Вај! како то боли рећи једно збогом!
И колика рана отвори се тајна,
Кад и за толиком нашом сузом многом,
Опет падне једна суза опроштајна.
Напред! Али куда, и камо, и зашто?
И зар увек исто, и све тако вечно?
Па како то ипак боли неизлечно
Кад сврши сневање, и празно, и ташто...
И обамре снага, и занеми вера,
Док жеђ тамног срца постаје све већа;
Тад видиш да често, колико и срећа,
Вреди једна топла и лепа химера.
