Дан болестан, мутан, небо непрозирно.
Над безбојном водом мир вечерњи беше.
Часовник невидљив негде изби мирно:
Тад потоње руже лагано помреше.
И кад опет изби: с топола се расу
Задње мртво лишће. Мир је на све стране.
Док понова куцну: тихо у том часу
Једно гнездо паде високо са гране.
Но скривено звоно кад под сводом ледним,
И опет се зачу из топола стари,
Сва долина страхом испуни се једним,
И ужасном стрепњом, и паником ствари.
