не само Србија, него и цело Уједињено Српство, место да се 1918. формирало у једну огромну и етнички хомогену групу, и следствено у једну велику државу, примило је на себе дужност да пристане на границе Југославије које су само на мору имале дужину од ништа мање него 1.000 километара од Сушака до Улциња; а на суху, двоструко толико,од Ђевђелије до Крањске! За одбрану онолике обале, требала би једна прескупа ратна морнарица какве од великих сила а какву ми никад нисмо могли ни замислити са нашим малим буџетом. За одбрану сувоземне онако бескрајне границе, требала је тако исто војска једне велике силе, са оружањем, које је изискивало огромне трошкове, и за набавку и за уздржавање! Са илузијама да ће наши ондашњи побеђени непријатељи остати целог века и даље обезоружани, ми смо наивно веровали да ће херојство српско, помогнуто патриотизмом хрватским и познатом отпорношћусловеначком, бити гарантија мира довољна и за цео европски исток.

Ово је била једна кобна обмана. Југославија са таквим границама, и са онаквим буџетом, била је, дакле, од првог момента један политички апсурдум. Француска је, на пример, са две стране ограничена великим планинским ланцима, Алпима према Италији, и Пиринејима према Шпанији; а с југа морем, где је могла у изванредним лукама држати флоту према њеном онда најбогатијем буџету на континенту; а са запада је граничила Океаном који су западне државе по природним законима њиховог положаја, требале увек да заједнички бране морнарице двеју савезничких држава (а не само једна од њих). Узимам овде за пример само питање граница ове једне европске државе, која је имала срећу да према Немачкој, главном непријатељу, има једну једину границу отворену. Скоро не ни већу него што је такву границу имала бедна Југославија према тој истој Немачкој, 1941. године!

Већ само овакво питање будуће државне границе било је довољан разлог да се идеал уједињења сматра веома компликованим. Скупштина у Нишу је 1914. објавила да ће Србија ратовати и за ослобођење Хрвата и Словенаца, верујући да ће то ови радосно поздравити, али ни оног дана у Нишу ондашњи државници нису тим мислили и на уједињење, које је већ много сложенији проблем, као што се видело и на другим примерима европских држава. Србија је узимала обавезу да и својом крвљу брани сутра, и то против две велике силе, своје нове суседке, Немачке и Италије, западне границе, дигнуте већ до Триглава и до Муре! Зар то није био апсурдум.

Питамо се да ли се ондашња наша влада питала: шта Срби у замену и сами добијају за такву тешку обавезу против великих сила? Како таквој обавези одговара хрватски и словеначки унос у тај општи капитал, у то заједничко државно остварење? Скоро ништа, ко имало познаје истински случај са овим питањем. У војничком погледу, (нашто је Србија највише полагала), нико није смео мислити да ће са осећањима која су Хрвати увек имали према Србима, а нарочито оним са каквим су ушли били у државну заједницу, и са мешањем католичанства и аустријанштине, битних духовних оријентација хрватских, икад Хрвати гинути уз Србе, ма на којем фронту, и према којем било непријатељу. Већ првих дана уједињења, Хрвати су врло искрено у Загребу истицали да се никад не би борили за српске границе у Јужној Србији или на Тимоку.

Уопште, ни о каквим заједничким херојствима нису Хрвати дали да се говори широм целе њихове земље. Они су окретали чак на смешно српску ратничку историју, славу српске војске, која је била слављена као херојска и од свих непријатеља, а не само од пријатеља. Не признавајући да је ишта Србија допринела ослобођењу њихове земље, један хрватски министар, др Крајач, повикао је једном цинично у Скупштини, и то кратко након уједињења: “Реците нам колико кошта та крв коју сте пролили за Хрватску, да вам је платимо…”.

Никакве ни економске користи није имала Србија, ни српски народ око ње, удружујући у заједничку државу богате српске земље са пасивном Далмацијом, пасивном Словеначком, и за 1/3 пасивном Хрватском… Никакав њихов производ, ни природни ни индустријски, није био Србији неопходан, пошто је Српска Земља имала све исте природне производе и сама у изобиљу; а индустријске је могла јевтиније набавити из Мађарске и Италије. Међутим, Хрватска своју индустрију није могла продати ни у Италији, ни у Мађарској, пошто су обе индустријски богатије; а могла их је продати само српским аграрне.

Тако треба разумети цветање индустрије хрватске, и дизање Загреба до велеграда, пошто што она земља није рађала више под управом Београда него под управом Пеште и Беча… Тако и разумевајте изградњу Сушака, и велики процват Сплита. – Међутим, Хрватска није престајала са кукањем да је покрадена, ни онда кад је српска Војводина, једна од житница Европе, сама плаћала 52% целокупног државног пореза. Шта више Хрватска мало што није упропастила државу већ сутрадан по нашем уједињењу, са лакоумошћу која је превазилазила и сав цинизам ондашњих хрватских вођа.

