Јован Дучић - Тишина

Заборављен предео у пропланку дугом,

Обале под тешком тишином и травом

Ту вечерње воде хује тихом тугом,

А жалосне врбе шуме заборавом.

У зеленој јасној помрчини грања,

Ту нађем Самоћу, у ћутању вечном,

Бледу, покрај реке; ту седи и сања,

И огледа лице у модрилу речном.

Ко зна откад тако. Но у немом долу,

Глас пане ли само у та места чиста,

Сва тишина тешко уздахне у болу;

Рефрен патње оде од листа до листа.

Јован Дучић - Познанство

Када је познах, небо беше мутно,

Врти су мрели с болним нестрпљењем;

Јесење воде шумиле злослутно,

И све очајно журило за мрењем.

И младост моја није више знала

За дане страсти и трзања њина:

У моју душу њена сен је пала,

Бледа и хладна, као месечина.

Глас њезин беше ко музика туге:

И зато мишљах, у слушању многом,

Само на прошлост, на јесени дуге,

На хладна неба, и на тужна збогом.

Пољубац њезин беше тих и ледан,

Мраморни пољуб; а коса јој плава

Одисала је сетан мирис један

Бокора ружа који доцветава.

И много пута, у јутра, без моћи,

Пренем се као из оловних уза:

Ја не знам шта сам сневао те ноћи,

Али ми очи мутне, пуне суза.

Јован Дучић - Акорди

Слушам у мирној љубичастој ноћи

Где шуште звезде; и мени се чини

Да често чујем у немој самоћи

Певање сфера на топлој ведрини.

И чујем тихо у осами тако

Вечити шумор из земље и свода;

И слушам дуго, немо и полако,

Те речи лишћа и тај говор вода.

И ја разумем те гласе што хује,

Тај језик Бића и тај шапат ствари...

Често све стане, још се само чује

Куцање мог срца. Но исти удари

Чуше се шумом, мирно закуцаше

Удар за ударом, из стабла; и јасно

Куцну из црне рогози и шаше -

Дуж целог поља ... Најзад, многогласно,

Доле, под земљом! Негде у дубини

Једнаким ритмом, као мукло звоно,

Огромно срце зачу се у тмини:

Удари мирно, тихо, монотоно.

Јован Дучић - Падање лишћа

Корачаше нема, хладна поред мене,

Без сребрне сузе у мутноме оку;

Крај нас беху мртве руже и врбене,

Падало је вече на воду широку

Старе једне реке. Њен је корак био

Кô корак самоће, нечујан и сетан.

Бесмо тако тужни. Нас тишташе тио

Исти јад без суза и бол истоветан.

Мрак болесне ноћи засипаше прахом

Платане по врту, језеро прозирно;

Наша срца беху испуњена страхом

Туда, где све тако умираше мирно.

И кад у то вече што се већма мрачи,

Приближисмо уста што ледено ћуте,

Вај, ми осетисмо, с ужасом, да значи

И сваки тај пољуб смрт једне минуте.

Сваки удар срца, смрт нечег што живи!

Свака жеља стрепи да ће нешто стрти!

У овај новембар чамотни и сиви,

Не постоји Живот другде нег у Смрти.

Јован Дучић - У сумраку

Одвела ме туга и мисли злослутне

У поље, далеко. Трава пуна росе.

Тужно стоје врбе изнад воде мутне,

Хладни ветри мрсе зелене им косе.

На западу негде полумртав блеска

Угашеног дана задњи бледи пламен.

Нема је нада мном ширина небеска,

Мрак засипа шуму, реку, цвет и камен.

Ево једно гробље. Ту леже сељаци,

До суседа сусед, другар до другара;

А док се у своду бришу задњи зраци,

Побожно капела стоји крај њих стара.

И доле у селу задњи огњи згасли -

Ноћ, и ту се спава... А ко сабласт чудна,

Међ гробљем и селом још кривуда стаза,

Сва бела и гола, кратка, вечно будна.

Јован Дучић - Сунцокрети

У тужном оку сунцокрета,

Што немо прати неба блудње,

Ту су све жеђи овог света,

Сва неспокојства и све жудње.

Шуме у страху свом од мрака:

"Бог је помало све што зари;

И светлости је једна зрака

Мера и цена свију ствари!...

Све је што живи на дну тмине

С проклетством немим на свет пало -

Све што не гледа у висине,

И није једном засијало!..."

С истока краљи, обучени

У тешко злато, стоје плачни;

И жреци сунца, наспрам сени

Просјачки вапе у час мрачни.

Те тужне очи сунцокрета

У мом су срцу отворене -

Али су сунца накрај света,

И тихо слазе мрак и сене.

Помреће ноћас широм врти,

Двореди сјајних сунцокрета,

Али ће бити у тој смрти

Сва жарка сунца овог света.

