понедељак, 03. септембар 2012.

Јован Дучић - Вечерње

Mала, снежна сеоска црква, на рудини, покрај грозничаве зелене реке. Рудина је неограђена, пуна траве, и на њој пасе један крупан млад магарац. У трави лежи неколико огромних напуштених стећака, можда гробови какве патаренске господе. Магарац лагано чупка траву, око старих знамења и племићких грбова.

Тако цео дан. Најзад сунце уђе међу планине и просу на реку свој последњи крвав зрак. Сељак црквењак затресе у торњу мало вечерње звоно, које одјекну много кратно у оближњој црној смрчевој шуми. Река се лагано гасила.

Магарац подиже главу, крупан и силан. Два његова мокра, светла, широка ока загледаше се несвесно у долину која је била пуна звука. Тада он пусти свој глас гадан, сиров, рапав, али пун младости, силе и неког дивљег, неодољивог весеља што је жив. И, као побожни глас звона, и тај се глас подиже у небо.