Већ првих дана је Загреб позивао народ да не иде у војску. За аграрну реформу, коју је Београд дрзнуо да решава, (иако то никад нису хтели ни Мађари, ни Аустријанци, ни Турци, и која је увек непопуларна ствар), Хрвати су објавили своје протесте са највећим клеветама против Срба. И онда када је ту реформу спроводио Павле Радић!… На све европске конференције које су се где држале у оно време – у Паризу, Версаљу, Трианону и Рапалу – из Загреба су ишли меморандуми тражећи хрватску републику. Радић се у младости казивао Југословеном, – чак и Србином, сматрајући, иако нетачно, да су то два имена истог народа. (“Ја сам Србин који говори хрватски” викао је једном приликом овај љубитељ каламбура). Али у 50-ој години је пошао да руши монархију, и ствара републику у којој би он постао претседником. –Духовни бојкот Загреба против државе, био је нечувен. Радић, који је певао химне Фрањи Јосипу за живота Царевог, одржао је један плачеван некролог у Сабору кад је дошла вест о Царевој смрти; и заједно са осталим члановима Сабора гласао да му се у Загребу дигне споменик…

Повика из Загреба против неспособног чиновништва и корупције, било је стварно само повика која је постојала свугде по Европи после рата, повика против општег зла.

Хрвати су бојкотовали државни зајам, а последица тога је био пад наше валуте, и милијардама губитка. Хрвати су бојкотовали и праводобно изграђивање железница, што је нанело такође огромне штете, и још већи пад валуте. Али не само огромне штете Србима, на које се гађало у њиховим богатим крајевима, него и против Хрвата, у њиховим убогим земљама, неразвијеним и пасивним… Промена њихове аустријске круне у ондашњу државну монету, српске динаре, у сразмери 1:3, направило је једну незакониту трговину са нашом валутом, јер нису мењане само употребљаване и прљаве хиљадарке хрватских сељака, него и вагонима новоувезене кријумчарене хиљадарке загребачких банкара, из Пеште и Беча преко Муре у Хрватску.

Правећи овакву саботажу држави, Радић је био окривљен и затворен, (уосталом врло неполитички, и доста ступидно), али кад се он вратио затим у ондашњи радикалски Београд, прва му је мисао била да оде да благодари Краљу, и ушао у Двор пољубивши, на очиглед свију, десни стуб Дворских врата. Србијанци су ово сматрали својом победом. Међутим, нешто доцније, исти Радић је тражио од чланова своје велике странке да нико не оде на откривање Штросмајеровог споменика у Загребу, како се не би правила забуна између његове политике, искључиво деструктивне, и Штросмајеровог “југославизма”, тобож конструктивног.

Др Влатко Мачек је пошао истим путем, кад је, пре мало година, тражио да промени своје име Југословенска Академија Наука у Загребу, коју је тако назвао Штросмајер да би је направио бар њеним самим именом, ако не и значајем својих академика, централом на југу словенском. Мачек је тражио да се не зове више Југословенском Академијом, него Хрватском. – Додајмо овој историји “југославизма” загребачког још један факат. Кад су 9. априла 1940, неки поштоваоци Штросмајера хтели дати опело у Загребу за спомен 35-годишњице смрти ђаковачког добротвора, монсињор Степинац, бискуп загребачки, тог се дана нашао на путовању, да не би узео учешћа у прослави Штросмајера, чије се име доводило, – иако погрешно, – у везу са “југославизмом”, главним принципом државе Југославије.

У таквом расположењу Загреба према држави Југославији, дошло је дакле и пролеће 1941, кад је требало највеће духовне заједнице међу члановима Једне државе, па поћи заједно на границу против непријатеља. И то не непријатеља Бушмана и Хотентота, или Лапонца и Самоједа, него Германа, који је у Загребу свагда имао пријатеље; и против Италијана, које су Хрвати увек мрзели, само зато што су их ови презирали. Хрватски официри су били већ спочетка спремани за прелазак непријатељу на фронту чим се овај буде појавио. Само су врло слаби мозгови међу Србима могли веровати да хрватски официри стоје срцем ближе Београду него Загребу, и српској војсци ближе него својим онамошњим породицама.

Да је неко запитао творце Југославије у Паризу, (изузимајући Трумбићев Југословенски Одбор), да ли би пристали на државу која би онако доживела издају на великом делу свог фронта, и у првом окушају југославенског патриотизма; а затим још и покољ пола милиона српске нејачи, не верујем да би се онда ико био решио на такву свирепу авантуру, као што је био 1. децембар 1918.

Извор: http://www.scribd.com/doc/19857175/Jovan-Ducic-Verujem-u-Boga-i-Srpstvo

Лик са „Забавниковог” новчића - Јован Дучић

Песника Јове надахнуће 

Умео је и смео да воли не спутавајући осећања. Није ни чудо што је љубави оставио своје најлепше стихове.