Сунцокрети

Песма Сунцокрети припада циклусу Вечерње песме па су и садржина песме, њен емоционални тон и смисао у складу са насловом циклуса. Сунцокрети у овој песми добијају троструку симболику:

• светлост као извор живота,
• тежња ка висинама и пространствима,
• тежња за идеалима.

Избор сунцокрета за наведену симболизацију није случајан: у његовом називу је органска веза ове биљке са сунцем - како се по небеском своду креће сунце, тако се окреће (за сунцем) цветна глава сунцокрета, која, обасјана сунчевом светлошћу, сјаји бојом злата. Када сунце зађе, глава сунцокрета се спусти "погледа" упрта у земљу. Ноћ је за сунцокрет мировање, одсуство светлости, одсуство живота. Он чезне за јутром и за сунцем, и свако спуштање ноћи за сунцокрет је претња и извор страха, стрепње и туге.

У првој строфи је предочена слика сунцокрета који "немо прати неба блудње" док су у њему скупљене "све жеђи овог света, сва неспокојства и све жудње." Он је, дакле, оличење жеђи свега живог за светлошћу, топлотом и пространством висина, али је, природно, и оличење свих немира и неспокојстава који обузимају живи свет. Исказ је у овој строфи неутралан, глас лирског субјекта се не осећа.

Друга и трећа строфа представљају посебну садржајну и смисаону целину: у њима проговарају сунцокрети, "шуме у страху свом од мрака". За њих је све што зари божанство јер дарује светлост и живот; а макар "једна зрака" светлости мера је и цена свију ствари. Све што је у тами, и што макар једном није засијало и што не гледа у висине, обележено је проклетством.

Четврта строфа је метафорична слика сунцокрета: они су "с истока краљи", обучени "у тешко злато"; они су "и жреци сунца" који "у час мрачни" вапе за светлошћу и сунцем. У овој строфи је остварена равнотежа светлости и таме, радости и туге.

У петој строфи се појављује лирски субјект својим исказом: "Те тужне очи сунцокрета у мом су срцу отворене". Мрак и сенке се тихо спуштају, сунце је далеко "на крај света", сунцокрети су тужни.

Шеста строфа поново уводи превагу светлости над тамом:

Помреће ноћас широм врти,
Двореди сјајних сунцокрета,
Али ће бити у тој смрти
Сва жарка сунца овог света.

Овде је успостављен паралелизам прве и шесте строфе:

1.Ту су све жеђи овог света,
Сва неспокојства и све жудње.
6. Али ће бити у тој смрти
Сва жарка сунца овог света.

Смрт сунцокрета је само привид: у њима је сакупљена сва енергија сунца и светлости, све жеђи и жудње и сва жарка сунца. Поента је у неуништивости живота и жудње, у неуништивости свстлости и њене енергије скупљене у злату сунцокрета.

Станиша Величковић
Интерпретације из књижевности III

Јован Дучић - Залазак сунца

Још бакрено небо распаљено сија,

Сва река крвава од вечерњег жара;

Још подмукли пожар као да избија

Из црне шуме старих четинара.

Негде у даљини чује се да хукти

Воденички точак промукнутим гласом;

Дим и пламен ждеру небо које букти,

А водено цвеће спава над таласом.

Опет једно вече ... И мени се чини

Да негде далеко, преко трију мора,

При заласку сунца у првој тишини,

У блиставој сенци смарагдових гора -

Бледа, као чежња, непозната жена,

С круном и у сјају, седи, мислећ’ на ме.

Тешка је, бескрајна, вечна туга њена

На домаку ноћи, тишине и таме.

Пред вртовима океан се пружа,

Разлеће се модро јато галебова;

Кроз бокоре мртвих доцветалих ружа

Шумори ветар тужну песму снова.

Упртих зеница према небу златном

Два гиганта Сфинкса ту стражаре тако,

Докле она плаче; а за морским платном,

Изнемогло сунце залази, полако.

И ја, коме не зна имена ни лица,

Све сам њене мисли испунио саде.

Верност се заклиње с тих бледих усница.

Као смрт су верне љубави без наде!

Вај, не реците ми никад: није тако,

Ни да моје срце све то лаже себи,

Јер ја бих тада плакô, ја бих вечно плакô,

И никад се више утешио не би’.

Залазак сунца

Залазак сунца уводна песма из циклуса „Сенке по води”. Објављена је 1901. године, дакле у време када песник прави заокрет у своме певању, окрећући се искуствима и достигнућима француског парнасизма и симболизма. У њој је на најбољи начин извршена синтеза двају мотива - жене (љубави) и природе, али још више: ова је песма експликација песниковог захватања појединачног и општег, конкретног и апстрактног. Она је, најзад, израз суштине филозофије симболизма: да се човек ослободи конкретног и просторно и временски блиског па да се упути у пределе маштаног, далеког и вечног, да из реалне стварности пређе у измаштану стварност (метастварност) као идеалу коме се тежи.

