среда, 01. август 2012.

Јован Дучић - Велика ноћ

Кад геније ноћи на крилима сјајним,
Крилима од ватре, преко реке мину,
Невидљива вода усхићено сину,
И запева гласом болним и бескрајним.

Кад поноћни ветар поред горе глухе
Прође и отресе тешки мрак са грања,
Као страсна песма жудног умирања,
Чу се глас музике из трстике сухе.

Кад за пољем пуним црне детелине,
Почеше влашићи да бледе и слазе,
Мртво лишће поче да пада на стазе,
И као црн уздах да изби из тмине.

Сад, у ово дуго вече које пати,
Цела моја душа затрепери гола,
А челом уморним од труда и бола,
Смрт је прешла руком, меком, као мати.