Јован Дучић био је човек који привлачи пажњу. Где год се појавио, постајао би тема о којој се прича и нагађа. „У Београду, спомиње вас цео свет”, написала му је једном Исидора Секулић. Чиме је Дучић то заслужио?

Пре свега својом поезијом. Једни су је величали, други ниподаштавали, да би се на крају сви сложили да је баш Јован Дучић тај који је српску поезију уздигао на висину на којој никада дотле није била. Већ као млад песник увидео је да без упознавања других култура не може много тога да се учини. Отишао је у Париз и Женеву, тамо дипломирао права и после десет година вратио се с поезијом пуном природе и љубави. Кад је постао дипломата, јавност је помно пратила извештаје о сусретима, пријемима и осталим Дучићевим пословима које је као представник државе обављао готово тридесет година у Истанбулу, Софији, Риму, Атини, Каиру, Мадриду, Лисабону, Будимпешти, Букурешту - где је био први југословенски амбасадор. Из Сједињених Америчких Држава, где је отишао уочи Другог светског рата, стизале су вести да је на челу организације српске дијаспоре, што се није допало власти. Свему набројаном треба додати да се Дучић истицао и својом појавом и понашањем господина па је био радо виђен гост на забавама угледних породица. 

Па ипак, без обзира на сву заинтересованост јавности за Дучићев живот, о њему се не знају многе основне чињенице. На пример, не зна се да ли је рођен у Требињу (данашња Босна и Херцеговина) 5. фебруара 1871. године, годину дана касније, или можда 1874. године као што је сам тврдио. Чак није сасвим сигуран ни дан и месец рођења, зато што се помињу и 15. јун или 15. јул.

Не зна се са сигурношћу ни о Дучићевим љубавима, извору и разлогу његових стихова. Претпоставља се да је Магдалена Николић била највећа и једина права Дучићева љубав. Међутим, и све остале, а није их било мало, оставиле су траг у његовим песмама.

Госпођице Маго!

По једној верзији, Јован Дучић је упознао Магдалену Николић у јесен 1894. године на балу у тек саграђеном хотелу „Дрина” у Бијељини и већ се почетком новембра тајно верио, а по другој, њихов први сусрет збио се на забави поводом славе Свети Сава, на којој је Магдалена рецитовала Змајеву песму „Светли гробови”. Дучић је тада био млади амбициозни учитељ и песник, а Магдалена је тек завршила Трговачку школу. Била је лепа, из угледне семберијске породице, а о њој се старао деда Перо Живановић па је зато у њеном имену уз очево презиме додато и дедино. Али, кратко су били заједно. Већ 10. јула 1894. године одлуком Земаљске владе у Сарајеву Дучићу је забрањено да ради као учитељ у српским школама у Босни и Херцеговини јер су у преметачини његовог стана нађене две песме које нису биле по вољи аустроугарској власти: „Отаџбина” и „Ој Босно”. Дучић је морао да оде из Бијељине. Једини посао који је могао да нађе био је у школи манастира Житомислић код Мостара.

Одатле готово свакодневно пише Магдалени. Жали се на усамљеност међу манастирским келијама и не скрива љубомору: „Гђице Маго, оканите се друштва. Само тако ћеш ме одбити и нећеш чути за ме више. Поред Бијељине бих прошао а не би ти се свратио. Одговори ми ко вам је још у кући. Је ли онај апотекар?” Покушавајући да се извуче из манастирске изолованости, заноси се мишљу да студира филозофију у Грацу или Бечу. Школовање траје четири године, али, иако би то за њега била „највиша срећа”, како објашњава својој Маги у писму, студира само једну годину како би што мање био удаљен од ње. Пита је: „Можеш ли ти чекати мене, или желиш ли поћи за другог, то ти знаш. Заклели смо се једно другом, па заиста ја осећам да бих био проклет да погазим ријеч.” Међутим, у новембру јој пише да је био у Мостару код својих и да се добро провео на забави Српског пјевачког друштва: „На забави сам сједио до једне госпође, одавде, Мостарке. А помисли ко је то био? Она што је на слици била, она Даринка, она лепотица. Сјећаш ли се оне слике? Ето, до ње сам сједио. Мој стари севдах. Али каква је данас да је видиш. Промијенила се, омршавила, ослабила. Она два ока ко двије свјетиљке, које тек што се нису угасиле. Али је још увијек лијепа, мила.”

Идуће године Дучић ће прећи у Мостар - добио је место учитеља - и наставити да се дописује с Магдаленом. Она је тада и сама писала песме. С временом, њихова љубав се расплинула. Дучић се није никада женио, а ни Магдалена се није удала. Зарекла се да никад више неће изаћи из куће. Живела је од успомена и једине срећне тренутке налазила је у читању писама и песама човека кога је волела. Како је и желела, на њеном надгробном споменику пише: „Мага Николић-Живановић, 1874-1957, сама пјесник и пјесника Јове Дучића прво надахнуће”. Тако је Магдалена, барем натписом на гробу, озваничила своје место у Дучићевој поезији. 

