недеља, 08. април 2012.

Јован Дучић - Јесења песма

Први ветри с цвећа носе
Све петељку по петељку,
Селице за горске косе,
И звезде за црну реку.

А ништа ме не погледа
Још један пут; све нестаје,
Све се чудно овде преда
Овој смрти која сјаје.

Све су очи засењене
Тихог мрења том лепотом;
И свака ствар што се крене,
Зажуди да умре потом.

Вај, зна само дух човека
И за живот и за мрења:
Две обале усхићења,
Које плоди иста река.