четвртак, 08. март 2012.

Јован Дучић - Слушање

Из Дубровника

Када падне вече поврх воде плаве,
И засветле Млечни Пути из далека.
Тада као птица из свог гнезда мека,
Све од маховине и од морске траве,

Прхне моја душа. И жеље што даве,
И бију, и море, још од памтивека,
Њу измаме тако у тузи без лека...
Док поноћне звезде шуме изнад главе.

Ко свилени црни ноћни галеб, тако
Моја душа пада на талас, полако,
И заспи у својим сузама, ко дете.

А кад је пробуди сребрнаста зора,
У њој вас дан шуми ноћна песма мора,
Пуна једне болне неутешне сете.