Јован Дучић - Шума

Сва сунцем шума испуњена,

Мирише зрак од новог меда,

Жути се млади шипраг клена,

У небо први козлац гледа.

Уз стабла журе војске буба,

Жагор се свуда страшно чује

Од кљуна, сврдла, длета, зуба;

Пауци преду, детлић кљује.

А Недеља у шуми села,

Чека кад први одмор доспе,

Да широм поља брзо проспе

Крвавих булки мора цела.

Јован Дучић - Ћук

Над смреком прва звезда блисну,

Чу се ћук; негде вода засја.

Под кишом мрака жали кисну,

Омара дуну с црна класја.

У поноћ ће на глухом копну

Вечерас уштап да се роди;

И једра ноћи да се попну;

И ваздушасти пођу броди.

Све војске мрака кад отплове

Спрам месечевог немог лука,

Овде ће болно још да зове

Закаслу звезду гласић ћука.

Јован Дучић - Суша

Већ месецима огањ дажди,

Препуклу земљу мори суша;

Најзад ће сунце сад да зажди

Замрли гајић оскоруша.

Сув поток крај ког мртво ћути,

Без гласа и без прама дима,

Сеоце; само златом жýти

Тиква по врелим вртовима.

Све жега мори као чума;

Долина пуна немог страха;

У пољу насред белог друма

Вештица диже стуб од праха.

Јован Дучић - Свитање

Јутарњи стрњик мори слана,

Из поља нешто тешко вапи,

То плитку реку дави брана

И кида јетки напор слапи.

Међ насипима вртлог хучи;

И као громка обест џина,

Под тешком стеном што се мучи,

Из гротла стигну гласи млина.

На брегу изнад мокрог крша

Први зрак сунчев тек се роди,

И невесело залепрша,

И угасне на плиткој води.

Јован Дучић - Поље

Јечмена жута поља зрела,

Речни се плићак зрачи;

Купина сја сунчана, врела,

Ту змија кошуљу свлачи.

Пут прашљив куд се мрâва вуче

За четом цркна чета;

Железну жицу цврчак суче,

Најдужу овог лета.

И скакавца мину јато...

С топола јастреб млади

Баци у сунчев сјај и злато

Свој крик вечите глади.

Јован Дучић - Химера

Памтим те путе куд сам једрио

Морима што су вечно зрачила;

Чији се видик увек ведрио,

А слутња никад не помрачила.

Тај архипелаг где су цветала

Тек откривена поља румена,

И химерична јата слетала

На младу бразду првог грумена.

Где непроходне шумске пагоде

Држе у небу звучне сводове;

Где дају, као светле јагоде,

Све тајне сунца своје плодове.

Први пут небо ту засијало

На људску срећу и на болове;

Ходисмо туд где све је клијало,

Сам Бог и ја кроз те долове...

Ја одох даље новим лукама,

До звезда брод је мој узлетао:

А држим и сад још у рукама

Неки цвет црн што ту је цветао.

Јован Дучић - Повратак

Кад мој прах, Творче, мирно пређе

У грумен глине ужежене,

Тад неће више бити међе

Између тебе и измеђ мене.

Кад сврши ропство два начела

Духа и тела, зла и добра,

Пашће тад уза свих почела

У задњој берби коју обрах.

И постајући безобличан,

На повратку свом старом путу -

Теби ћу бити опет сличан,

И првом дану и минуту.

Носећ у шаци прегршт сунца,

У зеницама неба комад,

Сићи ће најзад са врхунца

Тај астрални и вечни номад!

Као у сјају новог дана,

Дирнута крилом ветра блага,

Гранчица мирте зањихана

Не оставивши нигде трага.