Песма је испевана у четири октаве. То је доста ретка строфа, али су у њој испеване још три песме овог циклуса. Избор октаве није случајан. Дучићево певање одликује наративни тон: у свакој песми, па чак и у сонетима, присутна је прича - ту је неки догађај, личност, амбијент. Дубровачке поеме се посебно истичу наративношћу: свака поема је језгровита новела са упечатљивим портретима и колоритним сликама. Октава омогућава шири захват у простор и време, причу, велики број појединости, амбијент.

Прва строфа садржином се ослања на наслов песме: "бакрено небо распаљено сија", "црвени река од вечерњег жара", "подмукли пожар", "црне шуме старих четинара". То је актуелни, доживљени простор лирског субјекта, обасјан светлошћу, засут јарким црвенилом. У другом делу строфе је далеки простор ("негде далеко") из кога се чује промукли хук воденичког точка тако да се боја и звук стапају у јединствену слику вечерњег доба на заласку сунца. То су све елементи који ове стихове одређују као стихове описне песме. Међутим, строфе које следе оповргавају овај први утисак.

Друга строфа доноси наглу промену: "Опет једно вече..." Овакав почетак изненада прекида описивање из претходне строфе и усмерава пажњу лирског субјекта на оно што је унутрашње, субјективно и релативно: са спољашњег (залазак сунца) прелази се на унутрашње - сећање ("опет једно вече"), слутња, причињавање, замишљање ("и мени се чини") и улазак у нови простор ("негде далеко, преко трију мора") сличног тренутка ("при заласку сунца") у коме обитава непозната жена. Тако се из постојеће (актуелне) стварности прешло у замишљену стварност - метастварност. Та стварност је слична сну: сва је у обрисима и слутњама, прозрачна и нејасна, недодирљива. Она је таква из више разлога: зато што је производ замишљања (визије), зато што је сагледана "при заласку сунца", "у сенци", "на домаку ноћи, тишине и таме". И жена, која се налази у овом простору, не може се сагледати јасно и разговетно, него само као силуета у простору. Зато је она усамљена, бледа, тужна, непозната. У тој усамљености, у додиру "ноћи, тишине и таме", туга ове жене је тешка, бескрајна и вечна. Сада је јасно да је слика заласка сунца из прве строфе само подстицајни ефекат за настајање низа асоцијација простора и времена нове метастварности. Као да је песник Дучић овде ишао трагом Малармеових речи: "Не описивати саму ствар него ефекат који она производи". Залазак сунца је само повод да започне стварање визије друге стварности у којој ће се остварити идеја о вечитом трагању за љубављу и утехом. Отуда и разлика у ритму: искази прве строфе теку у брзом ритму, напетост исказа је стална, смиривање долази тек завршетком осмога стиха. У осталим строфама ритам је успоренији: свака строфа се састоји од по три синтаксичке целине, са по три спуштања интонације и три предаха. Преко описа актуелне стварности прешло се брзо; опис метастварности тече успорено, истичу се поједине предметности, наглашавају емотивна стања и расположења.

Трећа строфа је развијање мотива из претходне строфе: то је опажање ширих просторних детаља који окружују жену: вртови, океан, јата галебова, доцветале руже, Сфинкс, залазак сунца. У том простору присуство жене предочено је само исказом "Док она плаче..." Атмосфера простора је у складу са емотивним стањем жене: мртве доцветале руже, тужна песма снова, ћутање Сфинкса, уморан залазак сунца.

Четврта строфа је садржински најсложенија јер се састоји из три сегмента. У првом је уверење лирског субјекта да је стално у мислима "непознате жене", да му је она верна "ко самрт", да пати и чезне за њим. У другом је страх од разбијања илузије "Ах, не реците ми никад: није тако, ни моје срце да то лаже себи"). У трећем је уверење да се никада не би утешио ако би се илузије распршиле. У овој строфи је "разрешење" песме, разрешење њенога смисла, али и суштина Дучићевог певања о жени и љубави. Реч је овде о човековој вечној потреби за љубављу и његовој тежњи да досегне љубав. Љубав је стварност, али је љубав и илузија. Недостатак љубави надокнађује се сањарењем, размишљањем, сећањем, визијама. У љубав се верује, нада увек постоји и подржава човека. У визијама се стапају прошлост и будућност, доживљено и недоживљено, остварено и жељено. Зато у Дучићевој поезији толико визија љубави, толико жена сатканих од привиђења, рођених у његовој "тишини и чами" и онај његов стих који звучи као дубока истина: "Јер све што љубимо створили смо сами".

Песма Залазак сунца је израз сталне људске потраге за љубављу и утехом. Тражено се увек налази у далеком и скривеном; ако се оно и не нађе, тражење је ипак имало сврхе јер је одржавало наду, а нада је одржавала свест о смислу живљења. Одсуство наде би онемогућило опстанак у апсурдностима свакодневног живота. У овом контексту је и разумљив вапај с краја песме: "Не реците ми никад: није тако".

Станиша Величковић
Интерпретације из књижевности III