Јован Дучић - Крила

Летети, летети, летети високо,

Незнаном простору као старом другу,

Витлати се као омађијан соко,

И умрети, сјајан, у сунчаном кругу.

Чути само замах свој у просторима -

Музику свог крила! И на самом крају,

Свој траг изгубити и циљ међу свима,

Ишчезнувши тако у небу и сјају.

Да ми жеђ осете кобну и све вишу

Очи што су туде дуго светлост пиле,

Као вир две овце са руном од свиле,

Као крв две ноћне сабласти што сишу.

Да не памтим ниско рођење под мраком;

Да као гнев светлост сва испуни мене;

Да сам као копљем прожет сваким зраком,

Ту где горе вечне подневи без сене.

И страшна раскршћа сунаца, и пути

Куд олуј светлости непрекидно иде,

Кроз неми предео где влада и ћути

Бог који убија очи кад га виде.

Да само с висина за поноре знаднем,

Бацивши у простор конце својих жила;

И летим вечито, и летим док паднем

Само под теретом озарених крила.

Јован Дучић - Непријатељ

Мој непријатељу са два ока жарка,

С ножима у отров замоченим, где си?

Ти пред чијим духом падне свака варка,

И о штит чији се разбију сви беси!

Лепи, силни, грозни! жељан сам те и ја,

Да банеш под маском друга или госта;

Да такав, полу-бог, половину змија,

Вребаш ме кроз лишће и чекаш крај моста.

Да ми мисли знате једини бог и ти;

Да те за леђима осећам, на миру;

Да ни реч ни поглед не могу ти скрити;

Да знаш где је отвор на моме панциру.

И моја ноћишта, и пратњу на друму;

И мој траг на песку, и мој сен на зиду;

И као што љубав зрачи једном уму,

Да свирепа мржња светли твоме виду.

Освајач, злочинац, и херој међ нама,

Да те славе људи и нуде се жене;

Твој брод да с великим златним катаркама

Пун сјајних хорова пролази кроз пене.

Да мог бога мрзиш једном мржњом холом,

Да се гнушаш моје мудрости: и блажен,

Да моју оштрицу хваташ руком голом;

Да знаш да ћу бити исмејан и згажен.

Нек се само један с раскршћа широка

Врати са крвавом рукавицом: ходи!

Мој непријатељу с два велика ока,

Сви су пути празни и мрак је на води.

Да те видим, страшни! Глухе су ми ноћи

Без твојих корака: вечно, непрекидно,

Без тебе ћу бити бедан и без моћи,

Мали, и унижен, и побеђен стидно.

Јован Дучић - Тренуци

Та љубав без циља и без сутрадана,

Зла сестра вечности, у бесу свог хитног

Носи знак највеће коби што је знана:

Сав ужас пролазног и бол неумитног.

Тај свемир насликан на валу што бега,

Сав покрет просторâ у трептању листа –

Љубав је без сутра вечнија од свега:

Јер и после смрти још је увек иста.

Та љубав што умре у напону врелу,

Мач скрхан на самим врховима тврђа,

Има победничку гордост на свом челу:

Јер умре у сјају пре него зарђа,

Она прође душом као издалека

Залутале птице у светлости маја;

У песми су њиној гласи других река,

И на крилима им сунце другог краја.

И она нестаје пре веселе жетве,

Увек неувела у свему што вене,

Без свога завета и без своје клетве –

У лепоти речи једном изречене.

Јован Дучић - Мирна песма

У зенице ме непрестано гледа:

Шта тражи у мојим очима та жена?

Сјај магијски неког сунца које седа –

Једну другу жену и друга времена?

Јер заљубљен поглед жене добро види

У очима нашим, кроз сиву дубину,

Све трагове којим непријатељ мину,

И његов сен као тамни сен на хриди.

Дуго сја на оку тугом вечно младом

Лик жене што га је очарала једном;

Зато једна жена зна кад пође крадом

Поглед за одбеглом и за недогледном.

Од прошлости је душа направљена;

Слике су по цвећу зрак сунца од јуче;

Од свачега је пала нека сена;

И усахле реке и сад негде хуче.

А наше љубави што су давно пале,

Као побијена јата на пô пута,

Још живе животом свог првог минута

У очима што су некад расплакале.

Јован Дучић - Стварање

Нису те гласници огласили мени,

Нити чух кораке твоје издалека;

И не знам кад беше већ минута нека

Кад се мој дух напи твоје светле сени.

Јер ти си постала у мени, и била

Мисао исконска што најзад однемље,

Златна нит из стене, и семе из земље,

И мах у рамену још нениклог крила.

Ти никад не позна тај пут вијугави,

Пут којим извана доводи унутра,

И којим све мора да се врати сутра;

Као цвет у мору, у мени се јави.

Из мог сна поникла, и ти беше ташта;

Плод мога порока, крволочно јетка;

Плод мисли, и ти си била без свршетка;

Плод мојих сујета, подлија од свашта.

Плод мојих самоћа, беше пуна сете;

Плод мржњâ, уста ти беху отрована;

И плод мојих сумња, ти си прешла, страна,

Сав пут с плачем као изгубљено дете.

Но цвет сна отровног не преста да сише!

И ја умрех у час кад се беше хтело

Задња капља крви, коју немах више,

Да окончам лепо и злокобно дело.

Јован Дучић - За звездама

Убрисаћу с уста мучну кап горчине -

И као краљевић из старинске бајке,

Поћи ћу за гласом што зове из тмине,

Као гласи давно нестануле мајке.

С очима већ пуним звезда што ће доћи,

Ја ћу да се пустим у то море таме;

И заиграће у својој самоћи

Срце од чекања и од среће саме.

Далеко ћу поћи од те кобне горе,

Где очајно слушах, по све ноћи пуне,

Да сто врела сумње жалосно роморе

Гласом који јеца и песмом што куне.

И за једром које не зна да кривуда,

Морепловац-витез по незнаној води

Откриваће острв по острв, да свуда

Огласи се краљем и даље заброди.

Мој змај непобедни биће на мом штиту,

И моје ће име бити на мом мачу;

И водићу гордо своју сјајну свиту -

Идући за гласом што се једном зачу.

И минућу ноћу крај твојих обала,

Док ронећи сузе и не слутиш о том;

И поћи далеко преко тамних вала -

Све у болној жеђи за новом лепотом.

И кад паднем, најзад, нико неће знати

Мој очаран задњи осмех да прочита;

Лицем победника разблудно ће сјати

Сунце заробљено у зрцалу штита.

Јован Дучић - Велика ноћ

Кад геније ноћи на крилима сјајним,

Крилима од ватре, преко реке мину,

Невидљива вода усхићено сину,

И запева гласом болним и бескрајним.

Кад поноћни ветар поред горе глухе

Прође и отресе тешки мрак са грања,

Као страсна песма жудног умирања,

Чу се глас музике из трстике сухе.

Кад за пољем пуним црне детелине,

Почеше влашићи да бледе и слазе,

Мртво лишће поче да пада на стазе,

И као црн уздах да изби из тмине.

Сад, у ово дуго вече које пати,

Цела моја душа затрепери гола,

А челом уморним од труда и бола,

Смрт је прешла руком, меком, као мати.