Уочи Нове 1902. године, Јован Дучић је у Паризу упознао Берту. Састали су се „пред кафеом као и обично”. Дучић је успео да је уведе у своју мрачну собу „без много наваљивања”. „Ја је чврсто загрлих и пољубих, спремајући се да скочим и сломим њен отпор. Тражила је да упалим лампу, али чим то учиних, силом је бацих на кревет. Одупирала се на такав начин да ме је то још више храбрило. Ипак, на крају схватих да је била чврсто решена да се не да. Чак ме је вређала како бих је пустио.” Растали су се пола сата пре поноћи заказавши састанак за сутра, а Дучић је затим отишао код пријатеља на дочек Нове године. Да ли је Берта девојка због које је у то време написао стихове: „Када је познах, небо беше мутно./ Врти су мрели с болним нестрпљењем.”

Госпођицу Сизиемску упознао је децембра 1904. године у Женеви. На основу његових дневничких записа, сазнаје се да је тада имала двадесет година а Дучић тридесет или тридесет три (зависи кад је рођен), да је била Јеврејка и да је похађала хемијску школу. 

Пољупци Зизиеме

О првим данима у јануару идуће године читамо у Дучићевом Дневнику: „Она је постала моја потреба, мој сан, мој циљ. Осећам поред ње младост, страст, чежњу за никада невиђеним ноћима и пољупцима. Воли ли ме? Можда не.” Неколико дана касније, након њене неузвраћене љубавне страсти, Дучић записује да је „њена пасивност била одвратна”. Па ипак, шаље јој поклон - јастук од злата. Нешто касније, да ли због поклона или нечег другог, Дучићева упорност је награђена: „Вечерас лежим носећи на устима још влажне пољупце Зизиеме. Како сам богат и како чувам лакомо и љубоморно то неочекивано благо.” Једног од наредних дана дошла је код Дучића, први пут, по подне после школе. Уживали су уз чај, колаче и бомбоне - послужење које је припремио заљубљени Дучић.

„Празник моје љубави. Она ме љубила у чело, ја сам је љубио у уста.” Међутим, крајем марта Зизиема је открила да воли другог, па је Дучићу вратила поклоне: златни јастук, свилену мараму с његовим именом, писма и фотографије. „Она ме није волела. Она никог не воли”, тешио се остављени Дучић. 

На светосавској забави 1908. године вајар Симеон Роксандић и географ Јован Цвијић упознали су Дучића с Јованком Јовановић, супругом инжењера Танасија Тодоровића и мајком трогодишњег дечака и једногодишње девојчице. Јованка је била изузетно лепа. И, без обзира на то што је двадесет година старији Танасије није испуштао из вида, родила се љубав између ње и Дучића. Трајала је наредне две године, болна и страсна. „Тајна”, једна од песама надахнута том везом, завршава се стиховима:

„И тако две наше љубави очајне,/ Огрнуте лажју вечитом и ниском,/ Стоје немих уста у дну наше тајне / Два црна пауна на зиду старинском.”

Из ове романсе родио се син Јовица. Танасију ништа није било сумњиво чак ни после лепоречивог говора који је Дучић одржао на првом рођендану свог сина. А онда се једном Танасије пре времена вратио с пута, и од гувернанте сазнао да му његов млади пријатељ не избија из куће и да је управо с лепом Јованком у шетњи. Уследила је паклена расправа и  Јованка је са сином напустила мужа. О томе је 12. децембра 1910. године известио београдски лист „Мали журнал” у тексту „Дучићева љубавна авантура”. У поднаслову је писало: „Јован Дучић, чиновник нашег посланства у Софији, завео је жену једног вишег инжињера, мајку двоје деце, и са њом отпутовао у Софију.” У закључку текста пише да „цела варош и јавно мнење најоштрије осуђују г. Дучића, што је тако морално ниско пао да једну жену, која је дотле била честита и жена и мати, одваја од свога мужа и своје деце.” Дучићеву дипломатску каријеру спасла су његова два пријатеља, Богдан Поповић, један од највиђенијих професора Београдског универзитета, и писац Вељко Петровић, који су заложили свој углед код председника владе и афера је била заборављена. Убрзо након тога Дучић и Јованка су се растали. Она је постала глумица у Загребу и преудала се. Дучићев и Јованкин син Јовица завршио је глумачку школу и у наступу нервне кризе извршио самоубиство пиштољем.

Тајанствена А.

Дучићева наклоност према лепим девојкама и женама још једном је довела у питање његову каријеру. По наговору Милутина Јовановића, његовог претходника у српској амбасади у Женеви који је премештен у Берн, извесна госпођа Фогел послала је писмо Министарству иностраних послова у коме тврди да је Дучић завео њену деветнаестогодишњу кћи, и да одбија сваку одговорност због тог чина. Дучић је све решио једним писмом Министарству. Запитао је како је могуће да „једна маникирка пише онако у стилу наше званичне кореспонденције, види се лако из којег места у Швајцарској иду конци ове литературе.”

