Јован Дучић - Киша

Недељу дана дажд ромиња,

Корито речно пуно муља;

Досадно, горко; и дан тиња,

Као лампа без капи уља.

По стрејама по ваздан чучи

Голубље јато, док не цркне;

Прљава вода одсвуд хучи,

И већ од подне тихо мркне.

Окна се гасе; и ноћ зија

Језива. Канда у те доби -

На прагу стоји весник коби,

А зидови су пуни змија.

Јован Дучић - Сунце

На житу пламти јара врела,

Јули ће све да затре;

Дитирамб сунцу пева пчела -

Све речи од саме ватре.

Не чезне брдо дах да нађе.

Нит шума за сен вапи

И река пре но сунце зађе

Жели да умре до капи.

Спрема се класје све да падне,

И лишће пред ноге пању;

Да земља данас жудно знадне

За лепу смрт у сјању.

Јован Дучић - Мрак

Иде ред црних јабланова

Сву ноћ кроз мрачно поље жита.

Крај пута негде хукну сова,

Месец се јави иза рита.

Мрак тече густ кроз црну драчу;

Таласић клизну испод граба.

Најзад се очас негде зачу

Први славуј и прва жаба.

Јован Дучић - Шума

Сва сунцем шума испуњена,

Мирише зрак од новог меда,

Жути се млади шипраг клена,

У небо први козлац гледа.

Уз стабла журе војске буба,

Жагор се свуда страшно чује

Од кљуна, сврдла, длета, зуба;

Пауци преду, детлић кљује.

А Недеља у шуми села,

Чека кад први одмор доспе,

Да широм поља брзо проспе

Крвавих булки мора цела.

Јован Дучић - Ћук

Над смреком прва звезда блисну,

Чу се ћук; негде вода засја.

Под кишом мрака жали кисну,

Омара дуну с црна класја.

У поноћ ће на глухом копну

Вечерас уштап да се роди;

И једра ноћи да се попну;

И ваздушасти пођу броди.

Све војске мрака кад отплове

Спрам месечевог немог лука,

Овде ће болно још да зове

Закаслу звезду гласић ћука.

Јован Дучић - Суша

Већ месецима огањ дажди,

Препуклу земљу мори суша;

Најзад ће сунце сад да зажди

Замрли гајић оскоруша.

Сув поток крај ког мртво ћути,

Без гласа и без прама дима,

Сеоце; само златом жýти

Тиква по врелим вртовима.

Све жега мори као чума;

Долина пуна немог страха;

У пољу насред белог друма

Вештица диже стуб од праха.

Јован Дучић - Свитање

Јутарњи стрњик мори слана,

Из поља нешто тешко вапи,

То плитку реку дави брана

И кида јетки напор слапи.

Међ насипима вртлог хучи;

И као громка обест џина,

Под тешком стеном што се мучи,

Из гротла стигну гласи млина.

На брегу изнад мокрог крша

Први зрак сунчев тек се роди,

И невесело залепрша,

И угасне на плиткој води.