Зашто ноћас тако шуме јабланови,
Тако страсно, чудно? Зашто тако шуме
Жути месец споро залази за хуме,
Далеке и црне, ко слутње;
У тој мртвој ноћи пали су на воду,
Ко олово мирну и сиву, у мраку.
Јабланови само високо у зраку
Шуме, шуме чудно, и дрхћу у своду.
Сам, крај мирне воде, у ноћи, ја стојим
Ко потоњи човек. Земљом према мени,
Лежи моја сенка. Ја се ноћас бојим,
Себе, и ја стрепим сам од своје сени.
