С мора на чијој црној плочи
Сва мирна сунца седају,
До на брег смрти, с кога очи
На оба света гледају —
Понор по понор, где год сину
С небеске светле чистине...
Док путић једном најзад мину
Између сна и истине.
Вај, ништа више да не прене
Тај пухор сна и замора,
Пењи се тихо, зимзелене,
Уз плочу бледог мрамора.