Нижу се љубави. Из Дучићеве седме деценије, у Дневнику је остао траг о А. У јануару 1937. године пише да је на великом пријему у римском хотелу „Палас Орсини” играо „са А. Која је била пажљива али расејана.” Након једног од заједничких излета пише: „За половину је А. млађа од мене. Све што ја немам, она има: највеће име, највеће богатство, највећу попустљивост према животу. Она мени завиди на имену које сам лично створио као писац и дипломат, на положају који ми даје богато провођење, на непопустљивости и тврдоглавој борби са животом.” Крајем фебруара за рођендан јој поклања мали будилник: „Нема дражег поклона него што је сат који жени коју волите непрестано куца о вама, који је увече опомиње кад треба заспати и ујутру закуца нови дан.” Следећег дана записао је да је А. отишла у Напуљ с мужем пошто су обоје у свити принцезе. Наредних месеци се дописују. А онда се постепено губи траг лепе А. у Дучићевом Дневнику.

Првог априла 1943. године песник се разболео од шпанске грознице. Умро је 7. априла. Сахрањен је у Герију, у америчкој држави Индијана, где је живео последњих година. Његова жеља да буде сахрањен у родном Требињу испуњена је 22. октобра 2000. године.

Извор: Политикин забавник, Соња Ћирић

Љубав Магдалене Живановић и Јована Дучића

Оно што сваког посјетиоца Бијељине оставља без даха је прича о трагичној љубави између Магдалене Маге Живановић, прве пјесникиње из Бијељине и једног од највећих српских пјесника и књижевника Јована Дучића. Кренете ли трагом ове приче, пут ће вас одвести у улицу Светог Саве, недалеко од цркве Светог Георгија и некадашње зграде Гимназије, до мале, оронуле куће обрасле у коров и заборав времена и људи. У овој кући, своју прву и једину љубав пронашло је двоје младих, Магдалена Мага Живановић и Јован Дучић. Некада је ова кућа била најљепша у Бијељини, а данас свједочи о нашој немарности и небризи. Са малим балконом, урушена након пожара и годинама препуштена сама себи, ова кућа одољева зубу времена и свједочи о једној великој и трагичној љубави, чекајући да јој врате стари сјај и да заузме право мјесто које јој вијековима и припада.

У јесен 1893. године Дучић стиже у Бијељину, који је у јулу те године завршио Учитељску школу у Сомбору. Након тога добио је декрет Земаљске владе којим се поставља за учитеља Српске основне школе у Бијељини. Одмах по доласку, смјешта се у кућу познатог трговца Пере Живановића, заправо његовог зета Јове Николића..

Тако је унука Пере Живановића и кћерка Јове Николића, Магдалина, звана Мага имала прилику да одмах упозна новог учитеља.

Одмах по доласку, Дучић се смјестио у најљепшу кућу у граду. „То ти је кућа газда-Пере Живановића. Из протина сокака, како од Дашнице идеш, има узан сокак што води према Живковића кући. Крај тог сокака ограда је његова и његов одађжилук, ђе шљиве суши. Отуд се пређе у башчу, из башче у авлију.“

Упознавши Магдалену-Магу Живановић, Дучић је био импресиониран њеном љепотом, а временом је упознавао и друге њене особине.

Дучић је са својим вршњацима у Бијељини-трговцима, осталим занатлијама и ријетким намјештеницима основао драмску аматерску групу која је припремала и давала позоришне представе разних комада са романтично националним садржајима, којих је тада нарочито у српској књижевности било заиста у великом избору и од разних писаца. Ти млади представници новонастале грађанске класе града тражили су пунији и културнији живот са личном афирмацијом у култури. И у том смислу била је запажена велика јавна приредба у великој Сали новоизграђеног Хотела Дрина, на празник Светог Саве 1894. год. Јован Дучић је припремио највећи дио овог програма са својим аматерима из града, режирао је трагедију „Светислав и Милева“ Јована Стерије Поповића и био тумач улоге несрећног Светислава. Ово се све заснива на реалној претпоставци, јер је Дучић имао посебну љубав и наклоност према књижевности још док је био у школској клупи. Те године је процвјетала романтична пјесникова љубав, коју ће цијелог свог живота носити као незараслу и неугаслу рану на срцу, која је остала све вријеме младости усамљена и рањена, без исцјељења.

„Љубав, кашаљ и сиромаштво не могу се сакрити“, писао је Андрић, те се о љубави између Живановићеве унуке Маге и сиромашног учитеља из Требиња све више причало. Чаршије је чекала шта ће се догодити и како ће реаговата чувена породица.

