четвртак, 08. новембар 2012.

Јован Дучић - Дубровачки сенатор

Госпар Сабо, племић, некад ђак Болоње,
Увек с пером ноја и новом периком,
С рухом од велура пуног фине воње,
И с мачем што виси лепше него иком.

Многе своје мисли бацио је семе,
И храбро је бриге пребродио многе:
Пола века опште носио је бреме,
И толико исто носио је роге.

Једну ноћ вратив се из Великог већа,
После речи које све знаше да плене,
При пламену двеју догорелих свећа
Откри љубавника у ложници жене.

Отад госпар Сабо снуждено корача,
По Страдуну који жагори у тмуши:
Код куће је љута обесио мача,
А на улици је обесио уши.