недеља, 05. август 2012.

Јован Дучић - Тренуци

Та љубав без циља и без сутрадана,
Зла сестра вечности, у бесу свог хитног
Носи знак највеће коби што је знана:
Сав ужас пролазног и бол неумитног.

Тај свемир насликан на валу што бега,
Сав покрет просторâ у трептању листа –
Љубав је без сутра вечнија од свега:
Јер и после смрти још је увек иста.

Та љубав што умре у напону врелу,
Мач скрхан на самим врховима тврђа,
Има победничку гордост на свом челу:
Јер умре у сјају пре него зарђа,

Она прође душом као издалека
Залутале птице у светлости маја;
У песми су њиној гласи других река,
И на крилима им сунце другог краја.

И она нестаје пре веселе жетве,
Увек неувела у свему што вене,
Без свога завета и без своје клетве –
У лепоти речи једном изречене.