У причањима старијих становника Бијељине, Дучић и Мага су се морали растати јер он као младожења није одговарао таквој дјевојци. Могло би се претпоставити да су против Дучића били Магин отац Јово Николић и њен брат Стево, који је сам покушавао да пише.

У мјесецу новембру Дучић и Мага обећали су се јадно другом. Годину дана касније у писму Маги Дучић је подсјећа на то: „ Ја ти нисам дао прстен, али сам ти дао нешто што више вриједи него комадић злата, дао сам ти ријеч. Прстен је само формалност, а главно је поштена ријеч.“

Јован Дучић није одговарао њеном богатом оцу који није желио да му се ћерка јединица уда за човијека из непознате даљине, него је тражио пријатеља себи равна по богатству и положају. Као добро васпитана патријахална ћерка, послушала га је и није се удала за Дучића, али ни за „нађеног“ богатог трговца Брчака, Параносова, кога је отац свесрдно својој јединици препоручивао.

У мају 1894. год. извршен је претрес Дучићевог стана по налогу Котарског предстојника Чернија, и том приликом нађене су двије пјесме „Ој Босно!“ и „Отаџбини“. Ријешењем земаљске владе од 10. јула 1894. год. под бројем 1872 Дучићу се забрањује вршење учитељске дужности на српским школама у Босни и Херцеговини. Након тога Дучић је напустио Бијељину. Мага је стегла срце када се растајала од свог вољеног. У једном писму, касније, Дучић ће јој замјерити што није пустила сузу приликом њиховог растанка, али лијепа и горда Мага знала је да крије свој бол. Тако су двије Дучићеве пјесме придоњеле да он напусти Бијељину.

Бијељински Ромео и Јулија су тако заувијек раздвојени, вољом старијих који су уништили једну искрену љубав: он је остао неожењен, а она Магдалена Живановић неудата из пркоса због забрањене љубави. Магдалена Живановић, кћерка богатог бијељинског трговца Јована Николића, несрећна велика Дучићева љубав остала је у породичној кући у сјеновитом хладу заборављена и напуштена, усамљена и неповјерљива, у свијету својих успомена из младалачких дана гдје је проживљела своје дане, испуњена тугом и болним сјећањем. Вјерна обећању које је пред олтаром дала оцу да се неће удати за Дучића, умрла је 2. јануара 1956. године у дубокој старости, у својој 80.тој години живота. Краткотрајни боравак у Бијељини и љубав према Маги, остаће неизбрисиви и у пјесниковом сјећању. Дубоко урезане носиће их у свом срцу до краја живота, скривајући тајну о једној дјевојци и једној љубави. Јер Мага је дио Дучићевог живота, а Бијељина је легендарно мјесто његове младости. Заметак новог, другачијег Дучића потекао је из Бијељине. И зато се Бијељина може поносити што је њеним улицама, једно вријеме корачала таква величина као што је Јован Дучић.

Извор: Туристичка организација Бијељина

Бијељински Ромео и Јулија

Јован Дучић је један од најзначајнијих српских мислилаца и пјесника, аутор низа књига поезије и прозе, међу којима су и „Градови и химере“ и „Благо цара Радована“, академик Српске краљевске академије, дипломата Краљевине Србије и Југославије у Риму, Атини, Мадриду, Каиру и Друштву народа, посланик (у рангу који је одговарао рангу амбасадора) у Будимпешти, Риму и Мадриду, први југословенски дипломата са звањем амбасадора (у Букурешту), велики родољуб, али и освајач бројних женских срца у градовима у којим је службовао, заводник који је од једне заљубљене грофице на поклон добио вилу у центру Будимпеште, коју је поклонио својој земљи и у којој је и данас амбасада Републике Србије, човјек који је, прича се, на питање зашто нема кућу у Београду, одговорио: „Шта ће ми кућа, кад ћу једном имати читаву улицу?“.

Једног јесењег дана 1893. године у Бијељини је, на почетку узбудљивог животног пута, освануо Јован Дучић. Прво запослење које је нашао након завршене сомборске Препарандије (Учитељске школе) било је у Српској основној школи (данашња ОШ „Свети Сава“) у Бијељини.

Под утицајем југословенских слободарских идеја и таласа националног буђења који су захватили тадашњу Босну и Херцеговину, Дучић се одмах укључио у друштвени живот Бијељине, привлачећи пажњу околине како већ тада богатим духом, тако и херцеговачким стасом и наочитошћу. Врло брзо по доласку у Бијељину, са вршњацима – трговцима, занатлијама и ријетким службеницима, основао је аматерску драмску групу која је изводила комаде национално-романтичарског садржаја.

