петак, 31. август 2012.

Јован Дучић - На стени

Oлуја, у ноћи, на једном удаљеном предгорју на океану. Муње осветљавају 
на стени која из висине обала понире у бездан, црну као очајање, огромно
дрвено распеће, подигнуто ту од морепловаца. Распети Спаситељ држи високо своје
крваве руке пред мрачним просторима.

Громови падају над њим и испод његових ногу, односећи читаве спратове
разбијеног гранита, који се с хуком руше у црну воду што трагично хучи у мраку. У 
даљини у хоризонту, дигоше се црвени пламени стубови: то су муње запалиле неку 
огромну шуму негде на предгорју. 

Доле, испод обронка на коме је старо распеће, чују се болни гласови: као да цео
народ деце мре напијући у стењу и у шкољевима. И као да у тој празној воденој ноћи
пева неки црни хор чија се свирепа песма разбија у неким сводовима од камена. Јаук 
је мора болан и страшан, и муње у дивљој радости прождиру небо... То вече изгледа
последње од свију вечери.

Мирно, на стени, стоји огромно распеће. И сваки пут кад севне, сваки пут као да 
се отворе оне крваве руке, високо у небу; изгледа да обухватају у своја наручја све
просторе у тој леденој ноћи.