Кад прођу дани, ко ће знати
Да каже повест о њима —
Пролазе као луди свати,
На белим и бесним коњима.
Ја расух песму као море,
Сви од ње звуче гајеви;
И блага која у дну горе
Чуваху љути змајеви...
Мину са својом овитом целом
И љубав с њеним болима,
Са пажевима и са велом,
Плачна у златним колима.
А крв још пуна жеђи бесне —
Жеђ мача и кад мирује! —
Да сваком чашом о под тресне,
Као кад тиран пирује.
Као да у сјај мојих вода
Још суза није канула,
И да је јутрос с младог свода
Први пут зора сванула.