У то вријеме, средишњи културни догађаји су биле Светосавске академије, а Академија у хотелу „Дрина“ 1894. године је имала следећи програм:

1. Говор – Јово Дучић, српски учитељ
2. Србин, Србин – композиција Хавласа, пјева мушки збор
3. Вила – Ј. Ј. Змај, декламује Вјера Бугарска, срп. учитељица
4. Сабљо – пјесма
5. Свети Сава – пјесма В. Илића, декламује Катарина Новаковић, ученица IV разреда осн. школе
6. Дует за тенор и баритон, од Ивана пл. Зајца, пјева г. Стево Тодоровић, овдашњи грађанин
7. Издајици – Ј. Ј. Змај, декламује Павле Чонић, срп. учитељ
8. Под прозором – пјевају чланови мушког збора
9. Косовка дјевојка – народна пјесма уз гуслу
10. „Светислав и Милева“ – жалосна игра у четири радње, представља бијељинска српска омладина.

Вјероватно на овој Светосавској академији млади Дучић је упознао Магдалену – Магу Живановић, унуку богатог бијељинског трговца и једног од најугледнијих Бијељинаца (Магдаленино рођено презиме јој је било Николић, али је из љубави према дједу преузела његово презиме). Касније је Дучић овако описивао Магдалену: „Ал' и бјеше ђевојка, рођо мој, да је не би аман у свој Посавини нашао! Мани се, чоче, ко је није видио, није му ни око запело за њом.“ Њихови савременици су о младој Магдалени говорили да је вољела да се последња појављује у колу, јер је држала до тога да сви на њу обраћају пажњу. Била је увијек лијепо обучена, држећи у руци при игрању црвену марамицу којом је често махала, а остале су им у сјећању и њене црвене папуче у којим је играла.

Између двоје младих убрзо је планула љубав, која је од почетка била осуђена на пропаст, што ће Јовану и Магдалени донијети ореол бијељинских Ромеа и Јулије. Крајем 1893. године млади љубавни пар се тајно вјерио и, вјероватно под Дучићевим утицајем, Магдалена је почела да пише поезију, поставши тако прва бијељинска пјесникиња. Убрзо је о љубави Живановићеве унуке и сиромашног учитеља почело да се прича по чаршији и сви су чекали да виде шта ће се догодити и како ће реаговати Магдаленина породица.

Наравно, у то вријеме је било тешко прећи преко класних разлика и Магдаленин отац није дозволио да му се кћерка уда за сиромашног човјека из непознате даљине и за њу је тражио прилику равну себи по богатству и положају. Као патријархално васпитана кћерка, Магдалена га је послушала и није се удала за Дучића, али је била довољно одлучна да се не уда ни за „прилику“ коју јој је нашао отац, богатог трговца из Брчког.

Крају Магдаленине и Јованове је допринијела и сила много моћнија од бијељинске чаршије и породице Живановић. У мају 1894. године полиција је извршила преметачину Дучићевог стана и пронашла двије родољубиве пјесме у којим Дучић, између осталог пјева:

„Не трза те ужас бједе, нит' те трза ужас рана,

Мирно спаваш, мила мајко, тешким санком окована,

Зарудиће љепша зора, љепшом добу сванут дани...“

10. јула исте године Дучић је, на основу рјешења Земаљске владе, морао да заувијек напусти Бијељину и своју Магдалену. Дописивали су се још неколико година, а онда су Дучићева писма престала да долазе. Својеврсна пјесничка преписка је остала забиљежена и на страницама књижевног часописа „Босанска вила“ у којем су објављиване њихове пјесме.

Магдалена је писала:

„Над гранчицом дјено славуј болно јеца,

Спустила се ноћца тија,

Ђе поточић тихо бруји, вјетрић пирка

И гранчицу лако нија:

Ту уморна душа моја мира тражи

И у чежњи тебе чека:

Груди дршћу, усне шапћу, боно, тијо,

Кад ћеш доћи издалека...?“

А Дучић јој је „одговарао“:

„Тебе тражим дан кад мине

И спусти се вео ноћи,

Кад звјездано небо сине,

И по тихој, по самоћи,

Мјесец блиједи кад заплови

По пучини неба плава

...

Тебе тражим слатко лане

И пламене твоје очи

И све дане просниване,

Пробдивене страсне ноћи –

И веселе, бурне сате

И јад што ме сјећа на те...“

Магдалена никад није пребољела растанак са Дучићем и све до смрти, 1956. године, живјела је у кући своје младости, усамљено и у неповјерењу према спољном свијету, заборављена готово од свих. Једина утјеха су јој била безброј пута прочитана Дучићева писма.

А ни Дучић, и поред небројених љубавних авантура, вјероватно никад није преболио Магдалену, о којој је често са сјетом причао својим пријатељима.

О Дучићевој вези са Бијељином свједочи и једна молба коју је Дучић, као већ познати књижевник и дипломата, добио од Пјевачког друштва „Србадија“ за помоћ у изградњи дома за потребе Друштва: „На првом мјесту, у овоме идеалном, друштво је слободно да Вам саопшти да би жељело и да би било срећно, ако види да Ваш дом 'Србадије' буде сазидан и назван 'Задужбина песника Јована Дучића'“, стоји, између осталог, у писму упућеном 1937. године.

