Јован Дучић - Измирење

И када те живот болно разочара,

И када престану и жеље, и снови:

Оно што нам врати једна суза стара,

Вреди један живот незнани и нови.

Памти што је прошло, с пуно вере неме,

Кроз све дане дугих страдања и мена:

Чувај своју прошлост за суморно време

Кад се живи само још од успомена.

Па ћеш да запиташ једном, и ненадно -

Нашто само сузе, нашто боли само?

И шта да икад жали срце јадно,

Када је све наше, све што осећамо!

Јован Дучић - Вече

Мре потоња светлост и постаје смеђа,

Октобарско сунце гасне иза хума...

А твоја је душа пуна болног шума,

Тешка суза стала у дну тамних веђа.

Док у твоме врту дан очајно тиња;

У тамној се сенци расплакале чесме;

Шуми гора, као роса да ромиња,

А у теби хује риме моје песме...

Хује тамне риме, ко мистично врело,

Кроз лишће, и звезде, и сен што још пада:

У свакоме стиху има суза јада,

У сваку је строфу легло срце цело.

Јован Дучић - Растанак

Опет сам те срео тамну, пуну сете -

Браниш невидљивој сузи да потече;

Ко сен безнадежни, тако, јадно дете,

Ти беше поред нас цело једно вече,

Све беше одавна нестало међ нами,

И љубав, и мржња. А наше две стране

Душе осећаху, ипак, ко у тами:

Кипе две-три сузе још неисплакане.

И негдашњег срца, никад неречена,

Притајена, тамна, реч хтеде потећи...

А кад пође као безнадежна сена -

Никад можда нисмо били ближе срећи.

Јован Дучић - Мир

Хтео бих да знадем љубим ли и сада -

И да добра нека светлост продре сени,

И тишину овог умиреног јада,

И падне на тамне путеве у мени.

Да знам од куд тишти на дну душе тајно

Неки мир што шуми, и песма што ћути,

Док, ко задње птице кроз вече бескрајно,

Очајно се журе закасли минути.

Нит што више желим и нити што хоћу,

Нит зна суза сама ко некад да лије,

Да туга нарасте, као река ноћу...

А све можда зато што љубим ко прије.

Јован Дучић - Рапсодија

Да ми је да љубим као некад прије -

Без наде и среће; вај! да ми је моћи

Испунити опет целе своје ноћи

Сузама и слутњом којој конца није.

Да ми је да волим као пре, пун мрачне

И свирепе сласти да патим и страдам;

И уживајући у болу што задам,

Да не љубим очи него кад су плачне.

Да ми је да волим срцем, које тајно

Све носећи сумњу страшнију и већу,

Не зна за врлину, јер не зна за срећу,

И што мрзи болно, јер љуби очајно.

Јован Дучић - Суза

Ко јесења шума тако умираше

Цео један живот тихо и нечујно.

И још носећ срце и жељно и бујно,

Ми смо осећали задње дане наше.

Мотрећи у кобни символ што се диже,

Душа нам се мрзла и тровала тугом;

И држећ све чвршће руку једно другом,

Ми смо корачали раскршћу, све ближе.

Ми смо своју сузу крили у том часу,

Ону сузу чедну, свету, неумрлу:

Но она се свагда јављала у грлу,

И увек се тужно расула у гласу.

Јован Дучић - Песма

Пренуће се опет моја душа сетна...

Можда зрачак сунца, најмањи шум горе,

Доста ће јој бити па да буде сретна,

И да се разлије звучна, као море.

Прићи ће ми нежно у данима овим,

Као илузија добра, нека жена;

И радосно тада по звездама новим

Тражићу свој усуд за нова времена.

На нову обалу ја ћу ногом стати,

Да у новом руху загазим у цвеће...

Тако јадна душа никад неће знати

Где беше крај бола, где почетак среће...