На маргини писма Дучић је записао: „Послао 6. децембра 1937. године прилог од 1.000 дин. Молио да неизоставно назову свој дом именом великог пјесника Филипа Вишњића, њиховог најближег земљака“.

При изради текста о љубави Магдалене Живановић и Јована Дучића, између осталог,

кориштени су подаци из књиге "Корзо старе Бијељине" Слободана Петровића.

Извор: Званична презентација општине Бијељина

Тамо где је остала Дучићева душа

Млади учитељ Јован Дучић у Бијељину је дошао између Велике и Мале Госпојине 1893. године из Сомбора, чим је завршио учитељску школу. Стигао је са репутацијом даровитог песника, јер је већ сарађивао у познатим часописима "Босанска вила", "Нова Зета", "Голуб", "Весник".

Почео је учитељовати а онда га у тихој варошици стиже право песничко усудиште - љубав. На Светосавској свечаности у хотелу "Дрина" упознаје Магдалену Николић, кћерку рано преминулог Јована Николића, о којој се бринуо њен деда по мајци, познати бијељински трговац Перо Живановић, чије је презиме касније додала своме крштеном. Под њим је у "Босанској вили" објављивала своје песме.

Магдалена је била лепа девојка, тек свршена ученица Трговачке школе. И планула је страсна, лирска и јединствена љубав између чудесне Семберке и стаситог Херцеговца.

Судбина је хтела да се Магдалена и Јован убрзо, не својом вољом, раздвоје. Званично је забежено да су полицијске власти у Бијељини, по налогу котарског предстојника, у мају 1894. године, претресле стан младог учитеља Дучића, и том приликом нађене су две његове песме "Ој, Босно!" и "Отаџбина".

Дучић је одмах морао напустити Бијељину. И своју Магдалену - са којом се, највероватније, тајно верио претходне године. После прогона из Семберије Земаљска влада у Сарајеву јуна 1894. године забрањује му вршење учитељске дужности у свим српским школама у БиХ. Ипак он успева да добије намештење у манастирској школи у Житомислићу и почиње да се дописује са својом вереницом Магдаленом. Њихова кореспонденција настављена је и касније, када је прешао у Мостар, где је од 1895. до 1899. године био учитељ у српској школи. Из Житомислића, 29. новембра 1894. године, песник пише:

"Кад сам отишао из Бијељине и пољубио се с тобом а ја сам се зарекао Богом и животом да моја уста неће пољубити никог више док тебе не пољубе као своју. Од тог часа, тако ми Бог помогао, моја уста не дотакоше се ничега а не као што ми ти рече да се ја љубим. А тим сам се чисто поносио и то ми беше нешто мило..."

У неким писмима он је назива "једином на свету, рајем у грудима и срећом сведржећом". Највећи део те Дучићеве кореспонденције сачуван је.

Магдалена се по одласку Дучића закапијала у велику кућу. Много прстију је било уплетено у ову љубав а испаштали су само њих двоје - ни криви ни дужни. Никада, изгледа, нису могли једно другом да објасне шта им се, заиста, све то догодило и зашто је око њих баш све то тако неразумљиво, непојмљиво. Дучић није дошао својој Магдалени а ни у Бијељину никад више. А Магдалена га је чекала о много Божића, све до 1956. године, када се, у дубокој старости, упокојила. Причају, да је годинама, као сенка, тумарала по тој старинској пустој кући, чекајући Дучића. Да јој је дошао, можда би му рекла да никада није "наваљивала да се уда". Посебно не за неког богатог Брчака, нити за Д. К. којег јој Дучић помиње у једном своме писму.

Чекала га је читав свој век - и није га дочекала. А било је много љубави - на обе стране - а били су млади и лепи.

Кнез песника Јован Дучић - био је Семберац скоро онолико колико је био и Херцеговац - у равници између две реке танкоћутно је вољен.

И Магина кућа у Бијељини, као и она знаменита у Верони, има балкон - још једна сличност између бесмртних љубавника: Ромеа и Јулије. Пре неколико година, тридесетак метара даље од Магдаленине куће, радници Комуналног предузећа у Бијељини поткресивали су дрвеће - на месту једне одсечене гране појавио се јасан и препознатљив лик Исуса Христа. То дрво је сада постало мало светилиште.

О великој љубави двоје песника и сада се у овој равници приповеда.

Родна кућа

У Бијељини, готово у центру града, се и сада налази Магдаленина родна кућа, доста оронула, нарочито изнутра. У њој је, може се поуздано закључити на основу њихове преписке, становао и сам песник.

Потврда љубави

Колико је Магдалена волела Дучића потврђује и споменик на гробљу Пучиле. На камену је уклесано : "Магдалена Николић - Живановић, 1874 - 1957, сама песник и песника Јове Дучића прво велико надахнуће".

Тихомир Несторовић

 26.08.2008. Глас Српске